Србија и ЕУ, штап и шаргарепа

0

Може ли процес евроинтеграција да реши српске проблеме? О томе дебатују Александар Матковић са Института за филозофију и друштвену теорију и Немања Тодоровић Штиплија, уредник портала „Europan Western Balkans„.

Србија и ЕУ
Српска и застава ЕУ/Фото: Ројтерс

ДВ: Више од три године од почетка приступних преговора, међу грађанима Србије бележи се пад поверења у Европску унију. Владавина права и демократија које су биле у фокусу евроинтеграција, кажу критичари, пале су у други план због „стабилности“ коју заговарају европски званичници. Да ли је ЕУ дигла руке од демократије зарад других политичких циљева?

Немања Тодоровић Штиплија: Због изазова с којима се Европа суочава на својим границама, првенствено због мигрантске кризе, али и политичке нестабилности у неким чланицама, ЕУ је пре свега заинтересована за стабилност на Западном Балкану. Верујем да је такво стање само привремено и да ЕУ неће бити вољна да прихвати у чланство било коју државу с неким унутрашњим проблемима. Критика на рачун власти у Србији је присутна, али пада у други план пред подршком званичницима Србије. Формално напредовање на европском путу је тренутно приоритет у односу на стање демократије. Међутим, понекад се слажем с европским званичницима када кажу да конкретне случајеве неће коментарисати, јер шта мислите колико таквих и сличних случајева попут рушења објеката у Савамали постоји у Србији и у целом региону? Европски парламент је једина институција од које смо чули критике на рачун догађаја у Савамали и свега осталог, а то је и логично, јер је Европски парламент једино тело где политичке странке износе ставове.

Александар Матковић: Проблем је у томе што ЕУ има интерес за мир на Балкану, али делом доприноси његовој дестабилизацији. У питању је пре свега економска заједница и право у том смислу функционише у складу с привредом. Правне регулативе су ту зарад тржишта, а много мање ради заштите грађана. У том смислу, владавина права није умрла преко ноћи, она није умрла уопште. Прекршени закон не значи смрт правне државе и проблем је дубљи. Опет, Савамала је екстреман, али не и јединствен случај. У Словенији имате случај фабрике „Рог“, у Хрватској пројектне измене Загреба, да не помињем Скопље и Македонију. Разне локалне аутократе су присутне у свим тим случајевима, а онда имате и веће проблеме попут ратишта у Украјини. Насупрот представама о светлу на крају тунела, ЕУ неће решити све проблеме својих чланица, нити земаља које то желе да постану.

Тодоровић Штиплија: ЕУ је можда једина која може да притисне власт у Србији да на било који начин реши проблеме о којима говоримо. Верујем да ЕУ препознаје проблеме у политици Владе, али тај слабокритикујући моменат доводи до дугорочне штете за демократију и владавину права, а самим тим и подршку грађана евроинтеграцијама. Мислим да ЕУ мора да буде много оштрија према Влади, да инсистира на решавању случајева који су пред тужилаштвима десет или петнаест година. Не верујем да Србија то може без спољног притиска.

Србија и ЕУ
Немања Тодоровић Штиплија/Фото: приватна архива

Матковић: Очекивати да ће се ови случајеви решити једним позивом из Брисела је, према мом мишљењу, наивно. Ове ствари превише дубоко задиру у друштвено ткиво Србије да би се решиле обраћањем неких институција ЕУ. Штавише, ЕУ није хомогено тело, него је чини више институција које се на разне начине односе према Србији. Једно је Европски парламент, друго Европска комисија, треће Европска централна банка. Притисак ЕУ постоји, али на другим нивоима – економским и политичким – и он се не тиче ових случајева. Активни капацитет ЕУ гледе решавања ових проблема је врло лабилан. Уместо правних регулатива Уније, решење треба тражити у самоорганизовању са другима који су претрпели сличну судбину. У питању је системско насиље и оно се не може решити у Бриселу или Берлину, него управо тамо где је избило – на улицама и у институцијама Србије.

