Социолошки феномени: Верско конвертитство (промена вере) у Србији, 2. део

0
122

Социолошки феномени: Верско конвертитство (промена вере) у Србији, 1. део

Верско конвертитство је тема о којој је спроведено и објављено више социолошких истраживања.

Верско помодарство

верско конвертитство 2
Фото: Profimedia

Тек с ратовима 90-их постаје модерно међу Србима да буду православци, док у Босни постаје модерно бити Бошњак.

„До тада нисам ни знао шта је то Бошњак. А и сада не верујем да знам пет муслимана у Бијељини који се придржавају вере, славе Бајрам, сахрањују људе на муслиманском гробљу, чувају имена, не једу свињетину, не пију алкохол… Верују у бога, али не знају да кажу шта је то“ , прича Јахић. Подозрење је, међутим, изазвао и међу појединим православцима: „Осећам то. Али то су људи који нису нашли себе у свом животу. Не размишљају о животу какав треба да се води.” Има људи који га и даље зову Фахрудин. Неки то раде из навике, а неки како би му, чини му се, показали да му и даље „не верују” .

„Прелазак у православље је моја духовна одлука. Нико мене није натерао на то, нити ме уценио“ , констатовао је Јован, некада Фахрудин.

Потпуно другачији мотив за промену вере, имали су Београђани Душан и Ирена Крстић. Пре неколико година, они су из православља пришли протестантској деноминацији. Обоје су претходно били крштени у првославној цркви на Звездари. У истој цркви су се пре нешто више од 10 година и венчали. Он је завршио Електротехнички факултет, она је менаџер. Добили су троје деце. Редовно су одлазили у цркву недељом, празницима. Придржавали су се свих обичаја. У међувремену, међутим, Душанова мајка се, после једне озбиљне животне кризе, приклонила протестантима.

„У нову цркву је ушла после разговора са женом коју је упознала током вишемесечног лечења. Није ту било никаквог врбовања. Једноставно су разговарале. Ускоро је добила позив да дође у ту протестантску цркву на службу и после неколико пута одлучила је да им се прикључи“, објаснио је Душан. Ускоро је и он с Иреном почео да одлази у исту цркву, иако то мајка никада није тражила од њих. Тек ту су, међутим, како каже, почели да проналазе прави смисао.

„Једноставно, у православној цркви је све некако било површно. Радиш ствари које сви раде у маси и нема те поруке коју сам ја хтео да буде одговор на моју тешкоћу или питање шта ћу и како ћу“, рекао је Душан. У протестантизму све му је некако било једноставније, јасније. Нико му, каже, није ништа наметао. Сам је проналазио одговоре на питања која су му се предочавала. Децу још нису крстили. Не желе, како каже, ни на шта да их терају.

„Одлазе с нама на недељну службу, али ако сами не буду исказали жељу да се крсте, нећемо их наговарати. То је ствар избора. Вера је ствар избора. Немогуће је некога натерати да верује у нешто“,  испричао је Душан.

Ко мења веру

верско конвертитство 2
Припадници секте „Харе Кришна“ на фестивалу у Новом Саду/Фото: www.topsrbija.com

Ако би се правила анализа социјалне, образовне или неке друге структуре конвертита, према истраживањима, дошли бисмо до парадокса да је њих највише међу највишим и најнижим друштвеним слојевима.

Чини се да су то они који немају шта да изгубе, који конверзијом добијају и на духовном и на материјалном плану јер мењају стил живота набоље будући да свака религија пропагира рационално живљење и морално понашање које је проживотно. Највиши друштвени слојеви и јаке личности такође мењају веру и спремни су јавно да посведоче своје религијско уверење. То говори о слободи личности која је на тај начин спремна да искаже своје ново уверење и аргументе да понуди другима.

У истраживањима  је откривено и колики је значај породичног емотивног односа на промену вере. Ту су такође присутне две групе. У прву спадају породице из којих деца у цркви и религији траже спасење и заштиту од занемаривања и тешког живота. Другу групу чине породице које су неговале слободу мишљења и омогућиле да се из обиља крене у потрагу за ширим системом и новим доказима.

Из које год групе да потичу, верски пребези су у већини случајева наилазили на неразумевање, па чак и одбацивање од својих породица.

Њима је, међутим, била довољна подршка макар једног члана породице да би се охрабрили на такав корак.

