Социолошки феномени: Верско конвертитство (промена вере) у Србији, 1. део

0
154

О овој теми је спроведено и објављено више социолошких истраживања.

верско конвертитство
Симболи три монотеистичке религије/Фото: © Sébastien Désarmaux/Godong/Corbis

На људе који мењају веру на овим просторима никада није гледано благонаклоно. Док у САД свака друга особа у једном тренутку свог живота прихвати другу веру, у региону се тек 1,3 одсто људи одлучи да потражи „новог бога“. Углавном су то особе из мешовитих бракова. Који су њихови мотиви, како их прихвата околина и шта треба проћи да би се вера променила? Искуства су различита.

Истраживања показују да у САД чак 48 одсто грађана не живи у религији у којој је рођено. Социолози објашњавају да постоје два разлога због којих људи траже новог бога: први су они који су се разочарали и траже другу религију, а друга је група оних који су се испунили па им је постало тесно у својој превеликој потреби да превазиђу традиционално-формалну религиозност и трагају за властитим растом и тиме проналазе нешто што је као идеја отишло даље од онога у чему јесу.

Повратак Бога у земље бивше СФРЈ

верско конвертитство

У бившој СФРЈ Бог је био непожељан у друштву. Није био баш забрањен, али је онај ко је желео, о њему радије шапутао, него говорио гласно. Религија је марксистички описивана као опијум за народ, па чланови партије, иако углавном крштени по рођењу, своју децу нису водили у цркве и џамије.

Један од учесника истраживања каже да није било модерно веровати: „Увек смо ишли на то да кажемо да не верујемо у Бога. То је звучало као да је паметно, интелектуално, модерно, а кад кажеш да верујеш у Бога, то је некако више било приглупо, немодерно.“

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, глас за нацију ојачао је и глас вере, па се на овим просторима поново гласно изговарало божје име. И не само то, одлазак у цркву постаје мода, па имами и попови имају пуне руке посла. Богомоље су пуне нових верника, који се, без много размишљања, враћају вери својих предака.

Према истраживању социолога религије, и у то време и данас, скоро 20 одсто испитаника су квази верници или квази атеисти. Дакле, реч је о конформизму. Људи бирају оно што се у друштву тражи, што је пожељно и што је признато као вредност.

Годишње неколико десетина људи у Србији промени веру – било да прелази у православље, римокатолицизам, ислам, протестантизам… Тачних података нема јер мало ко води евиденцију. Примера ради, отац Недељко, прота Вождовачке цркве у последње четири године, рекао је да је у том периоду имао свега два-три случаја преобраћеника у православље и да се то ретко дешава“.

О томе колико има оних који се опредељују да, уместо да недељом иду на литургију, петком се клањају у џамији, није желео да говори јер, како каже, нема те податке.

Бивши председник Врховног сабора Исламске заједнице Србије Мухамед еф. Јусуфспахић био је још неодређенији. Упитан колико људи годишње промени веру и пређе у ислам или из ислама, одговорио је крајње неодређено: „Сам Бог зна срца својих створења и њихову веру, правоверу, преверу, неверу…” У истом стилу одговара и на потпитање да ли то значи да је тих случајева мало: „Збиља не знам, и збиља сам Бог зна. Верујте ми. Све остало су лажи.”

Међутим, касније је сам Мухамед Јусуфспахић у једном интервјуу ипак признао да број оних који се њему обрате због тога, претежно Срба, не прелази двадесетак годишње. Већином су, како је рекао, то Београђани, али их има и из унутрашњости.

Пословично најпедантнији и најпрецизнији су у Римокатоличкој цркви. Мирко Штефковић, секретар суботичке бискупије, иначе највеће у Србији, изнео је прецизне податке по годинама.

„Од 2011. године до данас, у римокатолицизам је прешло 149 особа. Реч је о онима који су прешли из православља или су били протестанти. Не знам за случај да је неко прешао из ислама, али ти случајеви свакако не би ушли у ову статистику јер се они воде као одраслокрштеници. А ту спадају све особе које се крсте после седме године живота, без обзира на то да ли је реч о онима који прелазе из ислама или тек сада улазе у веру. Њих је, рецимо у 2016. години, било 126“, рекао је Мирко Штефковић.

Најбоља година за римокатолике била је 2011, када је 39 православаца, односно протестаната пришло Светој столици. Римокатоличка заједница се, даље, по годинама увећавала за 22 нова члана 2012, 18 у 2013, 25 у 2014, 28 у 2015. и 17 у 2016. години. Штефковић се, додуше, оградио да се ови подаци односе само на суботичку бискупију јер се статистика не води на нивоу надбискупије, па чак ни у самом Ватикану.

