Свети Владика Николај – Необјављена беседа: Браћо, уздајте се у Бога

0

Ар­хи­ман­дрит сту­де­нич­ки Ти­хон пи­ше: „Пре не­ко­ли­ко да­на смо про­на­шли је­дан ва­жан до­ку­мент: Бе­се­ду Св. Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја из 1938. го­ди­не. Бе­се­да је би­ла ме­ђу па­пи­ри­ма и фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су би­ле у ак­тен-та­шни по­кој­ног оца Ју­ли­ја­на. Ја сам те па­пи­ре ви­ше пу­та ли­стао, али ни­сам обра­ћао па­жњу. О. Јо­во Ра­до­са­вље­вић, ко­ји је ових да­на био код нас и све па­пи­ре пре­гле­дао, од­мах ју је за­па­зио.

владика николај

Бе­се­да је ку­ца­на на ма­ши­ни, а не­ке ре­чи су упи­са­не и до­пи­са­не ру­ком. По све­му су­де­ћи, Вла­ди­ка је бе­се­ду от­ку­цао ка­да је имао ин­спи­ра­ци­ју, а оста­вио је пра­зна ме­ста да се упи­ше: храм или ма­на­стир (где ће бе­се­да би­ти чи­та­на), све­ти ко­ји се сла­ви то­га да­на (про­стор за све­тог је оста­вљен на два ме­ста), и го­ди­на. Св. Вла­ди­ка је до­пи­сао по­треб­но, пот­пи­сао, уда­рио пе­чат, и опет до­пи­сао: „По про­чи­та­њу оста­ви­ти у ар­хи­ву ма­на­сти­ра“. Су­де­ћи по овом нат­пи­су, пе­ча­ту и пот­пи­су, ре­кло би се да не­ма ду­пли­ка­та ку­ца­ног тек­ста. Не зна­мо да ли је ова бе­се­да пре­пи­си­ва­на и да ли је има у са­бра­ним де­ли­ма.“

На­во­ди­мо ку­ца­ни текст бе­се­де. Оно што је Св. Вла­ди­ка ру­ком пи­сао, на­во­ди­мо ко­сим сло­ви­ма. Бе­се­да гла­си:

Све­му на­ро­ду са­бра­ном код ма­на­сти­ра св. Ар­хан­ђе­ла у Вуј­ну, да про­сла­ви ср­цем и ду­шом и ми­сли­ма и ре­чи­ма Све­ви­шње­га Бо­га Ство­ри­те­ља и Бож­јег ве­ли­ког слу­гу кри­ла­то­га Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла.

Помози вам Бог, браћо!

И по­ма­гао је и по­мо­ћи ће Бог сви­ма ва­ма ко­ји са стра­хом Бо­га сла­ви­те и са по­што­ва­њем спо­ми­ње­те све­те Бож­је ар­хан­ђе­ле и ан­ђе­ле.

По­мо­гао је Бог оци­ма ва­шим у вре­ме­ни­ма те­шким и ис­ку­ше­њи­ма муч­ним, па ће по­мо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем вре­ме­ну.

По­мо­гао је сва­ком ко год Га је са ве­ром при­зи­вао и са стра­хом сла­вио, у ра­ту и у ра­ду, у не­ми­ру и у ми­ру, на пу­ту и на су­ду, чо­ба­ни­ну у шу­ми и ђа­ку у шко­ли, до­ма­ћи­ну на њи­ви и до­ма­ћи­ци крај ко­лев­ке, па ће та­ко по­мо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем ча­су и вре­ме­ну.

