Потресна прича о девојчици Џини, која је узбуркала светску јавност

0

Сузан Вајли, позната под псеудонимом Џини, рођена је 1957. године у предграђу Лос Анђелеса у САД и јавности је постала позната 1970. године кад је откривена њена потресна животна прича.

џини

Кад је Сузан била беба, њен отац је закључио да је ментално недовољно развијена и одбијао је да јој пружи било какву пажњу. У време када је имала око 20 месеци, одлучио је да је изолује од света што је више могуће и држао ју је закључану у замраченој соби где је ноћу спавала у кревецу прекривеном жичаном оградом, а дан би проводила завезана за столицу за коју је била прикачена ноша, где би вршила нужду. Сузан (Џини) је поред оца Кларка, живела и са мајком Ајрин и пет година старијим братом Џоном у двособној кући коју је Кларк наследио од своје мајке. Соба у којој је несрећна девојчица била заробљена налазила се на спрату куће, а њеним укућанима није било дозвољено да комуницирају с њом. У дому Вајлијевих вечито је владала тишина будући да Кларк није подносио звуке, па је тако често злостављао породицу ако би на било који начин пустили глас. Тако је и Сузан одрастала у тишини, знајући да ће бити кажњена уколико пусти глас. Девојчица 12 година није имала никаквог контакта са спољним светом, а једини звук који је чула био би звук клавира који је свирало дете из суседне куће. Ово је био разлог што је класична музика касније била једина музика на коју ће Џини реаговати током испитивања.

Сузанина мајка Ајрин трпела је насиље и било јој је забрањено да излази из куће и комуницира са својим рођацима. Према неким тврдњама, Кларк је сматрао да ће Сузан умрети до 12. године и имао је договор са Ајрин да ће их, уколико девојчица преживи, пустити да оду из куће. Ајрин је из неког разлога остала у кући још годину и по дана, а након свађе коју је имала са својим супругом, у октобру 1970. године узела је девојчицу и отишла код своје мајке. Сузанин старији брат Џон је у то време имао 18 година и живео је са цимерима у изнајмљеном стану. Извори тврде да је јавност сазнала за овај догађај кад је Ајрин са ћерком и мајком 4. новембра 1970. кренула код лекара због проблема са видом, али су у болници налетели на социјалну радницу која је одмах приметила да са Сузан нешто није у реду и у разговору с њима схватила да је девојчица годинама била злостављана. Полиција је ухапсила родитеље, а Џини је примљена у дечију болницу у Лос Анђелесу где су бригу о њој преузели главни психолог у болници Дејвид Риглер и Хауард Хенсен, шеф одељења за психијатрију и стручњак за насиље над децом. Сузанин отац Кларк убрзо је извршио самоубиство јер није могао да поднесе притисак медија, а мајка Ајрин је одбијала да говори о породици, тако да су све информације о овом догађају дошле од Џона који је пристао да сарађује са полицијом.

Кад је примљена у болницу, установљено је да је Џини неухрањена и да су јој кости прилично неразвијене за њен узраст. Моторичке способности су јој биле на јако ниском нивоу, па је првог дана у болници могла да помера само прсте. Њен зечији ход био је карактеристичан по томе што је држала руке испред себе, савијене и није могла скроз да их исправи, као ни ноге. То јој је умногоме стварало проблеме код интегрисања визуелних и тактилних информација, чинећи их готово немогућим. Упркос најранијим тестовима који су показали да девојчица има добар вид на оба ока, након што је примљена у болницу није могла да се фокусира на предмете који су удаљени више од три метра што је објашњено димензијама собе у којој је провела цео свој живот. Џини такође није била способна да једе чврсту храну, а тестовима којима је требало да се утврди њена ментална доб утврђено је да се налази на нивоу бебе од 13 месеци.