„Али, ако се у обзир узме да од 360.000 римокатолика у Србији, чак 245.000 живи на територији коју покрива суботичка бискупија, јасно је да је то отприлике тај број“, додао је Штефковић.

Мењање вере на овим просторима није ни нова ни непозната појава. Чињеница је да је она била присутна од Великог раскола 1054. године. Нову димензију, ова појава добила је с продором ислама преко Османског царства на Балкан. Конверзија често није била добровољна. У доба Османлија, прихватање ислама најчешће је било последица жеље да се сачува пре свега материјално богатство, а понекад и голи живот.

Када је о верском конвертитству реч, у Србији постоји један куриозитет. Наиме, чак тројица верских вођа традиционалних верских заједница су конвертити из других религија. Свима је познат случај муфтије србијанског Абдулаха Нумана, некадашњег православног Србина Ивана Трифуновића, пореклом из побожне београдске породице, који се, преко будизма, обрео у исламу, где је доспео на високу позицију првог човека муслимана у Србији. Међутим, мало њих је чуло за необичну „размену кадрова“ између Српске православне цркве и јеврејске заједнице у Србији. Садашњи Врховни рабин Исак Асиел, некада је био православни (по оцу) Србин Ненад Асић, студент Православног богословског факултета у Београду. По своме преласку из православља у новојудејство, оженио се Јеврејком и узео њено презиме (Ајгенмахт), завршио високе рабинске школе у Израелу и тако постао врховни рабин у Србији, наместо пензионисаног Цадика Данона. Од прве супруге се касније развео и променио презиме у садашње Асиел. Отприлике у  исто време, млади београдски Јеврејин, ученик Јосифа Левија и Цадика Данона, Александар Шибул, који је требало да постане њихов наследник, определио се за православље и, поред психологије, завршио и Православни богословски факултет. Десетак година је служио као православни свештеник у Београду и Новом саду, где и данас живи и предаје пастирску психологију на Протестанском факултету у том граду. Домаћој јавности је познатији као психотерапеут и радијски водитељ.

Криптохришћани

верско конвертитство

Процес исламизације балканског становништва, баш као и у другим деловима Османског царства, није ишао ни брзо ни једноставно. Често су новопечени муслимани покушавали да сачувају везу са старом вером. Најдрастичнији облик чувања старе вере било је тзв. криптохришћанство, а још распрострањенија била је тзв. незавршена исламизација. Амерички историчар и лингвиста албанског порекла Ставрос Скенди чак сматра, како наводи у својој књизи „Криптохришћанство на Балкану под Османлијама”, да је можда боље говорити о степенима криптохришћанства него о несавршеној конверзији или о помешаној религији. У првом случају су преобраћеници тајно следили хришћанске прописе, док су у другом случају јавно чували старе празнике и обичаје, уз коришћење свог дотадашњег „неверничког” језика.

Управо зато је, на пример, крајем 1568. године издата фетва која се односила на подручје данашње западне Македоније, а која је предвиђала најстрожу казну за оне који су само формално примили ислам, а наставили и даље да се придржавају старе религије – хришћанства. А то значи да су се пред турским властима декларисали као муслимани, а наставили да иду у цркву и крштавају децу. Имали су и два имена: једно хришћанско, којим су се служили међу собом и у породичном кругу, и друго муслиманско, којим су се дозивали на јавним местима и пред турским властима. Пар векова касније, после ратова за ослобођење Србије од турске власти, било је, наравно, и обрнутих случајева. Турци, односно углавном потурчени Срби приморавани су да се „врате вери прадедовској” уколико желе да остану да живе у Србији. Та је појава нарочито постала видљива после међународне конференције у Канлиџи, која је одржана у јулу и августу у летњиковцу великог везира Фуад-паше у овом истанбулском предграђу, после побуне која је у Београду избила због инцидента код Чукур чесме. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. У наредних годину дана исељено је више од осам хиљада Турака. Ни новија историја није без примера насилне промене вере. Најсвежији пример је, свакако, марионетска Независна Држава Хрватска, у којој је током првих годину дана постојања насилно у римокатолицизам преведено око 250.000 Срба. О томе је и загребачки надбискуп Алојзије Степинац писао папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године.

Конверзија и брак

верско конвертитство
Београдска синагога Сукат шалом (колиба мира)/Фото: Twitter

Данас је, међутим, промена вере углавном повезана с неким другим стварима. Најчешћи конвертити су, према тврђењима социолога религије, особе из верски мешовитих бракова које „покушавају да помире парцијалне идентитете потрагом за религијом која може интегрисати и једну и другу страну наслеђене религије”. Иако тачних података о броју конвертита нема, процењује се да је мање од један одсто оних који мењају веру, а најмање је оних који из ислама прелазе у неку другу религију.

