Схиархимандрит Авраам Ридман: О мери смирења, глуматању смирења и истинском смирењу

1
429

Пред вама је текст једног руског духовника нашег савременика, схиархимандрита Авраама Ридмана, који говори о веома битној теми када је православни духовни живот у питању. Овај текст је намењен онима који већ имају искуство православног духовног живота.

авраам ридман

Они који се први пут сусрећу са православном вером у духовном смислу, овај текст може да делује збуњујуће јер говори о специфичном начину на који се у православљу говори о истинском смирењу, па је потребно знати прави контекст.

За људе који већ православно живе, овај текст нуди одговор на питање како спојити оно што су Свети Оци и подвижници говорили да јесте истинско смирење са нашим неуспелим покушајима да стекнемо смирење. Где грешимо? Да ли постоји нека мера смирења за нас? Зашто нам не успева да „држимо ум у аду“ и да истински сматрамо себе најгрешнијим од свих? Како је рекао један други духовник: „Смирење није дозвољавање да други људи газе преко тебе“ или „Бити смирен не значи да будеш чивилук о кога ће сви да се каче“.

***

Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства.

Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.

Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. Смиренословље је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи.

Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па,добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека.

Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и Светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења.

Ја заиста себе сматрам грешним и ништавним створењем. Како сазнати да ли је ово осећање искрено?

Не мислим да ти тако сматраш. Иначе би се по понашању то одмах видело. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно.

Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“.

Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо.

Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих. Како то достићи? И шта је лажно смирење?

Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца.

Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то.

Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом.

Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више.

* * *

На другом месту схиархимандиту Аврааму је постављено питање:

Шта значи савет архимандрита Софронија Сахарова да „држимо свој ум у аду“ ? Да ли се говори о сећању на смрт или о неком посебном духовном труду, подвигу? Могу да замислим да држим ум на Страшном Суду али у паклу – нисам у стању.

Том подвигу се архимандрит Софроније научио од свог старца – преподобног Силуана Атонског и то није адекватно за свакога. Тај подвиг је јако тежак, захтева духовно руковођење и чини ми се – висок духовни ниво. Зато је најбоље да тежимо једноставном смиравању себе, да се кајемо, и да се трудимо да усвајамо сваку смирену мисао о себи и можда ће благодат Божија деловати на нас тако да ћемо заиста доживети да смо достојни пакла. Шта тачно значи „држати ум у аду“ – ја, на жалост, не могу да кажем јер нисам то лично никада осетио, немам такво искуство и такав степен смирења. Када сам прочитао књигу „Старац Силуан“ и покушао да подражавам тог подвижника спуштајући ум у ад – тада се догодило да или ништа нисам успевао или се појављивала чамотиња, мрачно стање и зато сам оставио даље покушаје. Често човек који говори да је достојан ада заправо смиренослови (у лошем смислу ове речи – када само на речима делујеш смирен), јер је једно да нешто мислиш искрено о себи, а друго да понављаш неку изреку која ти не допире до срца.

Антонију Великом је једном било откривено да је један обућар у Александрији успео више него он у духовном животу. Тада је Антоније отишао до њега и испоставило се да је тај човек имао дубоко смирење и сматрао да ће се сви у том граду спасити, а да ће само он због својих грехова вечно пропасти.

И Антоније, као веома искусни подвижник је увидео да је тај човек на веома великом духовном нивоу, знао да то потиче од најдубљег смирења и сам је почео да чини на такав начин. Он је такође узео на себе овај подвиг – да од све душе себе сматра пропалим за вечност, као да је самога себе осудио на пропаст. Од тада су ову мисао, која изражава најдубље смирење, почели да зову „мишљу светог Антонија“.

Након одређеног времена, можда након једног покољења монаха, неки подвижник је о себи говорио: „Ко данас може да носи мисао светог Антонија? Ја ипак знам једног човека који то може да ради.“ Подвижник је, наравно, имао у виду себе самога, али из смирења није то желео да каже наглас. Изгледа да је сматрао да у његово време – а то је био такозвани златни век монаштва – људи који су у стању да носе ту мисао више није било. То не значи да људи нису могли да понављају речи светог Антонија у уму – и ми сада можемо то да радимо. Али ако ми искрено почнемо да мислимо о себи на сличан начин доспећемо у такво очајање да не само да нећемо имати користи, већ се може десити и да пропаднемо од претераног терета, од те духовне тежине коју ми просто нисмо у стању да носимо. За ово је неопходни имати благодат, силу духа. А ако то немамо, онда ће нас оваква размишљања привести не до спасења, већ до пропасти. Ако су већ у древна времена, у четвртом или петом веку подвижници сматрали да нема људи који су у стању да носе такву мисао, шта да говоримо о нама који се огорчимо јер нам је неко залупио врата од келије. Како онда да држимо ум у аду! Хајде макар да га у манастиру задржимо.

Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: сам тај подвиг преподобног Антонија није смирење, већ је само средство за његово достизање. Најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (види Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен.

И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем.

Аутор: схи-архимандрит Авраам Ридман
Извор: sestry.ru

1 коментар

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име