Зорана Миљевић: Пасха

0

Истраживање порекла и смисла празника Пасхе започећемо етимологијом ове речи, која је и данас нејасна.

пасха
Исус Христос с апостолима слави Пасху

Неки аутори јој приписују страно, односно египатско порекло (па-ш = сећање) или (пе-сах = ударац), али ипак изгледа да јој је корен семитски, а не само јеврејски, на шта указује асиро – вавилонска (акадска) реч: пȃшаху = примирити се, ублажити.[1]

Обично се мисли да је реч пасха арамејска (пасха), а да је јеврејска „песах“ само њен други облик. Са оваквим ставом не слажу се сви. Др Душан Глумац, на пример, даје посебно филолошко тумачење: „Именица „песах“ изведена је од глаголског корена „пасах“, чије значење није сасвим сигурно. Узима се обично да значи „прићи мимо чега“, „обилазећи поштедети“, „храмати (мицати се) на обе стране“, „скакати наоколо“, „бити хром“. Најобичније је значење, ипак „прећи – поштедети, према именици писха – прелаз, која је исто тако изведена од корена „пасах“.[2]

У расветљавању суштине Пасхе, као што смо видели, етимологија не помаже много, зато ћемо јој у тексту који следи прићи са неколико различитих страна.

Научне теорије о пореклу Пасхе

Узимајући у обзир разлике у описима Пасхе, као и с њом у вези, празника Бесквасних хлебова, на више различитих места у тексту аутентичног извора, тј. Светог писма Старог завета, рационалисти су изнели низ занимљивих ставова о датирању настанка овог празника.

Оригинално мишљење, које се и данас може срести код неких аутора[3] је, свакако, оно др Георга Беера из 1912. године, по коме је управо Пасха онај пролећни празник због кога Израелци моле фараона да им дозволи да на кратко напусте Египат због светковања.[4]

Др Душан Глумац, напротив, сматра да је „Тај празник могао бити измишљен да послужи само као изговор пред Фараоном, да Израелци изађу мирним путем из Египта“.[5]

Многи научници стоје на становишту да је Пасха постојала пре Мојсеја, не обазирући се много на доказе из Библије, но полазећи од идеје да је у премојсејевско време имала сасвим други значај, а да се трагови о томе, ипак, налазе у Библији.

Велхаузен (Welhausen), на пример, тврди да је првобитно име празника било „Хаг хамассот“ (Hag hamassot) – празник Бесквасних хлебова, а не „Hag ha pesah“ и доводи га у везу с празницима Седмица и Сеница, који су искључиво пољопривредни.

Празник массота је стављање српа у летину, тј. почетак јечмене жетве, при чему је специјални ускршњи обред – приношење јечменог снопа (пре тога не сме нико јести од нове жетве). Овом обреду одговара у Педесетници обред приношења пшеничних хлебова. Према томе, Ускрс (массот) је почетни, а Педесетница завршни празник седмонедељног „весеља жетве“, док је Пасха, напротив, обичај да се приноси првенчад од животиња на жртву, односно пастирска свечаност која потиче још од Авеља!

Р. Кител (R. Kittel) мисли да је Пасха прејахвистички празник пастира у степи с крвавим обредом за заштиту стада, а да празник массота спада пре у земљорадњу и морао би бити неки стари Ваалов празник у Ханану, где су га Израелци упознали. При том се мора приметити да, ипак, номадски пастир Аврам пече бесквасне хлебове (Пост. 18, 6) и да то чине и данашњи номади.

Други научници доводе Пасху у везу с Месецом, јер је ноћ њеног празновања (између 14. и 15. нисана) – ноћ пуног пролећног месеца. То је кулминациона северна тачка која припада Марсу. Он господари у тој ноћи убијајући животиње, те се због тога кољу првенци.[6] Као празник Месеца, Пасха допире у прехананско време Израила. Код становника Арабије остао је култ месеца и онда када је у Ханану и Вавилону на његово место ступило Сунце (Мардук).