Случај Сузан Вајли заинтересовао је научнике који су то видели као прилику да истраже тврдњу која каже да уколико човек не усвоји говор до пубертета, никад неће моћи да говори. Овај пројекат финансирао је и Национални институт за ментално здравље, а на њему су радили стручњаци из различитих области. У наредним месецима постигнут је велики напредак у раду са Џини која је почела самостално да обавља неке основне функције, а њен вокабулар састојао се од око стотинак речи које је почела да повезује са објектима. Њено стање се драстично поправило, па су нова тестирања показала да је достигла ниво детета од 5-8 година. Ипак, Џини је имала велике потешкоће да правилно постави редослед речи у реченици. У том периоду, девојчица развија и осећај недостајања, па је тако изражавала незадовољство кад је неко из тима стручњака напушта након дружења, као и осећај поседовања што је резултирало прикупљањем шарених пластичних предмета којима се играла.

Пошто није могла да заувек живи у болници, Џин Батлер, девојчицина учитељица из болнице, постала је њен привремени старатељ 1971. године, а у међувремену је прикупљала документацију како би је усвојила. У то време је Сузанина мајка Ајрин пуштена из затвора јер је и сама била жртва насиља у породици и почела је двапут недељно да обилази ћерку. Џин Батлер је у почетку сарађивала са тимом стручњака који су били задужени за случај Џини, али је убрзо почела да се буни и да им забрањује да обилазе девојчицу што је лекаре навело да ургирају да Батлер не добије старатељство. Џини је убрзо напустила кућу Џин Батлер и смештена у другу хранитељску породицу коју су чинили психолог Дејвид Риглер који је био један од чланова тима и његова жена Мерилин. Џини је код њих остала скоро четири године и још значајније напредовала, а за то време се редовно виђала с мајком. Неколико месеци након што је дошла код Риглерових, Џини је научила да пегла одећу, припрема себи храну, њена говорна способност се побољшала, а чак је кренула и у школу за медицинске сестре и школу за ментално недовољно развијене особе, као и да до школе сама путује аутобусом.

Године 1975. Национални институт за ментално здравље доноси одлуку да престане да финансира истраживање Сузаниног случаја јер не види више корист од тога. Исте те године Џини пуни 18. година и њена мајка изражава жељу да постане њен старатељ, тако да је из куће Риглерових прешла да живи са својом мајком. Само неколико месеци касније, Џинина мајка Ајрин схватила је да није способна да се брине о својој ћерки и захтева од Департмана за здравље да јој нађе хранитељску породицу. Тада настају још већи проблеми јер ју је хранитељска породица у којој је живела дуже од годину дана злостављала, а њено стање је почело да се погоршава. Једном су је истукли јер је повратила, па тако наредних пет месеци није отворила уста, плашећи се да ће поново повратити и бити кажњена. Тада се селила из једне у другу хранитељску породицу где такође није била третирана као што би требало, а њена мајка је у међувремену подигла тужбу против болнице и тима, оптужујући их да су Џини користили као експеримент. Претпоставља се да ју је на тај потез наговорила Џен Батлер, због ранијег сукоба са тимом стручњака, међутим суђење се никад није догодило.

Џини је наставила да се сели из једне у другу хранитељску породицу, а у већини случајева је била запостављана и физички малтретирана. Неки од чланова тима који су били задужени за њен случај видели су је у пар наврата и тврдили су да је депресивна, да не проговара, као и да бело гледа, не мењајући израз лица. Чланици тима која је замољена да постане Сузанин старатељ, Сузанина мајка је забранила да има контакт са тада већ пунолетном Сузан, на чему се све завршило. Џини се, према изворима из 2008. године, данас налази у једној малој приватној установи за ментално неразвијене особе и анонимни извори тврде да је срећна тамо. Иако сада проговори по коју реч, углавном комуницира знаковним језиком. Установа у којој се налази је тајна и није доступна чак ни људима који су радили са њом, а њено тренутно ментално и физичко стање није познато.

Од 1970. године до данас написано је много књига и научних радова о случају Џини, али и снимљено неколико документараца који овај случај описују као један од најтежих у историји занемаривања и насиља над децом.

Кафенисање.рс

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.