Зорана Миљевић: Приказ романа Карлоса Руиза Сафона „Марина“

0

„Марина“
Аутор: Карлос Руиз Сафон
Издавач: „Чаробна књига“, Београд, 2014.
Наслов оригинала: Carlos Ruiz Zafon, „Marina“, 1999.

„Фебруар је са собом донео сунце. Зимска светла истопише онај ледени покривач који је прекрио град. То ме је ободрило, и једне суботе банух у Маринину кућу. Капија је била везана ланцем. Иза дрвећа, стара кућа је изгледала напуштеније него икад. На тренутак сам помислио да сам изгубио разум. Јесам ли ја све ово умислио? Становнике те сабласне резиденције, причу о Колвенику и дами у црном, инспектору Флоријану, Луису Кларету, оживелим бићима… ликовима које је црна рука судбине склањала једног по једног… Јесам ли сањао Марину и њену зачарану плажу? „Сећамо се само онога што се никада није догодило… „

марина

После „Сенке ветра“, желела сам да прочитам неко Сафоново дело које није наставак овог романа – нешто изван пенталогије, а да је за одрасле. Избор је, природно, пао на један од његових раних радова, „Марину“.

Мотив за читање Сафонових романа је, бар за мене, лако наћи у љубави према Барселони, граду коме се увек радо враћам, месту идеалног споја урбаног, тадиционалне и модерне архитектуре и приморске луке.

И док је у „Сенци ветра“ магична привлачност Гробља заборављених књига оно што, несумњиво, очарава читаоце – љубитеље књижевности, „Марина“ је прилично неочекиваног садржаја.

Теме љубави – невољености, пролазности и смрти, уткане у низ драматичних догађаја, делом уобличених у трилер, делом у трагедију, омиљена пишчева комбинација, он овога пута изненађује чињеницом да, иако је тежиште на лику ученика језуитске школе, што је и сам писац некада био, радња и расплет се не крећу у оквирима хришћанских одговора на вечна питања о животу и смрти. Напротив, писац посеже за окултним и магијским.

Он исконску човекову тежњу за бесмртношћу ставља у оквире „феномена зомбија“, комбинујући веровање у драгуа – оживелог мртваца из нордијске митологије са ђаншијем из кинеске , стригојем из румунске и хаићанском вуду-магијом.

Тако се његов тајанствени Михаил Колвеник, против своје генетске болести, попутМарина вештица с Хаитија, бори претварањем у зомбије најпре многих незнаних „корисника“ градске мртвачнице, а затим и самога себе, своје кћери итд, све у циљу продужавања свог живота помоћу окултних вештина, како би се осветио свима који су му за живота нанели неправду. Притом, попут драгуа, поседује надљудску снагу, може да повећа своју величину по вољи, а са собом носи несносан мирис трулежи и распадања. Он, баш као и те личности у митологији, постоји да би чувао своје благо, узима од живих, а ако некога уједе и он постаје један од њих.

Главни јунак Оскар Драј, и сам у једном моменту пожели да може да од своје вољене, умируће пријатељице Марине направи зомбија, јер му се чини да је то једини начин да је одржи у животу.

Све у свему, роман напет и узбудљив, од почетка до краја, али, за разлику од „Сенке ветра“, великим својим делом, због обиља нереалног садржаја, доводи читаоца до закључка да би га требало сврстати у седму или девету уметност, пре него у књижевност. Ипак, оставља свој трајни печат, јер теме отуђености од оних с којима би природно требало да будемо блиски, изненадне блискости са потпуним странцима, теме љубави и не-љубави, љубавне заједнице и трагичног губитка вољене особе – све су то вечите теме, које интригирају свакога од нас.

Зорана Миљевић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.