Један од аргумената за приступање који се често помиње јесте управо да су евроинтеграције начин да се уреди друштво. Прописи се кроз тај процес на папиру и уређују, али колико је то видљиво у пракси?

Тодоровић Штиплија: Постоји Национални програм за усвајање правних тековина ЕУ. Ревизија тог нашег документа је урађена прошле године и Србија би требало у потпуности да преузме те обавезе до 2018.. Међутим, због унутрашње политичке ситуације, ми од краја 2013. имамо парламент који више не ради него што ради. Парламент је стално у паузама или у процепу између два круга избора. Закони нису усвајани на време и самим тим су пробијени рокови из тог Програма. То што се поглавља отварају, то су техничке ствари, али законодавство не прати процес преговора и не усваја правне тековине ЕУ у роковима које су сами себи поставили.

Матковић: Проблем евроинтеграција нису правне регулативе него друштвене последице. Немања је поменуо програм за усклађивање правних норми, али је питање шта се усклађује. Примера ради, ту је Споразум о стабилизацији и придруживању, који не предвиђа само усклађивање правних норми, већ либерализацију тржишта која има директне економске последице по земљу у интеграцији попут Србије. Некадашања самоуправна предузећа попут предузећа „Петар Драпшин“, „Зорка Шабац“, „Необус“ из Новог Сада и многа друга, нестала су у том процесу, а пре две године смо имали нови закон о стечају који је угасио 188 предузећа, од којих су нека била успешна. Три четвртине наших кредита је индексирано или деномирано у еврима, док се већина улагања вршила у непроизводни сектор у нади да ће производњу спасити стране инвестиције. Уместо тога, десило се супротно, упропастиле су је. Дакле, може се поставити питање колико су евроинтеграције донеле прогрес за који се проповедало да ће ову земљу учинити бољом, а колико економски регрес. Процес евроинтеграција је заправо процес интеграције у европску периферију јер Унија нема јединствену економску структуру и прикључење нас неће спасити.

Србија и ЕУ
Фото: Picture alliance/PIXSELL/S. Ilic

Управо те теме су добиле значајан простор и на априлским протестима. Европски комесар за проширење Јоханес Хан је рекао да би власт морала да разговара са демонстрантима. То се и даље није догодило. Шта је заправо поручио Хан том изјавом?

Тодоровић Штиплија: Подразумева се да Јоханес Хан говори о дијалогу. То је тековина и вредност коју ЕУ промовише. Занимљиво је да су у области социјалне политике европске тековине врло стриктне. Поглавље 19 које се тиче социјалне политике и запошљавања је средином 2016. добило зелено светло, али се и даље говори о припреми акционог плана. Србија је као у стању да отвори то поглавље, али није способна да у тако кратком року подигне све капацитете који су потребни да се спроведе оно што поглавље подразумева. Не знам на који начин тренутно функционише Социјално-економски савет, али верујем да би после процеса преговора то било на много вишем нивоу.

Матковић: Протести у Србији су направили огроман прелом кроз проширивање првобитних политичких захтева за два економска захтева. Тиме су наговестили директну колизију између економских реформи и социјалног стандарда становништва: сада се по први пут јасно супротставља мерама штедње. Становништво то више не може да трпи, јер је тренутна економска политика неодржива. Упркос томе, Вучић током протеста изговара да ствара јединствено балканско тржиште и то није случајност. Ту се налази све: политика пасивизације коју смо видели током ових протеста и стварање јединственог тржишта током берлинског процеса и наравно, лажни пацифизам. Јер, да би будуће тржиште функционисало, мора бити „насилног“ мира. Ту се уклапа и Ханова изјава. С друге стране, срце Европске уније нису само њена тржишта, већ и радно законодавство које је све несигурније због криза са којима се Унија суочава. У том смислу протести дотичу срж проблема за који данашња Европа нема адекватно решење.