По­мо­гао је Го­спод Бог сва­ком пра­вед­ни­ку, ко­ји је веч­ној прав­ди све­ћу па­лио, и ко­ји је прав­ду го­во­рио, за прав­дом хо­дио и за прав­ду се бо­рио. По прав­ди је по­мо­гао пра­вед­ни­ку. Али по ми­ло­сти по­мо­гао је и не­пра­вед­ни­ку ако се овај по­ка­јао; ако је лаж збо­рио па се по­ка­јао и по­чео исти­ну го­во­ри­ти; или ако је не­прав­ду чи­нио и Бож­ји за­кон га­зио па се по­ка­јао; или ако је крао па се по­ка­јао и вра­тио укра­ђе­но, и та­кво­ме је Бог по­мо­гао по ми­ло­сти сво­јој. Па ће по­мо­ћи и ва­ма сви­ма ко­ји во­ли­те исти­ну да збо­ри­те и прав­ду да тво­ри­те; али ће Он исто та­ко по­мо­ћи и они­ма ко­ји су за не­прав­дом хо­ди­ли и не­прав­дом це­ли свој жи­вот огу­ба­ли па се по­ка­ја­ли, и не­прав­ду сво­ју прав­дом по­пра­ви­ли, укра­ђе­но по­вра­ти­ли, за­ки­ну­то пла­ти­ли, а оте­то на­кна­ди­ли.

Ве­ран је Бог, бра­ћо, и не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку. Гре­шан чо­век чи­ни не­ве­ру Бо­гу, за­то па­да и про­па­да, али Бог не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку вер­ном. Ни­ти хо­ће Бог да оста­ви чо­ве­ка, ни­ти да га из­да. Ка­ко би Тво­рац оста­вио и из­дао сво­је ство­ре­ње? Али гре­шан чо­век оста­вља Бо­га и из­да­је Бо­га – за­то па­да и про­па­да. Ва­и­сти­ну па­да и про­па­да сва­ко ко је не­ве­ран Бо­гу и оста­вља и из­да­је Бо­га. А Бог не па­да не­го сто­ји веч­но и не­по­ко­ле­бљи­во.

Ова­ко се мо­лио Бо­гу је­дан све­тац Бож­ји:

Бо­же мој! Ко­ји се год у те­бе узда­ју, не­ће се осра­мо­ти­ти; осра­мо­ти­ће се они ко­ји се од­ме­ћу од те­бе бес­пут­но (Пс. 25).

Зар не ви­ди­мо ми бра­ћо, ка­ко се сва­ки дан об­и­сти­ња­ва ова реч? Зар не гле­да­мо не­пре­ста­но сра­мо­ту од­мет­ни­ка од Бо­га, од­мет­ни­ка од цр­кве Бо­жи­је, од­мет­ни­ка од за­ко­на Бо­жи­јег, од­мет­ни­ка од ве­ре и по­ште­ња? Има ли ико жив од вас ко­ји је ви­део у ком­ши­лу­ку сво­ме или у се­лу сво­ме ка­ко је до­жи­вео сра­мо­ту не­ко ко се ру­гао све­ти­њи, ко је ху­лио све­то име Бо­жи­је, ко је ла­гао и крао и кри­во се клео и пре­о­ра­вао дру­го­ме и пре­ме­ђа­вао и па­ко­стио зло­био и мр­сио кад сав на­род по­сти и ра­дио у пра­зни­ке кад сав на­род пра­зну­је и бес­ча­стио ту­ђи образ и од­во­дио и за­во­дио ту­ђе кће­ри и оти­мао ту­ђу имо­ви­ну. Та­квим не­де­ли­ма ни­ко се ни­је про­сла­вио. Кроз та­ква не­де­ла сва­ки је до­жи­вео сра­мо­ту пре или по­сле; сра­мо­та је па­ла на ње­га и на ку­ћу ње­го­ву и на си­но­ве ње­го­ве па чак и на уну­ке и пра­у­ну­ке. А ко се у Го­спо­да уздао ни­је се ни­кад осра­мо­тио. Го­спод је про­сла­вио и ње­га и по­род ње­гов, за­и­ста про­сла­вио и бла­го­сло­вио. Сва зла де­ла су про­кле­та, и сва­ко ко тво­ри зла де­ла, на­вла­чи про­клет­ство на се­бе и на де­цу сво­ју. Ко се пак Бо­га бо­ји и Бо­га сла­ви и у Бо­га се узда, тај при­ма сто­стру­ки бла­го­слов, и бла­го­слов се не уда­љу­је од ње­га ни од ро­да ње­го­вог ни од ог­њи­шта ње­го­вог ни од тру­да ње­го­вог ни од сто­ке ње­го­ве ни од њи­ве ње­го­ве ни­ти од тру­да ње­го­вог.