Остали такође одвајају Пасху и празник Бесквасних хлебова и третирају их као два посебна празника. Бесквасни хлебови, сматра Вилхелм Новак (Wilhelm Nowack), прављени су од тек добијеног јечма, јер се на почетку жетве није имало времена да тесто ускисне, како би божанству што пре био дат његов део и на тај начин примљен благослов за нову жетву, док би мешање массота са квасцем старе жетве одузело приносима карактер првина.

Наведене ставове о различитости празника Пасхе и Бесквасних хлебова побија професор Глумац, позивајући се на саму Библију која ове празнике идентификује, ставља их у исто време и одређује им уско везан начин светковања. Нигде се у тексту Светог писма не говори о томе да массот има аграрни карактер, а Песах номадско – пастирски. Исто се тако не може прихватити тврђење да је Пасха празник у част Месеца само на основу чињенице да се пасхална жртва имала клати увече, јер према народном веровању, ноћ не припада само Месецу, но и многим другим чистим и нечистим силама. А пасхална ноћ се управо и назива „ел шемурим“, ноћ бдења, дакле ноћ опасности за човека и животињу.

Анимистичко тумачење Еердмансово о души жетве, иако врло оригинално, па можда и тачно, што се тиче остављања и чувања последњег снопа (какав се обичај сачувао у многим нашим крајевима до данас) због анимистичке представе о души семена и добром духу поља који се очувао у старом класју и треба да пређе у нову сетву, ипак се не може применити на празник бесквасних хлебова.

Очевидни развој празника Пасхе и „массот-а“ има своје објашњење у самом тексту законских прописа о њима.

пасха

Свето писмо о Пасхи

Текст Старог завета, нарочито у: Изл. 23, 14-18, Изл. 12, 1-49; Изл. 34, 18-25, доводи у везу постанак празника Пасхе са изласком из Египта. „Као што је прелазак преко Црвеног мора и боравак на Синају са примањем закона, оставио дубоку бразду у традицији Израилаца, исто тако остао је у дубоком сећању и сам излазак из Египта и празник који је том приликом светкован.

Управо то јако сећање на све те догађаје који се стално наглашавају и спомињу кроз целу историју Израила све до његове пропасти, најбоље доказује да су се ти догађаји фактично морали одиграти, и да се том приликом нешто догодило што је остало у јаком сећању Израилаца. Због тога, ретко се данас налази научник који би сумњао у историчност тих догађаја“[7] Ово нас наводи на закључак да и назив „песах“ својим значењем „пролазак“ најтачније изражава смисао празника који му даје старозаветни писац. Што се, пак, тиче назива „массот“ који се може наћи само у јеврејском језику и означава хлебове без квасца (квасац као узрочник труљења и кварења био је искључен од свих жртава) несумњиво је да он представља име празника који је натавак Пасхе, са којом чини целину тј. има исто значење и пада у исто време.

Сва места у Старом завету која говоре о Пасхи слажу се у следећем: 1. да је она установљена у спомен изласка из Мисира; 2. у дану празновања; 3. затим, да се све квасно мора уклонити из куће и 4. да мора бити ноћна вечера од које не сме ништа остати до зоре.

Међутим, у тим прописима могуће је приметити и многе разлике, које се могу објаснити на основу савремених сазнања из области проучавања старозаветног текста.

Ради се, наравно, о текстовима из различитих традиција Петокњижја који су формулисани у различитим периодима. Каснији извори говоре о пореклу Пасхе у тадашњeм литургијском и историјско – спасењском  контексту.[8] То је свештенички извор, последњи у Петокњижју. У време када је формулисан, Пасха је слављена заједно са празником Бесквасних хлебова.

