Драгомир Антонић: Лето у Србији

0

Стефан је много писао и преводио са грчког и латинског језика. Занимљив је његов предговор Закону о рудницима из 6920/1412. године. Не би било згорег ни данас завирити у њега кад се већ воде расправе о рудном благу, изворима воде и другим природним богатствима којима је Господ обдарио Србе а наши преци нам у наслеђе оставили да га чувамо, унапређујемо и својим потомцима предамо у бољем стању него што смо примили.

лето у Србији
Манастир Каменац

Живот тече селима, манастирима, варошицама, градовима лепе Србије. У недељу 2. августа је Свети Илија. Вашарске шатре су већ постављене.

У недељу 26. јула на празник Светог арханђела Гаврила, био сам на Светој литургији у манастиру Каменац. Храм препун верника свих узраста. Милина их је гледати и слушати како одговарају свештенику. Манастир се налази близу Груже у атару села Честин, општина Кнић. Посвећен је Рождеству Пресвете Богородице. Срби кажу Мала Госпојина.

Верује се да је манастир саграђен у време деспота Стефана Лазаревића (1377–1427) али нема поузданих података о његовом настанку. Ваља подсетити да је деспот на свом двору у Београду окупљао учене хришћане избегле из бугарских и грчких земаља, а поседовао је и једну од најбогатијих библиотека тог доба. Мало што је од тога сачувано. Временом украдено. Нешто Турци, а нешто „просвећени“ римокатолички западњаци.

Стефан је много писао и преводио са грчког и латинског језика. Занимљив је његов предговор Закону о рудницима из 6920/1412. године. Не би било згорег ни данас завирити у њега кад се већ воде расправе о рудном благу, изворима воде и другим природним богатствима којима је Господ обдарио Србе а наши преци нам у наслеђе оставили да га чувамо, унапређујемо и својим потомцима предамо у бољем стању него што смо примили.

Живот за послушање

Манастир Каменац је данас женски манастир. Сестринство брине о манастирској економији. Производе мед, сир, мелеме. Имају и кројачку радионицу у којој шију за потребе манастира. Изградиле су и атеље за иконописање. Од посебне биљке коју гаје, а зову је „богородичине сузе“, монахиње праве бројанице. После литургије, док смо седели под стаблом разгранате липе, а други под гранама великог кестена и били служени (ратлуком, водом, кафом, гибаницом, киселим млеком и на крају колачем од малина) питајући се у себи како све стигну да ураде, чух младу монахињу како неком весело рече: „За послушање живимо!“

Печат

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име