Разочарање

верско конвертитство 2
Евангелистичка црква у Земуну/Фото: www.zemunskenovine.rs

Један од испитаника је покушао да практикује своју веру у православљу. „Одлазио сам на службе, почео сам да учим црквенословенски да бих разумео то што радим. Али није било менторског рада. То ми је фалило, да имаш неког са ким можеш да разговараш о свом црквеном искуству, да ти неко каже шта следеће можеш да урадиш. Сваки контакт се завршавао тако да просто долазиш када је литургија. И ти си ту у маси, будеш ту, одеш и то је било то. Нисам био охрабрен да наставим даље, него сам био утопљен у масу. „

То се обично дешава у великим верским заједницама, где има више од 1.000 верника. Верници нису блиски, зато протестанти инсистирају на заједницама које имају до 100 верника. У тој верској заједници они су у стању да успоставе личне контакте и да нађу пријатеље.

И док је овом вернику у животу недостајао баптистички дух самодоказивања, борбе и подршке заједнице, за једну верницу је живот у протестантској заједници постао напоран. Стицајем околности у Британији се удала за православца, па је у православљу открила нове, за њу до тада непознате, вредности: „У западној верзији хришћанства, у којој сам ја била, све је у самодоказивању, усавршавању. Знате, то је филозофија у којој морате бити најбољи, да најбоље радите, да се доказујете. Протестанти су потпуно и увек у томе да све функционише беспрекорно. „

Социолог религије сматра да је то што је осетила Томи, класичан пример незадовољне особе у једној протестантској заједници: „Заиста је напорно. Није лако бити верник једне мале верске заједнице, због те сталне контроле. Јер некад се људи уморе од тога и имају потребу да се врате тамо где је највећа слобода у томе да будеш такав какав јеси. „

После разочарања, а пре одлуке да пређу у нову веру, верници по правилу пролазе кроз тешку емотивну кризу. Истраживања показују да је конвертитима који се налазе у животној кризи потребан неки окидач који ће их и коначно натерати да се упусте у ново верско путовање. Неко или нешто постаје јасан путоказ ка новој вери.

Процедура за промену вере

Промена вере најједноставнија је у случају кад неко жели да прихвати ислам. Довољно је само да у џамији, у присуству два сведока муслимана, изговори: „Сами Бог јесте Бог, признајем и сведочим, а Мухамед му је слуга послани. ” Уз то, потребно је да се нови верник симболично окупа и тако скине физичку и духовну нечистоћу са себе. Није потребно познавање ислама, не мора да се мења име, мада већина нових муслимана то ради. За мушкарце који размишљају да пређу у ислам, важно је да чак није обавезно да буду обрезани, нарочито ако се прелаз дешава „под старе дане” . Новом вернику се, кад узме ислам, сви претходни греси бришу.

Прелазак у православље нешто је компликованији јер, пре свега, захтева познавање вере.

То је услов свих услова, да особа познаје шта се проповеда, да зна Оченаш, Символ вере. Није довољно само да каже да жели да пређе у православље. Мора да покаже да то и заслужује. Ако конвертит прелази из римокатоличке вере, треба само да се миропомаже, а ако је претходно веровао у Алаха, мора и да се крсти.

верско конвертитство 2
Божићна миса у београдској римокатоличкој цркви/Фото: photobucket.com

Најсложенија је процедура примања у редове Римокатоличке цркве, и може да траје и до годину дана. Сам обред примања обавља се читањем Вјерују пред верницима у цркви.

Ако особа прелази из православља или протестантизма, тада говоримо о конверзији, и потребно је обавити некакву верску поуку. За то је обично надлежан жупник (парох). Протестантима је неопходно и миропомазање. Ако говоримо о преобраћеницима из ислама, онда се тај процес назива катекуменат. Особа која прелази из ислама мора да иде на веронауку у цркву, потом мора да се крсти, да прође миропомазање и да добије евхаристију (причест). Само крштење обично се обавља на Велику суботу, односно ноћ пре Ускрса.