Текстови ове групе су: Лев. 23, 5-8; Бр. 28, 16-25; Изл. 12, 1-20; 40-51. Из њих сазнајемо да је Пасху требало славити у пуном месецу првог месеца у години. Десетог дана тога месеца, свака породица одабирала би једно мушко јагње од године, без мане. Увече, 14. тога месеца, јагње је требало заклати, а крвљу попрскати горњи праг и довратке. Исте ноћи испечено јагње требало је појести, а непоједено спалити. Ниједна кост јагњећа није смела бити сломљена. Уз јагње се јело горко зеље са бесквасним хлебовима, а они који су узимали учешћа у гозби били су обучени као да су спремни за путовање. Уколико је јагње било велико за једну породицу, могле су се удружити две, а било је допуштено да пасху једу робови и обрезани странци.

Петнаестог дана почињао је празник Бесквасних хлебова, који је трајао седам дана и за то време у кући није смело бити ничега квасног. Првог и последњег дана одржавани су верски скупови.

На исти начин говоре о празновању Пасхе и Бесквасних хлебова: Јез. 45, 21; Јездр. 6, 19-22 и „Папирус о Пасхи“ из Елефантине. Ови извори указују на нешто ново – прецизирање датума у које падају празници.[9]

Девтерономистичку традицију представља текст Понз. 16, 1-8. Он повезује у један – два различита обреда од којих се први односи на Пасху, а други на Бесквасне хлебове. При том се не наводи никакав датум. За жртву се може употребити теле, овца или коза (дакле, крупнија животиња). Жртве је требало скувати, а не пећи. Све се одвијало у храму, а ујутру се одлазило кући. Бесквасни хлеб назива се „хлеб невољнички“.

На овај начин слављена је Пасха за време краља Јосије (2 Цар. 23, 21-23). Тај текст не помиње празник Бесквасних хлебова, али истиче да је Пасха била нешто ново.

Два најстарија извора: Изл. 23, 15; 34, 18, спомињу празник Бесквасних хлебова, али не и Пасху. Изгледа да је новина у девтерономистичком обреду Пасхе била у томе што ју је требало славити у заједничком светилишту, док је раније то био породични празник. Оба празника стопила су се у један не пре Јосије (око 620. године) и зато их свештенички извор и Јез. 45, 21 (за време ропства, после 587. године)  помињу као један празник. Приказ Језекијине Пасхе у 2 Дн. 30 је анахроничан.[10]

Често се тврдило да Књига Исуса Навина 5, 10-12 показује првобитно стапање ова два празника у свом опису празновања Пасхе у Гилгалу. Међутим, тешко је наћи сличност између тог описа и каснијих литургијских текстова. Највероватније је да су ова два празника још увек била раздвојена када је установљен девтерономистички закон.[11]

Као што смо видели, анализа слојева Петокњижја прати историјски развој празновања Пасхе, кога карактеришу евидентне разлике у самом обреду. Оне су последица конкретних историјских прилика, али ниједна од њих не задире у смисао празника који наводе Изл. 23, 14-16; 12, 1-17, нити могу да докажу његово старије и другачије порекло. Остаје, ипак, отворено питање континуитета спојености оба празника у један, током старозаветне историје.

У вези с историјом обреда Пасхе, немогуће је не осврнути се у кратким цртама на његов савремени вид у новојудејству. О томе ће бити речи у тексту који следи.

Пасха код данашњих Јевреја

Поред Талмуда, о начину слављења Пасхе код данашњих Јевреја говоре још Мишна и Шулхан арукх. Тим делима  потпуно је фиксирана јеврејска традиција. Ова дела говоре посебно о свечаној служби у синагогама, која замењује некадашњу централну прославу у храму.

пасха
Фото: timesofisrael.com

Припреме за дочек празника почињу 30 дана пре Пасхе, спремањем пасхалних прописа. Читање прописа о „црвеној јуници“, прве суботе иза празника Пурим-а, треба да подсети верне да за празник буду чисти. Исту сврху (опомене на ревносно вршење прописа) има и читање из књиге Бројева 12, у суботу пред 1. или на дан 1. нисана.

