Шпанска инквизиција: Торквемада – Најсвирепији злочинац и Хитлеров узор

0

Шпанска инквизиција је била злогласна институција унутар Римокатоличке цркве, која је постојала од 1478. до 1834. године чији је задатак био да ислеђује, суди и кажњава људе за које би се „утврдило“ да су нехришћани – јеретици, магови, астролози… Ниво бруталности и безобзирности резултирао је таласом анти-католицизма, који се проширио у Европи у другој половини 19. века, а савремени историчари још увек процењују да је око 170 хиљада људи оптужено за злочине јереси и богохуљења, док је само у Шпанији погубљено око 5.000 осуђених.

инквизиција
Јованка Орлеанка/Фото: archeon.org

Инквизиција

Инквизиција (лат. inquisitio – ислеђивање) је била установа, током средњег века у Римокатоличкој цркви,  чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима.

Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227—1241). Најзлогласнија је била тзв. Шпанска инквизиција. Године 1232. он је послао инквизиторе у Француску, под изговором да тамошњи епископи имају сувише других обавеза и зато не могу да се потпуно посвете борби са јеретицима. Окосницу инквизиције чинили су одувек доминиканци (папина тајна полиција) „који добро знају да убеђују отпале од Цркве“. Ислеђивање јеретика, и уопште осумњичених, помагала је државна власт. У почетку, инквизиција није била организована по територијалном принципу, него је деловала по потреби. Касније ће ово судство бити организовано по областима.

Папа Инокентије IV је 15. маја 1252. издао папску булу под називом Ad extirpanda, која је експлицитно допуштала употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције, и експлицитно праштала праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Була је уступала држави део имовине, конфисковане од осуђеника.

Инквизитори су најпре долазили у неко место и прво су позивали јеретике и осумњичене на покајање, прикупљали су њихова имена. Суд је имао бележника – нотара, саветнике, чуваре затвора, браниоце. Оптужени или осумњичени није знао имена сведока који сведоче против њега. Он је једноставно морао говорити истину и имена саучесника. У циљу истраге прибегавало се мучењу. Најчешће казне биле су: одузимање имовине и свих права не само окривљеног већ и његових сродника; потом је оптужени стављан у затвор. Упорни јеретици су осуђивани на смрт, и то спаљивањем на ломачи. Они који би се покајали били су задављени а потом спаљени. Тела умрлих јеретика су откопавана а потом спаљивана. У пракси, узалуд је било жалити се на донету пресуду инквизиције. Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је себе сматрао одговорним једино папи; на суд је могао извести и духовне ауторитете веће од себе.

Инквизиција делује брзо, потчињава јој се световна власт; у самом процесу нема адвокатских расправа и образложења. Пресуда је обично читана јавно на градском тргу. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповед (sermo generalis; auto da fe). У присуству на хиљаде људи, осуђени се појављивао обучен у посебно одело. Смртна пресуда је обично извршавана сутрадан. У суштини, улога инквизиције била је у томе што је само проглашавала да Црква не штити јеретике и да их предаје у руке државних закона. Јеретицима је одузимана сва имовина и то у корист државе, или цркве или пак саме инквизиције.

Најозлоглашенији – Томазо де Торквемада

инквизиција
Томазо де Торквемада/Фото: Wikipedia

Најбруталнији талас прогона нехришћана погодио је Шпанију у 15. веку за време првог „Генерала инквизиције“ – Томаза де Торквемаде.

Томазо де Торквемада био је први велики инквизитор у Шпанији. Рођен је у Ваљадолиду 1420. године. У раној младости је приступио доминиканском црквеном реду. Папа га је 1483. именовао за Великог инквизитора Кастиље, а затим и целе Шпаније.

Торквемада је све своје напоре усмерио ка уништењу мараноса, Јевреја који су се на силу преобратили у хришћанство, али су ипак задржали своје старе обреде. Његов циљ био је постизање „сангре лимпиа“ („чисте крви“) и радио је на томе да тзв. „лажне хришћане“ „потпуно“ преведе у хришћанство или да их уништи.

Торквемада је био доминикански фратар који је захваљујући блиском односу са принцезом Изабелом I Кастиљском постао њен политички и верски саветник.

Kада се принцеза удала за краља Фердинанда од Арагона 1469. Торквемада их је позвао да потпишу петицију папе Сикста VI, којом би се формирао аутономни инквизиторски суд Шпаније. Пошто је успео да убеди краљевски пар и добије одобрење од Папе да буде на челу овог суда, све је било спремно за историјски прогон Јевреја и Арапа.

За разлику од Јевреја, Арапи су чешће прелазили у хришћанство потпуно остављајући ислам. Главни разлог за то је непосредно искуство Јевреја и потреба да се сачува велики капитал који су имали.

инквизиција
Јавно спаљивање јеретика у Мадриду/Фото: Wikipedia

Пошто је било немогуће протерати толики број људи, Велики инквизитор је почео да прибегава отимању кућа, земље и злата мараноса. Тако је током инквизиционих процеса најблажа казна за мараносе била заплена њихове имовине, док је најтежа била спаљивање на ломачи. Торквемада је успео да протера велики број Јевреја из Шпаније, а занимљиво је да му је бака била Јеврејка која је прешла у хришћанство.

Торквемада је био изузетно ревностан у обављању своје дужности, тако да је током свог „мандата“ протерао 40 хиљада Јевреја, а њих око 50 хиљада је на силу превео у хришћанство. Немали број њих је убио на изузетно бруталан начин, тако што би организовао јавна и масовна спаљивања на ломачи. Према записима саме цркве, спаљено је око 2.000 Јевреја, „чаробњака“ и „астролога“.

Поред овако драстичних мера, Велики инквизитор је посебно практиковао методу јавног ругања. Скоро да је институционализовао погрдне костиме који су се звали „санбенито“.

На костимима су биле насликане змије и призори из пакла, а купасте капе представљале су везу са капама луда и кловнова.

Јевреји су морали да носе ове смешне костиме како би их светина одмах препознала и могла да им се руга. Спаљено је око 2.000 Јевреја, „чаробњака“ и „астролога“.

инквизиција
„Инквизиција“, Франциско Гоја/Фото: Wikipedia

Многи историчари сматрају да је понешто од метода овог суровог човека сасвим сигурно било познато и Хитлеру који је, вековима касније, спровео најсуровије прогоне над Јеврејима. Ношење костима свакако доста подсећа на жуте траке са Давидовом звездом коју су нацисти натерали Јевреје да носе.

Што се Торквемаде тиче, он је умро природном смрћу 1498. Једна од његових најпознатијих изрека, изречена према легенди пред сам крај живота, била је: „Kрив сам за само један злочин – био сам премилосрдан“.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име