Свети Иларион Велики: Неколико речи о добротољубљу

0

„Јеванђеље Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују дарује награду – вечно обожење“. Овим речима Свети Максим Исповедник и Свети Григорије Палама изражавају садржај Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне вести за сваког од нас људи и за читав род човечански.То и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци Православне Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија и Максима, до Светога Саве и Григорија Паламе, и до наших дана живе га и остварују сви истински православни хришћани, сваки по мери вере“ своје, по „мери дара Христова“.

свети иларион велики

Као што су Дела Апостолска наставак Јеванђеља Христовог, тако су и дела Светих Отаца наставак Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А све што су Свети Оци написали, најпре су сами испунили и испуњавајући онда друге научили, како каже Свети Симеон Нови Богослов, потврђујући тако јеванђелску реч Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније Велики је рекао: „Нема већег безобразлука и дрскости него тражити од других оно што сам ниси испунио“. Зато су Свети Оци писали само оно што су сами у личном и саборном искуству доживели и практично на делу испунили. Отуда су они, уз Свете Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.

Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље, јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи Добротољубље? Ево одговора једнога од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља Теофана Затворника: „Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога у Господу Исусу живота (Кол. 3,3). Скривени у Господу нашем Исусу Христу истински хришћански живот зачиње се, раскрива се, и до савршенства доходи, у својој за свакога мери, по благовољењу Бога Оца, дејством присутне у хришћанима (у Цркви) благодати Пресветога Духа, под вођством самога Христа Господа, Који је обећао да ће бити са нама у све дане неодступно (Мт.28,20). У Добротољубљу је изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања – коначно и неповратно – у десницу Господњу, са одлагањем свих својих начина дејствовања, а при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)“.

Како то бива, то јест како се хришћански иститински живи и подвизава, и како тај живот напредује и усавршава се до мере раста и висине Христове сходно Добротољубљу? – Пре свега:

вером и молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи и свлачењем са себе старога палоадамовског човека и оживљавањем у себи боголика и облачењем у новог човека који се обнавља по лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа Светога Утешитеља, Који се у нама моли уздасима неисказаним (Рм.8,26). „Ништа силније од вере, ништа равно молитви“, вели Свети Јован Златоусти. „Вера је, вели исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог бића и ипостаси у Христу, јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме“, а то сједињавање и јесте истински хришћански живот – живот са Христом и у Христу. Христос је „Началник (=3ачетник) и Савршитељ вере“ наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу, испољава као живот и живљење, као дело и делање по Христу и у Христу, јер без подвижничког живљења и делања вера је мртва (Јак.2,17-20).

Вера, пак, по Добротољубљу, испољава се првенствено кроз молитву, као живот у молитви и молитвом. „Молити се Богу треба већма неголи дисати“, вели Свети Григорије Богослов. А његов каснији имењак, познати учитељ и духовни вођ православних исихаста на Балкану у 14. веку (када је и настао зборник светоотачких текстова који данас зовемо Филокалија = Добротољубље ), Свети Григорије Синаит, овако описује шта је молитва Исусова, позната у Добротољубљу као умносрдачна молитва: „Молитва је код почетника: као огањ радости који избија из срца, а код савршених: као миомирисна делотворна светлост. И опет: молитва је проповед Апостола, енергија (=деловање) вере, или боље рећи сама непосредна вера, основа и стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1), дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага Бестелесних Сила, њихова делатност и радост, Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца, нада спасења, знамење освећења, обележје светости, познање Бога, пројава светог Крштења, бања очишћења, залог Духа Светога, радост Исусова, весеље душе, милост Божија, знак помирења (с Богом и људима), печат Христов, зрак духовног Сунца, звезда Зорњача у срцу, потврда Хришћанства, знамење измирења с Богом, благодат Божија, премудрост Божија, или боље рећи почетак самомудрости, Божије јављање, делатност и занимање истинског хришћанина, а особито монаха, начин живљења тиховатеља (=усамљеника, исихаста), повод молитвеног самовања и тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И шта још треба много говорити? Молитва је сам Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који све делује у Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа“ (Добротољубље, Главе о молитви, 113).

