Агрокор – Потенцијални проблем за Србију

0

Проблем за Србију може настати ако принудна управа „Агрокора” одлучи да прода акције које фирме из концерна имају у другим компанијама ван Хрватске или да ликвидност чува тако што ће новац пресипати оданде где га има. У овом случају, из Србије.

агрокор
Фото: Бета

„Агрокор” је одавно престао да буде само хрватски проблем. Рубикон је пређен одавно. Највећи ритејл ланац на Балкану је на тешким мукама. Дугови који су га притисли угрожавају његов опстанак, који је у овом тренутку неизвестан и мења се буквално из минута у минут. Хрватски тајкун Ивица Тодорић, власник „Агрокора”, више не држи судбину своје империје у рукама.

После прошле недеље, када су банке и „Агрокор” потписали такозвани стендстил агримент, у којем су се обавезали да као кредитори неће покретати наплату својих потраживања, под условом да се фирма уведе у процес реструктурирања под палицом консултаната које су банке ангажовале. Ради се, пре свега, о две највеће руске банке, ВТБ и Сбербанци, којима „Агрокор” дугује више од 1,6 милијарди евра. Још је познато да су дугови према кредиторима који имају тзв. ПИК обвезнице негде око 650 милиона евра, а дуг према добављачима у овом моменту није могуће проценити. То ће, уосталом, бити задатак Антонија Алвареза III из консултантске куће „Алварез и Марсал” и његовог тима, који ће заједно са стручњацима из „Дилојта и Макензија” радити на процесу реструктурирања гиганта у нокдауну. Неке процене говоре да је дуг према добављачима већи од 2,5 милијарди евра, док, нажалост, неке прогнозе говоре да се опасно приближава бројки од четири милијарде евра. Паника је толика у Хрватској да је Сабор спремио „лекс Агрокор”.

Какве то све везе има са Србијом и зашто је Вучић из Мостара поручио да се боји да ће са „Агрокором” тек бити проблема и да ће се ова ситуација прелити на Србију?

Хиљаде људи угрожено

„Агрокор” је у Србији власник „Фрикома”, „Дијаманта” из Зрењанина, „Кикиндског млина” а. д. и трговинског ланца у којем су малопродајни објекти и дистрибутивни центри „Идеа”, „Меркатор” и „Рода”. Све у свему, Тодорић у Србији запошљава више од 11.000 људи директно, док нико није прецизно утврдио тачан број радника и пољопривредника који раде за фирме које су у Србији добављачи компанијама под контролом „Агрокора”. Број се свакако мери десетинама хиљада. Тако „Меркатор С”, који је власник трговинских ланаца „Идеа”, „Рода” и „Меркатор”, запошљава близу 9.000 људи. Прошле године имали су промет од 1,2 милијарде евра и добит од три милиона евра на крају године. Власник ове фирме је пословни систем „Меркатор” д. д., чији је опет директни власник „Агрокор”. „Дијамант” из Зрењанина запошљава близу 800 радника и прошле године је имао промет од приближно 110 милиона евра, уз укњижен губитак од три милиона евра. Власник 96,14 одсто акција „Дијаманта” а. д. је „Агрокор” из Загреба. „Кикиндски млин” а. д. је имао промет прошле године од 11 милиона евра и забележио је губитак до 150.000 евра. Власник му је „Дијамант” а. д. из Зрењанина. „Фриком” је у већинском власништву „Агрокорове” компаније „Ледо” из Хрватске и прошле године је имао 100 милиона евра промета и добит му је била 12 милиона евра. На први поглед, чини се да су „Агрокорове” фирме у Србији здраве, мада ни овде немамо до краја тачан податак о вредности дуга ових фирми према добављачима, нарочито према ино-добављачима и фирмама које су увезане у систем „Агрокора”. С обзиром на то да су Алварез и његов тим већ наишли на праксу коју је Тодорић упражњавао, да се неке позиције воде ванбилансно, може се очекивати да је таква ситуација и у Србији.

Али, ипак, стручњаци сматрају да су „Агрокорове” операције у Србији, у суштини, најздравији део система. О томе можда сведочи и податак да је управо бившег директора „Дијаманта” Теа Вујчића поставио на место директора „Конзума”. Проблем за Србију може настати уколико се принудна управа одлучи за продају акција које фирме из концерна имају у другим правним лицима ван Хрватске, или пак уколико се одлучи да ликвидност чува тако што ће новац пресипати оданде где га има. У овом случају, из Србије.

Ако се делови „Агрокора” попут ПИК Беља, ВУПИК-а и ПИК Врбовеца нађу на тржишту, била би то прилика и за неке српске привреднике и њихову експанзију у Хрватској.

Омиљена Алварезова стратегија

Иначе, Алварез је и председник привремене управе и његова фирма „Алварез и Марсал” спада у водеће светске компаније које се баве турновер консалтингом и иза себе имају бројне такве подухвате. Познато је да је та фирма у Америци радила реструктурирање Лиман брадерс банке на почетку светске економске кризе. Ово реструктурирање у САД су пратиле контроверзе и оптужбе да је за себе и своје партнере обезбедио привилегован положај у наплати. Медији су писали да су на овом послу инкасирали милијарду долара. Алварез је познат и по реструктурирању америчког гиганта „Интерстејт бејкери”, највећег произвођача хлеба и пецива у САД. Ово реструктурирање је успешно окончано, а први потез који је направио када је преузео управљање фирмом било је да распрода дванаест авиона и неколико хеликоптера, луксузне лимузине, уметничка дела и некретнине које су користили за репрезентацију и уживање менаџмента. Било је и отпуштања радника, али Алварез има занимљив поглед на ту праксу.

„Ја не размишљам о томе као о укидању радних места, него као о нужном кораку да би се сачувала друга радна места. Некада ми то тешко пада, али на крају дана сам задовољан ако сам успео да спасем већи број радних места“, изјавио је Алварез.

У „Интерстејт бејкерију” је успео. Определио се да сачува „кор бизнис“, све остале трошкове је исекао, а активу и имовину на свим другим пољима је распродао. Ако је веровати „Блумбергу”, то је његова омиљена стратегија. Уколико би је применио на „Агрокору”, онда би задржао само малопродајне ланце, док би све друге компаније распродао и из њихове продаје подмирио добављаче, поново завртео круг, рефинансирао обавезе према кредиторима и из профита на дужи временски рок враћао своје обавезе. То би значило да би се неки делови концерна у Хрватској попут ПИК Беља, ВУПИК-а, ПИК Врбовеца и сличних могли наћи на тржишту. С обзиром на природу посла, логично је да би за њих били заинтересовани домаћи, односно регионални играчи. Тиме би се можда створио простор и за неке српске привреднике попут Матијевића или Костића, који су довољно финансијски моћни и географски близу да постану власници, на пример, ПИК Беља или Месне индустрије „Врбовец”. Новца за то имају, а сада би могла бити права прилика за добру и промишљену експанзију.

Експрес

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име