Верницима није довољно то што су пронашли одговоре. И они и њихова нова верска заједница имају потребу да званично приме и покажу новог члана. Муслимани зато изговарају стихове на арапском језику, а хришћани пролазе кроз чин крштења. Социологија религије објашњава да је верницима сам чин преласка веома значајан. Он је врло битан јер је то завет. Човек улази у завет са Богом. Он се заветује Богу на пут којим ће ићи. То је као обраћење. Човек је ишао неким путем, некуда, није знао куда иде, а сада зна. Има циљ живота. Он се обратио и на путу живота у заједници са Богом, које по правилима Бог даје. И зато је то најважнији тренутак, јер је то као склапање брака. Потписивање уговора.

Код баптиста је, на пример, чин крштења веома битан. Све неопротестантске заједнице имају крштење искључиво одраслих особа, тј. особа које на основу властите вере и воље долазе да се крсте. Потапање у воду значи опраштање свих грехова. Верник устаје чист и има беле хаљине.

Када је о верском конвертитству реч, у Србији постоји један куриозитет. Наиме, чак тројица верских вођа традиционалних верских заједница су конвертити из других религија. Свима је познат случај муфтије србијанског Абдулаха Нумана, некадашњег православног Србина Ивана Трифуновића, пореклом из побожне београдске породице, који се, преко будизма, обрео у исламу, где је доспео на високу позицију првог човека муслимана у Србији. Међутим, мало њих је чуло за необичну „размену кадрова“ између Српске православне цркве и јеврејске заједнице у Србији. Садашњи Врховни рабин Исак Асиел, некада је био православни (по оцу) Србин Ненад Асић, студент Православног богословског факултета у Београду. По своме преласку из православља у новојудејство, оженио се Јеврејком и узео њено презиме (Ајгенмахт), завршио високе рабинске школе у Израелу и тако постао врховни рабин у Србији, наместо пензионисаног Цадика Данона. Од прве супруге се касније развео и променио презиме у садашње Асиел. Отприлике у  исто време, млади београдски Јеврејин, ученик Јосифа Левија и Цадика Данона, Александар Шибул, који је требало да постане њихов наследник, определио се за православље и, поред психологије, завршио и Православни богословски факултет. Десетак година је служио као православни свештеник у Београду и Новом саду, где и данас живи и предаје пастирску психологију на Протестанском факултету у том граду. Домаћој јавности је познатији као психотерапеут и радијски водитељ.

Нови живот

верско конвертитство 2

Почетак новог верског живота значи и почетак првих искушења. Одбачена верска заједница неблагонаклоно гледа на грешнике који су је напустили. Често и најближе окружење не прихвата њихов нови пут. То је зато што је код нас такав колективни менталитет. Сматра се да је то зато што је заједница код нас примарнија од појединца и зато што је припадање заједници битније од слободе.

А на новом путу ка душевном миру, верницима помаже нова заједница чији су члан постали. Усмерава их, разуме и бодри да истрају. Заједница је у тим тренуцима често важнија и од породице.  Конвертитима је заједница заправо група подршке. То су људи који деле исти вредносни систем, исто учење, будући да они који остављају једну верску заједницу, а улазе у другу, губе потпуно подршку. Не само то, они су и одбачени.

Многи људи постају верници управо због тога што на тај начин имају социјалну групу на коју могу да се ослоне када су у кризи. Данас им у томе помажу и друштвене мреже.

А неки су на тај пут повели и друге: „Иако је мојим родитељима било речено да сам упао у неку секту, они су имали стрпљења да ме саслушају. Када сам почео да читам, причам са њима, убрзо су ме следили. И брат се преобратио, мама, отац, баба. Све је просто кренуло неком линијом где од најмлађег у породици долази вера,“ изјавио је један обраћеник.

Социолози верују да је црквама данас лакше него икада пре да задобију нове вернике. Разлог су свеприсутне слободе у 21. веку. Полне, интелектуалне, сексуалне слободе, код неких људи стварају конфузију и потребна су им правила која ће их држати на правом путу. Било да је реч о правилима исхране или облачења, или неким апстрактнијим, важно им је да се осећају сигурно, да знају да не греше. Јер бити крив, бити грешан, бити лош, недоследан, пред толиким захтевима моралне природе то није лако издржати, објашњавају они.

Тешко је живети у свету у којем је све дозвољено, у коме ништа није свето и у коме се нема због чега умрети, каже социолог Ентони Гиденс. Вероватно су зато Куран и Библија и данас тако привлачни и прихватљиви за оне који трагају за одговорима.

 

Написала и приредила: Зорана Миљевић

 

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име