Бо­ље је би­ти про­сла­вљен не­го осра­мо­ћен и бо­ље би­ти бла­го­сло­вен не­го про­клет, као што је бо­љи жи­вот од смр­ти и здра­вље од бо­ле­сти и све­тлост од мра­ка. Не­ка би вас Бог све про­сла­вио сла­вом сво­јом и бла­го­сло­вио бла­го­сло­вом сво­јим, све вас ко­ји сте се да­нас са­бра­ли на сла­ву и на мо­ли­тву у овој див­ној све­ти­њи ва­шој и све­ти­њи ота­ца ва­ших. Не­ка би све­ти Ар­хан­ђел умо­лио Го­спо­да за све вас да би се од вас от­кло­ни­ла сва­ка сра­мо­та и од­би­ло сва­ко про­клет­ство, а ме­сто то­га оба­сја­ла вас сла­ва Бож­ја и сна­жио вас бла­го­слов Бож­ји.

По­мо­зи вам Бог, бра­ћо!

Ја вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! И кад вас та­ко по­здра­вљам ја у се­би ми­слим и у ср­цу Бо­га мо­лим да вам по­мог­не ве­ру са­чу­ва­ти да би вам се жи­вот са­чу­вао и по­ште­ње одр­жа­ти да би вам се др­жа­ва одр­жа­ла, и бра­то­љу­бље ра­ши­ри­ти, да би се ра­дост и пе­сма у зе­мљи ва­шој ра­ши­ри­ла. Још у се­би ми­слим и у ср­цу се за вас Бо­гу жи­во­ме мо­лим, да вас Бог по­мог­не до­бро ми­сли­ти а зло не слу­ти­ти, до­бро збо­ри­ти, до­бру се на­да­ти и све до­бро збо­ри­ти. И још да бла­ги Бог по­мог­не пра­вим пу­тем хо­ди­ти, зло­бу за­бо­ра­вља­ти а ми­лост и ра­дост сву­да се­ја­ти. Јер што чо­век се­је оно ће и по­жње­ти, ако зло – зло – ако ли до­бро – до­бро. Ко се­је прав­ду, са­чу­ва­ће га Бог од не­прав­де и не­пра­вед­ни­ка. Ко се­је ми­лост, Бог ће га по­ми­ло­ва­ти у оба све­та. А ко се­је ра­дост Бог ће га об­ра­до­ва­ти.

За­то вас и не по­здра­вљам не­ким но­вим по­здра­вом: здра­во! Или до­бро ју­тро! Не­го вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! По­здра­вљам вас овим мно­го­по­зна­ним мо­ли­тве­ним по­здра­вом, ко­јим су кра­ље­ви на­ши по­здра­вља­ли вој­ску сво­ју и све­ште­ни­ци срп­ски и ду­хов­ни­ци срп­ски ва­зда и ва­зда.

Уздај­те се у Бо­га ство­ри­те­ља, па се не бој­те ни­ко­га и ни­че­га. Бог је штит ваш и од­бра­на ва­ша. Ко се у Бо­га уздао, ни­кад се ни­је по­сти­део не­го се про­сла­вио у оба све­та. Оци ва­ши у ње­га се узда­ше, и ни­кад се не по­сти­де­ше не­го се про­сла­ви­ше и од Бо­га бла­го­сло­ве­ни би­ше, те сла­ву и бла­го­слов и на вас пре­не­ше. Њи­ма по­кој ду­ши на не­бу и ва­ма и сви­ма жи­вот и бла­го­слов и мир и ра­дост са­да и на­век АМИН.

У Све­тој Жи­чи 1938. го­ди­не (ов­де је уда­рен пе­чат) Ни­ко­лај

Извор: Православље, Новине Српске Патријаршије, број 1001

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.