Епископ Данило (Крстић): Српски народ у Прокрустовој постељи

0
345

ЗУ Бриселу је од 12. до 16. септембра 1992. године одржан сусрет представника свих религија света, у организацији римокатоличког Братства Св. Егидија. Позив да на овом скупу представља Српску православну цркву и поднесе реферат на тему „Допринос миру на Балкану“ добио је Његово преосвештенство Епископ будимски др Данило (Крстић). То излагање доносимо у целини.

епископ данило крстић

Само Бог може бити непристрасан, јер Он воли обе супротстављене стране. Ипак, нама је заповеђено да подражавамо Богу у његовом савршенству.

Свака нација, посматрана као колективна личност, током историје испољава посебност свога бића. Међутим, извесне нације су „посебније“, јер их је Бог обдарио ретким талентима. Међу ове, даровите, народе убрајају се Јевреји, Грци, Индуси, Руси, Арапи, Јермени, Срби… Заједничка свима њима је њихова, све интензивнија, усмереност ка Богу.

Није потребно да говорим о нашим суседима, посебно не о Грцима који су у свету чувени по својој побожности, али се осећам позваним да осликам српску православну духовност, од које се очекује да дȃ свој допринос миру на Балкану, заједно са монашком традицијом римокатолика и мистичном Суфи традицијом ислама.

За мистичну самосвест Срба, главни национални таленат би био: РЕШЕНОСТ НА МУЧЕНИШТВО у име Бога Правде.

Света традиција Православне цркве сачувала је следећу благу препоруку Светих Отаца:

ДОГМАТСКЕ РАЗЛИКЕ НИСУ ПРЕПРЕКА БРАТСКОЈ ЉУБАВИ“

(Св. Нектарије Егински)

Нажалост, овакав толерантни став није прихваћен као свето предање од стране латинског запада. Зато се већ Св. Бонифације (VIII век) жалио због тога. Латински запад, после свог одвајања од Православне цркве, био је заражен крсташким освајачким духом. Опат Бернар од Клерво-а (XII век) у својој проповеди „De laude novae militiae ad milites Templi“ (О похвали нове војске Храмовницима) – Migne, P.L. 182, 921-940, стварно је позивао на

„Џихад западне цркве“ 

Овакав груб став су, изгледа, усвојиле хрватске усташе издавајући се за самозване крсташе на Балкану, чак и данас…

епископ данило крстић
Анте Павелић и Алојзије Степинац

Тек недавно је обелодањен ужас Јасеновца, концентрационог логора у Хрватској, у коме су за време Другог светског рата, прекомерно ревносни римокатолици Хрвати – звани усташе – убили скоро милион људи (претежно Срба и Јевреја), само зато што су желели да остваре сопствени нацистички програм етничког чишћења у Хрватској.

Познавајући добро овај стари усташки план, Срби су се данас организовали у територијалну, самоодбрамбену војску у Босни и Херцеговини, борећи се за опстанак. Њих истовремено нападају: хрватски „крсташи“ и муслимански џихадисти.

Из далека посматрано, може изгледати као да су муслимани у Босни и Херцеговини били беспомоћна мањина окружена хришћанском већином. У стварности, када узмемо у обзир локалне прилике, видимо да у самој Босни муслимански живаљ чини релативну већину од 47%. Штавише, пошто су створили војни савез са 16% римокатоличких Хрвата у Босни – они заједно чине скоро апсолутну већину од 63%. статистички (око 34%) Срби изгледају као „мањина“ у Босни, али је необорива истина да су они њена конститутивна нација више од хиљаду година. Они се боре против Босне као „клерикалне“ муслиманске државе у којој би Срби били доведени у ропски положај „раје“.

епископ данило крстић
Резултати пописа у БиХ 2016. године – национална припадност

Од како је Тито каприциозно прокламовао муслиманску религију у Босни за посебну муслиманску нацију, овај неодрживи назив дао је рату у Босни религиозну обојеност. Православни Срби осећају да су поново нападнути од стране оног истог муслиманско-католичког савеза који је постојао у време Хитлерове окупације. Ова војна „конфедерација“ између хрватске римокатоличке војске и муслиманске босанске армије проузроковала је код српске мањине у Босни потребу да се организује у циљу самоодбране. Срби су морали да узврате нападе коалицији две „фундаметалистичке“ армије, како би себе одбранили од источног и западног „џихада“.

