Зорана Миљевић: Алегоријски метод тумачења Светог писма

0
591

Увод

Стилске фигуре метафора и алегорија, као инструменти песничког језика[1] , заузимају видно место у теорији књижевности. Да би исказао свој мисаоно-емоционални став према стварности, писац преображава свакодневни говор, дајући му многострука значења. Својом ритмичношћу и експресивношћу песнички језик постиже стилизованост и језгровитост, док се символичношћу и употребом свих преносних значења речи – остварују пунота значења и најпотпуније јединство садржине и форме.[2]

тумачења Светог писма
Дванаестогодишњи Христос тумачи Књигу пророка Исаије у синагоги

Метафора (јел. μεταφορά = преношење) је „скраћено поређење“[3] изведено простом заменом речи која се пореди – речју којом се пореди. За њу је карактеристично да зависи од контекста. „Када се метафора осамостали и продужи проширујући се на целу слику или на целу радњу, добијамо алегорију“ (јел. αλληγορειν = другачије, сликовито причати).[4] Циљ алегорије је да „мисао изражена од почетка до краја у алегоријској слици делује јаче, убедљивије и осећајније“ .[5] Да би се то остварило, неопходно је „природно и логичко развијање слике и у њеном основном и у преносном значењу, као и да се одржи стална веза између та два значења“ .[6]

Метафоре и алегорије, несумњива су потврда универзалности људског ума. Њихова примена је вишеструка и није искључиво својство језика лепе књижевности. Философија и природне науке такође задиру у обаст речи.

Познат је Хусерлов покушај стварања „универзалне философије“ у лику трансценденталне феноменологије, науке о свести „у којој се откривају универзални чисти феномени“[7], поступком феноменолошке редукције. Систем феноменолошке онтологије Хусерловог непосредног ученика Мартина Хајдегера, одликује се конструисањем и применом тзв. „неприродног језика“ . Одбацивање обичног или „природног“ језика у Хајдегеровим текстовима представља његову примену Хусерлове феноменолошке методе која тражи искључивање „природног става“ из философских разматрања. Тежећи ка етимологијама, Хајдегер, у ствари, уобичајено, свакодневно значење речи „преноси“ у свет феноменолошког језика чији смисао налазимо „феноменолошким удубљивањем у сопствено биће или у сопствену егзистенцију“ .[8]

Оригиналну философску концепцију дао је и математичар Михаило Петровић. Слично Лајбницовој идеји о универзалном научном језику (Characteristica Universalis), трагао је за универзалном природном науком посредством своје математичке феноменологије. На том путу сусрео се са многим аналогијама које постоје између разнородних и врло диспаратних појава (механичка кретања, физичке, хемијске, физиолошке, психичке и моралне појаве).

Део Петровићевих феноменолошких студија посвећен је метафорама и алегоријама. Ове књижевне фигуре подстакле су га да развије нову теорију сличности.

Генијално уочивши у њима садржан појам пресликавања, увођењем функција отпочео је да их математички третира. По његовом мишљењу: „Метафоре и алегорије имају много дубљи смисао и дубљи корен у људској свести; оне одговарају једној инстинктивној и неодоливој потреби духа, која се испољава у свим фазама развића свести“.[9]

Пресликавање у облику метафорȃ и алегоријȃ омогућило је Петровићу да једној друштвеној појави тражи одговарајући модел у природним законима.

Примена алегоријског израза, као што смо видели, разнолика је. Налазимо га у уметности, философији, природним и друштвеним наукама. До сада смо се трудили да упознамо функцију алегорије у овим областима културе. Међутим, задата тема усмерава наше интересовање превасходно ка сфери култа, која поред рационално – емотивног има и елемент духовног. Алегоризам у Светом писму досеже даље од стилизације у књижевном делу или од пресликавања у математици, управо захваљујући том новом елементу.

Богонадахнутост и тумачење Светог писма

„Свето писмо без тумачења није уопште Свето писмо;

оног момента када се њиме служите и постане живо,

оно је тада увек – протумачено Свето писмо“.

