После „Олује“ 139 дана тражила своју породицу: Потресна прича о керуши Дени

0

Керуша Дена постала је најпознатији пас на планети када је после операције „Олуја“ прешла 500 километара да би пронашла своје власнике у избегличком кампу. Керуша је лутала кроз непознате градове, а препреку су јој правиле и реке.

kuja dena

Велике љубави не може ништа да прекине, па ни рат! Керуша Дена је крајем 1995. године, након 139 дана лутања и пређених 500 километара од Петриње до Руме, где се налазио избеглички камп, успела да пронађе своје укућане.

Вест о керуши Дени и њеној породици Радановић у кратком року је обишла цео свет, а Дена је постала најпознатија керуша на планети. У избегличком кампу Дена је пронашла Горана и Татјану, те њихове родитеље Душанку и Милана Радановића, и са њима се отиснула у бели свет. Зауставили су се у канадском граду Кичинеру.

Више од инстинкта

Када су Радановићи купили кућу у Кичинеру, Дена је добила и пријатеље, вучјака Рокија, са којим је постала најбољи другар.

Радановићи су 1999. године написали молбу за пресељење у Канаду и одмах се поставило питање шта радити са Деном.

– Деца су јасно рекла да без ње неће да иду. То сам и саопштио службеници у канадској амбасади у Београду, која ме и изненадила и обрадовала у исто време својим одговором: „Ми о вашој керуши све знамо и све ћемо учинити да и она путује са вама, ништа не брините.“ Тако је и било – каже Милан Радновић, док његова супруга Душанка додаје – Дена је увек била весела, али 17 дана пре одласка, када смо добили писмо од канадске амбасаде о детаљима путовања, није се мицала из куће. Знала је да се спремамо да негде идемо и стално нас је држала на оку.

Чувена филмска керуша Леси вратила се кући са удаљености од неких хиљаду миља, али је имала стабилан циљ испред себе – имање својих господара. За разлику од ње, Дена је успела је да нађе своје газде на 500 км удаљеном, за њу потпуно непознатом месту. Овај случај остао је необјашњен и са стручне стране, те се све свело на констатацију да је то било и више од обичног животињског инстинкта.

Цела прича почела је у Петрињи, граду у близини Загреба, где су живели Радановићи. Године 1991. добили су од комшије штене, а деца су га назвала Дена. Кућа Радановића постала је њена срећна лука, коју је срушила „Олуја“. Колоне српских избеглица из Хрватске, хрлиле су ка Србији.

У том хаосу, када се спасавао голи живот, Дена је остала у дворишту куће у Петрињи. Сама. Радановићи су нашли своје место под сунцем у избегличком центру у Руми, покушавајући да уз помоћ добрих људи организују нормалан живот. Милан се запослио као возач аутобуса и некако су састављали крај с крајем. Ипак, туга за Деном била је велика, и њихова срећа никада није била потпуна. Мислили су да је више никада неће видети.

Срећа без краја

Којим стазама је Дена успела да дође до Руме и како је успела да нађе своје господаре и пријатеље, остаје непознато. Прошла је кроз градове, или поред њих: Двор, Нови, Приједор, Бањалука, Прњавор, Дервента, Модрича, Брчко, Бијељина, Богатић, Сремска Митровица. На путу су јој се испречиле реке Уна, Сана, Врбас, Босна, Дрина, Сава. Препреке су, по свему судећи, биле уистину мале према љубави која ју је вукла напред ка циљу да нађе своју породицу.

– Пред нову 1996. годину, тачно 22. децембра, у собу је утрчао син Горан и бескрајно узбуђен рекао: Мама, дошла нам је Дена! – прича Душанка, и додаје да у првом тренутку керушу није могла да препозна јер је много смршала, а шапе су јој биле крваве и без ноктију, ипак одао је бели знак испод врата.

У Руми се Дена оштенила и донела на свет петоро кучића. Штенад су поклоњена Румљанима, а она је одлетела преко велике баре.

Нажалост, Дена је угинула пре неколико година, али Радовановићи и даље чувају њен пепео у свом дому.

Телеграф/Ливадабл

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.