Месец нисан подразумева прекид сваког поста (осим у прецизно назначеним случајевима), покајничких молитава и молитава за мртве. У „хаггадол“ (haggadol) – велику суботу, у оквиру поподневне молитве, уместо псалма чита се део пасхалне Хаггаде и поучава о начину празновања и одговарајућим прописима.[12]

Породични пасхални обред, односно вечеру седера (седер = ред), описује поменута пасхална Хаггада. Ова књига детаљно излаже поступак уклањања свега квасног из куће непосредно пре самог празника, као и начин спремања бесквасних хлебова. Такође, у њој је изложено рабинско тумачење свих елемената пасхалне вечере.

За мешење бесквасних хлебова користи се брашно добијено млевењем најбољег жита нове жетве. Прописи налажу да жито треба чувати од влаге и нечистоће, а да се ново не сме помешати са старим. Зато се жито меље, у претходно темељно очишћеним млиновима, а брашно, потом, превози у новим врећама.

Мешење и печење надгледају сами рабини, старајући се о поштовању прописа до најситнијих детаља.

У Хаггади налазимо и нови одговор на питање: зашто се о Пасхи спремају бесквасни хлебови? У Египту, тврди се, није било дозвољено Јеврејима да припремају квасни хлеб како не би ни 20 минута одсуствовали од наметнутог рада. Пошто је прописима за спремање бесквасних хлебова предвиђено највише 18 минута, једино је за њих било довољно времена. Видимо, дакле, да брзина одласка из Египта није била једини разлог, бар према наведеном тумачењу.

Из истог разлога се и данас за мешење узимају мале количине брашна (до 5 кг) које не треба дуже месити.[13] Тесто се обликује у дуге и танке листове и пече у пећи у којој не сме бити остатака ничега квасног.  „Уочи празника чисти се и риба све посуђе, а некоји доносе сасвим ново, у коме се куха за време трајања Пасхе. И цела се кућа чисти од свега кваснога. 13. нисана пред вече врши се, по тајлмудском пропису, тражење и уништавање свега кваснога („хамес“)“.[14]

Према моралном тумачењу, квасац, као симбол кварења, даје хлебу лажну величину. Човек који се не обуздава има лажну представу о себи.

До повратка мушкараца из синагоге са вечерње молитве, 14. нисана, сто за вечеру седера требало би да буде постављен. Централно место на столу заузима тањир (кеара) на коме су три хлеба (массот) који симболизују три класе у јеврејском народу: горњи „кохен“ (свештеник), средњи „леви“ и последњи „исраел“ (израил). Ломљење првог хлеба замењује пасхалну жртву. Његов већи део даје се деци како би се очувала њихова пажња. Сваки од хлебова завијен је посебним убрусом („маппа“), а поред њих налазе се тврдо кувано јаје и „зероа“ – комадић печеног меса на кости, такође симболи пасхалне жртве. Цела посуда прекрива се свиленим прекривачем.

Уместо горких трава, на сто се ставља першун, којег у току вечере треба умочити у слану воду или сирће. На крају се поставља „харосетх“ компот и онолико чаша колико има чланова породице. Чаша више додаје се „за пророка Илију“.

Прописани ред („седер“) пасхалног вечерњег обреда садржи петнаест радњи у знак сећања на петнаест степеника у некадањем храму. На почетку, изговара се обични благослов („Qidduš“), а за њим два благослова („беракха“), којима се слави Бог као творац виноградног плода и благодари Богу јер је тај дан (празник) дао. Више пута током вечери понављају се обредна прања руку, са или без благослова домаћина, читања Хаггаде (магир) са традиционалним мелодијама.

При подизању посуде са „Мисва“ колачима, сви присутни говоре: „Ово је хлебац невољнички што су га јели наши оцеви у земљи Египту. Ко год је гладан нека дође и нека једе; ко год је потребит нека дође и слави Пасху. Ове године овде, идуће године у земљи израилској: ове године као робови, идуће године слободни“.[15]

Хаггада, такође, објашњава значење горких трава – оне су симбол тешког рада, а слана вода у коју се умачу – представља сузе напаћеног народа.