Др Елен Флешмен фан – Лир[10]

тумачења Светог писма
Рукописно Четвороевангелије

Посматрати Свето писмо као књижевно-историјско дело могуће је само у оквиру литерарно-текстуалне критике. У Старом завету, на пример, има историјске подлоге, прозе (приповетка), и неколико врста поезије (епска, лирска, дидактичка).[11] Унутрашњи, духовни, приступ Светом писму[12] открива нам, међутим, да је оно, пре свега, Реч Божја скривена у људском језику[13], записана и у суштини неповређена у богонадахнутим, канонским књигама.[14]

Из божанско – човечанског карактера Светог писма проистиче двострука тешкоћа у разумевању његовог правог смисла. Наиме, натприродно и ванредно дејство Светог Духа на Свете писце не уништава њихову личност, те они пишући користе своје таленте и знања, начин мишљења и изражавања својствен времену у коме су живели. „Што год је тумачење ближе смислу, мишљењу и доживљају писца, утолико је оно савршеније, потпуније и тачније“.[15] Данашњег тумача од литерарног смисла, односно од онога што је писац желео да саопшти, одваја огромна временска, језичка и културна провалија.

Друга тешкоћа огледа се у несумњивој чињеници да иза мишљења Светих писаца стоји Свети Дух и да због тога „Свето писмо садржи многе тајне вере које превазилазе људски ум“.[16] „Онај ко се бави тумачењем библијских текстова… мора тежити за што приснијим приближавањем библијском писцу, али и ономе који је њега надахнуо, Богу“.[17]

Обожење, као предуслов тумачења, највиши је израз и крајњи циљ Откривења. Оно, самим тим, са Евангелијем сачињава једну целину која је неодвојива од живота Цркве. Проникновењем вере[18] Црква је сагледала истинити образац Откривења, велики план Божанског искупитељског промисла[19], а као носилац Светог Предања она је једина позвана да дȃ аутентично тумачење Светог писма. „Она је чувар и заштитник Божанске Истине, која се у Светом писму као у некој ризници налази сачувана“.[20]

Будући апостолско наслеђе Цркве, примљено од наследника апостолȃ и преношено прејемством, Предање обухвата целокупну Цркву и саставни је део пуноте писаног апостолског предања.[21] Оно, према Светом Викентију Леринском, подразумева: свеопштост, древност и сагласност вере у оквиру богочовечанског организма Цркве.[22]

У перихорези (прожимању) Цркве, Светог писма и Светог предања оличена је тајна Божје љубави.[23] О овој тајни Духом сведочи Црква у Светом писму и Светом предању. Проникнути у Божанску тајну јесте циљ који сваки тумач Библије треба непрестано да има пред собом, а тај је циљ могуће остварити једино следећи Свет оце, пребивајући у Духу Цркве, у Духу Истине.

Библија и алегорија

тумачења Светог писма
Апокалипсис, XVI век

Спустивши се на ниво човека да би могао да говори људима, Дух Свети се „није тиме неопозиво затворио у људске границе“.[24] Пунији и типски смисао Светог текста, настао као продужавање и продубљење литерарног смисла у истом правцу, Свети писац није могао да разуме јер је овај смисао требало да се испуни у даљем току Свете историје, изложене у Библији. Да изрази вишу духовну стварност на људском језику богонадахнути Аутор користи стилске фигуре које, као што смо рекли, одговарају инстинктивној и неодоливој потреби људског духа.

Типолошки смисао могуће је тражити једино у односу између Старог и Новог завета, али не треба изгубити из вида чињеницу да је у основи релације тип – антитип алегоријска функција пресликавања двеју историјски различитих, а суштински сличних појава.

С друге стране, и Стари и Нови завет обилују стилским фигурама, што указује на то да су символика и догађаји много речитији од обичног, апстрактног говора. Спаситељ у својим говорима веома често употребљава параболе (приче), док апостол Павле алегоризира.