Наш српски патријарх је од самог почетка испољио саосећајност према свим људима који пате, без обзира на њихову националну или верску припадност. Због тога је он иницијатор мировног сусрета са загребачким кардиналом и сарајевским Реис-ул-Улемом.

У ратно време, увек је много претеривања и прикривања на обе стране. Међутим, очигледно је да у медијском рату Хрвате издашно потпомаже моћна пропагандна мрежа Ватикана. Муслимани уживају подршку међународне Исламске Лиге. Само Срби немају никога на планетарном нивоу, ко би им помогао да оповргну лажне оптужбе својих противника.

Апелујемо на све људе добре воље и осетљиве савести да буду поштени и праведни у односу на све три зараћене стране подједнако, што значи да Срби такође заслужују непристрасни третман.

Навешћу један пример: Док су скоро сва здања Српских православних епископија у Хрватској потпуно уништена, а српски епископи протерани, са друге стране линије фронта, римокатолички бискуп Комарица је здрав и сигуран у Бањалуци (Српска Крајина), а да не спомињем безбедност римокатоличке јерархије у самој Србији и Црној Гори. Ове јасне чињенице „блокиране“ су или намерно забашурене у једностраној западној штампи.

С друге стране, када неки недостојни Срби почине злочине из освете – ово су обично људи без верског образовања, одрасли под комунистичким режимом – наш патријарх их први осуђује, јер они блате српски витешки кодекс који забрањује убијање жена, деце и недужних стараца.

епископ данило крстић

Као људи духовног занимања, ми смо позвани да ширимо мир и преговарање. Морамо јасно рећи да преговори подразумевају, пре свега, прихватање чињенице да ће увек бити већина и мањина које ће живети у истој држави и да је свака држава законита творевина управо тиме што гарантује људска и верска права свим грађанима.

Позивамо светску заједницу, која је постала обично „планетарно село“, да поштује бројност и распрострањеност српског народа, који је највећи на Балкану (једнак Грцима и Бугарима). Он не може бити стиснут у

„Прокрустову постељу“

наметањем нашем народу тесних граница које је зацртао комунистички диктатор Тито.

……………..

Једини излаз из овог балканског пакла је у стварању шаролике вишенационалне заједнице босанских држава, по угледу на Швајцарску. Њихови политичари ће морати да науче како да живе заједно у миру.

Коегзистирање претпоставља дијалог, пре свега између различитих вероисповести и вера.

Уместо узајамног оптуживања – исцелење од ружних успомена. Праштање.

Дозволите ми да цитирам кратак, помирљив одломак из Кор ‘ан-а:

„Такмичите се у добрим делима. Сви ћете се вратити Богу; Он ће вам рећи оно о чему се ви не слажете“.

(Сура „Маиде“)

Ми свештеници смо позвани да негујемо оно што је најбоље у традицији наших вера:

  1. Да развијамо код нашег народа исихастичку православану праксу призивања Божјег имена.
  2. Да распростиремо римокатоличку побожност изражену кроз бенедиктинску монашку заповест: „Ora et labora“ (Моли се и ради).
  3. Да препоручимо позитивно аскетско учење суфиста у исламу.

Аскетски начин живота

је кључ за будући нови свет, не само на Балкану, но свуда. (Види: „Синоди и цивилизације“ проф. Јована Романидеса).

Декадентна западна цивилизација (укључујући и ислам) обузета је трагањем за срећом. Сви смо заражени том старом болешћу.

Можемо се излечити једино аскетским уздржањем, племенитом једноставношћу.

Само строго посни јеловник може да реши еколошке проблеме наше Мајке Земље.

епископ данило крстић

 

„Свети кнез Лазар“, Призрен, 1993, бр. 1

С енглеског превела: Зорана Миљевић

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име