Мотиви конвертита су, пре свега, верске природе, тј. когнитивно разумевање верских истина којим се добија бољи увид у смисао живота. Имамо примере особа које су читале Библију и потом тражиле оне верске заједнице које су најближе том учењу, дакле изворном јудаизму и хришћанству. Други мотив конверзије је љубав према особи друге вероисповести, при чему једна од њих прелази у религију друге. То је позната појава у Немачкој, где је велики проценат Немица прешло у ислам.

Конверзија је, по мишљењу стручњака, процес промене ставова и стила живота и највећи доказ људске слободе јер се ослања на религију избора, а не на религију која се наслеђује.

Међутим, будући да је породично припадање значајан фактор идентитета, више од 60 одсто популације на Балкану остаје у вредносном систему својих породица. Чешће напуштање религијског веровања јесте прелазак у атеизам од преласка у другу вероисповест, тврди се у резултатима истраживања.

А у случају једног од испитаника Фахрудина/Јована Јахића, обједињена је и религија избора, али на неки начин и остајање, тачније враћање вредносном систему предака. Као потомак православних Грка, који су у XVIII веку насилно пресељени с данашње македонско-грчке границе у Семберију, у околину Бијељине, где су и потурчени, Јован је, како каже, одувек осећао да је „нешто било у његовим коренима што је требало да прихвати, као унутрашњи мотор који га покреће”.

„До насилног пресељења, моји су се презивали Јахидис. Доласком у Семберију, постали смо Јахићи. Моји баба и деда били су верници, мада то нису истицали. Отац Илијас пак није практиковао веру, био је један од оснивача КПЈ у Бијељини 1934. године. Тако ни у мом одрастању вера није била присутна јер сам рођен 1951. године, у доба најтврђег комунизма, када је звезда петокрака била једина религија“, сећа се Јахић.

Па, ипак, било је одређених „прекршаја” који су се косили и с комунизмом, али и с вером Алаховом, коју су његови преци прихватили. Мали Фахрудин, који је „с радошћу носио то име целог живота, док није неке друге ствари схватио”, одлазио је на Божић као положајник код комшија у крају, за Ускрс су се у његовој кући фарбала јаја, а многи православни празници обележавани су дан касније. Његовом преласку у православље, ипак, највише је допринела супруга, која је одгајана у том духу и чија је породица због тога доста и пропатила током Другог светског рата и после њега. Ипак, нису се венчали у цркви јер се то 70-их година није практиковало. Кључни догађај десио се 1998. године. Јован о томе прича овако:

„Спопала ме је мука па сам схватио да се Богу морам предати. Био сам кондициони тренер у Хемофарму и добио сам после неког тренинга који смо имали по киши и хладном времену запаљење плућа. Ствари у се закомпликовале. Лежао сам два и по месеца, чак с дијагнозом карцинома плућа и костију. Одлучено је да се иде на хируршку интервенцију. Ја сам се с тим сложио. Али као да је неко послао два лекара да ми кажу: „Немој.” Чуо сам, наиме, двојицу лекара који су разговарали о мени. Видео сам да међу њима постоји неки неспоразум тим поводом. Одједном ми се јавило да не треба да се оперишем и да треба да идем кући. Лекари су били против тога, али ја сам изашао“. Фахрудин/Јован се тешко кретао. Једва да је могао да седи нормално. Жена га је возила кући. Пролазили су поред Цркве Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру када су срели пријатеља, вајара Драгана Раденовића.

„Испричао сам му шта ми се догодило. Рекао ми је да морам да се крстим и одмах ме је одвео у цркву. Он ми је био кум. Помислио сам, ако треба да мрем, да бар умрем као прави хришћанин и православац. У самом чину крштења, требало је да клекнем. Ја до тада једва да сам могао да седнем. За дивно чудо, без муке сам скинуо ципеле и чарапе, клекнуо прво на једну, па на другу ногу, а онда све време крштења стајао. Кући сам отишао као Јован. Фахрудин је остао у болници, и од тада сам започео нови живот. Одлука да уђем у православље је осветлила цео мој живот. Радујем се сваком дану, празницима, свакој недељи кад могу да одем до цркве“, рекао је Јован Јахић.

И мада су га људи углавном прихватили као Јована, признаје да се неколико пријатеља муслиманске вероисповести који живе у Бијељини наљутило на њега, да су окретали главу на другу страну кад га виде.

Социолошки феномени: Верско конвертитство (промена вере) у Србији, 2. део

Наставиће се…

Написала и приредила: Зорана Миљевић

Медијасфера

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име