У библијској егзегези врло је важно пронаћи праву меру за примену алегоријског метода. Одржати логички континуитет и паралелност између буквалног и преносног значења текста је основни предуслов правилног тумачења. Такође, не треба тражити скривени смисао тамо где га нема. Алегоризирајући, апостол Павле указује на континуитет свештене историје, њено својство линеарности, у којој је Стари завет сав усмерен ка месијанској будућности, а Нови  – христоцентричан, сведочећи, истовремено, есхатолошку стварност. На тај начин, апостол даје универзални образац алегоријског метода.[25]

Нажалост, многи хришћански егзегети, почев од апостолских мужева, преко представника александријске школе и латинских отаца IV века, све до данас, били су склони претераном алегоризирању. Томе треба тражити узрок најпре у пореклу хришћанског алегоријског метода. Његов извор је јудејско-рабинско тумачење као и јудејско-јелинистичко тумачење Филона александријског.

Историјски, настанак алегоријског метода везан је за старе грчке писце, посебно за епоху рационализма у јелинској философији. Алегоријски смисао истраживан је у циљу апологије Хомерових митова, где је у контексту античког цикличног схватања времена имао димензију непримерену хришћанској линеарности. Због тога треба избегавати идентификовање или спајање античког схватања алегорије са значајем који ова фигура има у Светом писму.

Закључак

Алегоријски начин изражавања одликује се емотивно-психолошким набојем и, као такав, пријемчив је за људску природу и свест. То његово својство сврстава га међу универзалне појаве културе, још од времена античке цивилизације.

У Светом писму, где библијски Аутор њоме исказује Вишу Стварност, алегорија се са интелектуалног плана премешта на – духовни.

У склопу светопредањске егзегезе Писма, која има за циљ да спозна тајну Божјег плана о спасењу света, алегоријски метод треба да указује на континуитет и линеарност Свете историје, до њеног коначног испуњења. Свако алегоризирање у егзегези мимо тога циља  је погрешно и опасно јер лако може одвести у онтолошку неизвесност паганско-пантеистичке, уметничке, философске или научне цикличности. Историја тумачења Светог писма је то показала.

 

Зорана Миљевић, „Логос“, Год. 5, бр. 1-2/1995.

Редактор+ Епископ будимски др Данило (Крстић)

тумачења Светог писма

[1] Види: Др Драгиша Живковић, Теорија књижевности са теоријом писмености, девето издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд и Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1991, 22

[2] Исто, 54

[3] Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1972, 567

[4] Др Драгиша Живковић, наведено дело (надаље НД), 66

[5] Исто, 67

[6] Исто

[7] Др Вељко Кораћ и Др Бранко Павловић, Историја филозофије, треће издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1967, 13

[8] Исто, 250

[9] Михаило Петровић, Метафоре и алегорије, Српска књижевна задруга, Београд, 1967, 13

[10] Цитирано према: Отац Георфије Флоровски, Функција предања у старој Цркви, Саборност ЦрквеI, зборник чланака православних теолога, Богословски факултет СПЦ, Београд, 1986, 204

[11] Упореди: Wilfrid J. Harrington, Увод у Библију, друго издање, Кршћанска садашњост, Загреб, 1987, 105

[12] Упореди: Јеромонах Амфилохије Радовић, Тумачење Сатрог завета кроз векове, Отисак из „Гласника СПЦ“ за 1979. год, 3

[13] Види: Др Емилијан М. Чарнић, Библијска ерминевтика, Београд, 1971, 2

[14] Исто, 1

[15] Др Георгије Галитис, Откривење, богонадахнутост и тумачење Светог писма, „Теолошки погледи“, бр. ¾, 1984, 268

[16] Чарнић, НД

[17] Галитис, НД

[18] Флоровски, НД, 200

[19] Исто, 199

[20] Исто, 201

[21] Упореди: Јеромонах Артемије, Предање и Црква, „Теолошки погледи“, бр.2, 1972, 107

[22] Исто, 108

[23] Галитис, НД, 264

[24] Harrington, НД, 108

[25] Чарнић, НД, 10

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име