У рабинској литератури „песах“ значи, између осталог и „заштитити“, а назива се још и „празником слободе“. Посебно се истиче да је то први празник у историји религије који слави слободу. Дефиниција слободе, према рабинској традицији, је одговорност у избору између добра и зла, тј. потреба да човек размишља и уме да поставља питања. Управо због тога, у току вечере четворо деце игра улогу четири различита типа људи који су у историји јеврејског народа увек постојали и изражавали различите степене побожности. Прво дете је оно које поставља питања – мудро дете; друго је опако (себе искључује из заједнице, питајући се: „чему све ово“); треће је потпуно индиферентно; док четврто не зна чак ни да постави питање.

Хаггада не спомиње Мојсеја јер, по њој Бог је сам извео народ из Египта: „И Господ нас изведе из Египта снажном руком“… „страшним чудесима“… „не анђелом нити неким послаником, но Свети, да је благословен, у своме величанству и сȃм“… (Изл. 12, 12).

По завршетку Хаггаде, обред се наставља рецитовањем првог дела великог Халлел-а, благословима и испијањем вина (4 пута у току седера), а затим почиње права вечера.

Другим делом великог Халлел-а и новим благословима завршава се пасхални вечерњи обред, али се, према пропису, још извесно време певају песме настале у средњем веку.

Следеће вечери сав седер се понавља. „То је остало још из времена када се у удаљеним крајевима Палестине није тачно знало у који је дан одредио Синедрион („Синхедрин“) почетак свечаног месеца…“[16] Тиме се, уједно, завршава празновање Пасхе.

Закључак

Покушаји научника да уз помоћ етимологије, етнологије и упоредне религије утврде другачије порекло и смисао Пасхе од онога који јој даје Свето писмо нису до данас уродили плодом. Наука трпи само извесности, а никако претпоставке и нагађања. Пасха је, дакле, празник установљен у спомен изласка из Мисира, који је током историје претрпео развој свога обреда, али није изгубио првобитно значење. О томе сведоче старозаветни текстови, историјски извори, као и савремени пасхални обред код Јевреја, без обзира на чињеницу да је, у овом последњем случају, Пасха историјско – политички актуализирана и доживела мистификацију страну јудео – хришћанском предању.[17] Једино својим Писмом осведоченим значењем, јеврејска Пасха представља праобраз новозаветне Пасхе – Свете Евхаристије.

Извор: „Гласник“, Службени лист Српске православне цркве, Година LXXVII, бр. 3, Београд, март 1996, 36

[1] Упореди: Душан Глумац, Пасха, Богословље, св. 1, 1931, 2

[2] Исто

[3] Група аутора, Библијска теологија Старог и Новог завјета, Кршћанска садашњост, Загреб, 1980,  127

[4] Упореди: Душан Глумац, Наведено дело (надаље: НД), св. 3, 1930, 174

[5] Исто, 175

[6] Упореди: Д. Глумац, НД, 178

[7] Упореди: Д. Глумац, НД, св. 4, 1930,

[8] Д. Глумац, НД, св. 1, 1931, 1

[9] Упореди: Адалберт Ребић, Библијске старине, Кршћанска садашњост, Загреб, 1922, 203

[10] Упореди: Група аутора, НД, 124

[11] Исто, 125

[12] Исто, 126

[13] О овоме види: Д. Глумац, НД, св. 1, 1931, 14

[14] Упореди: Глумац, исто

[15] Исто, 15

[16] Цитирано према: Глумац, НД, св. 1, 1931, 17

[17] Тумачење Хаггаде и рабинске литературе: Рабин Исак Асиел, Савез јеврејских општина, Београд, Краља Петра I, бр. 71а

 

 

 

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.