Има ли ЕУ и даље искрене амбиције за проширењем, колико год оне биле на паузи, и где је Србија на листи приоритета?

Тодоровић Штиплија: ЕУ тренутно свакако има много својих унутрашњих проблема који произилазе из јачања популистичких тенденција у земљама чланицама и проширење није тема ни за чланице ни за ЕУ. Проширење није тема ни за политичке снаге у земљама где ти проблеми постоје. Чак и тамо где је била, говорило се највише о Турској и можда само спорадично о Балкану. С друге стране, врло је занимљива наша перцепција стања у ЕУ. Српско јавно мњење добија информације углавном из англосаксонских медија који су по својој природи увек били евроскептици, којима је ЕУ давно пропала и нема ништа од ње. Да није прегледа немачке штампе Дојче велеа, ми бисмо ретко кад и прочитали нешто о темама и дебатама које се воде о Унији у немачким медијима. Медији у Француској, Немачкој, Италији па и Шпанији и Пољској имају отворену дебату о начинима решавања кризе у Европи. Ми у Србији уопште немамо представу о томе, па је слика о Европи и стању демократије прилично искривљена.

Србија и ЕУ
Александар Матковић/Фото: приватна архива

Матковић: Укидање медија ту јесте од кључне важности. Да бисте пласирали једноставне наративе о ЕУ као спасу или претњи с истока, нестабилности на Косову или било коју другу причу, морате да имате медије под државном контролом. У том смислу чак и евроскептицизам који се промаља кроз медије, пре свега долази из угла проруске деснице. То за последицу има неутрализацију критике и маскирање економских и социјалних проблема који су задесили Србију последњих година. Зато треба проговорити, не само о екстремним случајевима који су јавно познати, већ и о онима за које због тог мрака не знамо.

Тодоровић Штиплија: Влада Србије то посматра врло краткорочно – у оне четири године мандата које су пред њом. Темпо преговора се развлачи тако да се оне најзначајније ствари, које су можда и најтеже у процесу преговора, остављају за крај, а не знамо кад ће доћи тај крај. Ни сама Влада нема одговор на питање да ли је заиста привржена ЕУ-интеграцијама и да ли заиста жели да заврши ове преговоре.

Матковић: Србија то жели, чак превише искрено. Толико, да заборавља на српске, мађарске, хрватске, војвођанске и остале раднике и студенте, односно све сиромашне и угрожене који живе на њеној територији. Упркос томе, не сумњам да ће се исте економске политике наставити. Међутим, оне нису никаква наша економска судбина и на нама је да бирамо: или слепа вера у обећани прогрес, или директно самоорганизовање. Ово прво смо гледали скоро тридесет година транзиције и видели смо какве су последице, а могућност овог другог се тек назире, најпре у будућности протеста.

Тодоровић Штиплија: Верујем да треба отворити дебате о политикама ЕУ, о томе који су бенефити евроинтеграција и учлањења, али и о оним негативним стварима које можда чланство може да донесе. Међутим, чврсто верујем да не постоји ниједна права алтернатива европским интеграцијама. Ако одустанемо од њих, могу само да замислим које се алтернативе могу појавити.

*Александар Матковић је истраживач-сарадник са Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, координатор Регионалног научног центра ИФДТ-а у Новом Саду и докторант Постдипломске школе САЗУ у Љубљани. Бави се савременим марксизмом, теоријама биополитике и политичком економијом. Члан је Групе за студије ангажованости, француске Асоцијације за самоуправљање и уредништва Међународне енциклопедије самоуправљања.

*Немања Тодоровић Штиплија је оснивач и уредник портала „European Western Balkans“. Завршио је мастер студије политичких наука у области европске политике на Масариковом универзитету у Чешкој. Током студија је један семестар провео на Универзитету у Констанцу и неколико месеци у Европском парламенту.

Аутор: Сања Кљајић

DW.COM

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име