Састављач и издавач грчке Филокалије, Свети Никодим Светогорац, назива Добротољубље: „ризницом духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте ума, мистичком школом умне молитве, књигом образаца праксе и подвига, необаманљивим вођом духовног созрецања, рајем Светих Отаца, златном плетеницом светих врлина, књигом препуном Исусовог радовања и уживања, трубом која нам поново дозива благодат; и збирно речено: самим органом обожења“ – благодаћу Духа Светог (Предговор Филокалији).

Свети писци Добротољубља наглашавају свуда у својим списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-Зборнику рајских цветова и плодова: да је вера и молитва, права (=православна) вера и искрена умносрдачна молитва истовремено делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом и телом, вољом и снагом, „теоријом“ {=духовним созерцањем и прозрењем) и праксом, тј. саможртвеним живљењем и подвизавањем, личном аскезом и делатном љубављу, оном која се испољава као христољубље и богољубље и оном која се пројављује као делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот и дело, у свеживотоном и свеличном саборном јединству, чине пуноћу православног духовног Предања, забележеног и засведоченог у Добротољубљу. И још нешто: Добротољубље је настало у монашким срединама, али није ни из далека намењено само монасима, него свима хришћанима, па ма где они били и ма којим се послом бавили. Јер, по Светом Писму, свима нам је један посао и једно дело и једна служба: живети, радити и служити Богу на славу и себи и људима на спасење. Зато је у Православној Цркви на Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од Сирије и Мале Азије до Балкана и до православног Запада, од Египта до Моравске и Заволожја, Добротољубље било тако саборно, свеправославно прихваћено и читано и практиковано, као примљено Јеванђеље, као наука и пракса Православља, као Ортодоксија и Ортопраксија.

Реч филокалија (=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, којије у ствари означава Христа: „Човек је по природи узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који многи људе проводе“ (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними. Истинска лепота увек је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији и Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета сваког добротољубља.

Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.

Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело словесно . Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они „грађани пустиње“, који су својим богоугодним животом и подвизима пустињу „анђелима у телу“ настанили и „земљу онебесили“, као што су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских, цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14. веку.

Зборници слични нама данас познатом Добротољубљу настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је Отечник , па све до 11. века, као што је тада настали Евергетинос, састављен од монаха Павла, оснивача манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, оног манастира у којем ће касније боравити Свети Сава Хиландарац, филокалијски молчалник који ће постати Архиепископ свих Српких и Приморских земаља и у себи спојити пустињу и град, молитву и праксу, лепо и добро, умно делање и делатно созерцање.

Данашња, пак, Филокалија=Добротољубље, као богата збирка текстова „светшених трезвењака“ , састављена је највећим делом у време процвата православног исихастичког покрета у Светој Гори и Балкану, нарочито после тријумфа исихазма, и као православног богословља и као правилне подвижничке праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г. О томе сведоче бројни светогорски и други грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр. у Хиландару и другде по Светој Гори и по библиотекама Балкана, Русије и Западне Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао, сабрао и проширио Епископ Коринтски Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777, када је посетио Свету Гору, предао тада још младом но ученом и искусном подвижнику Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он среди, допуни и преписане текстове упореди са светогорским рукописима, те тако припреми за штампу, што је Свети Никодим и учинио у току свега две године. Потом је тако сређени Зборник Свети Никодим вратио Светом Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије Јоаниса Маврокордата, успео да од њега добије сагласност и новац, те грчка Филокалија буде први пут буде штампана у Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео је на словенски језик (вероватно користећи и већ постојеће словенске преводе многих светоотачких текстова који су ушли у грчку Филокалију) цео зборник Добротољубља (без нарочитих измена) Свети Пајсије Величковски (1722-1794) и штампао га у Петрограду 1793. г.

Непун век касније, 1876. г. велики руски богослов и професор теологије, епископ и исихаста, Свети Теофан Затворник (Говоров), превео је на руски и издао I том Добротољубља, и даље до 1890. сваке године издавао по једну књигу овог петотомног проширеног (скраћењима, изостављањима и додавањима измењеног) капиталног дела. (Укратко: у руском Добротољубљу, за разлику од грчког и словенског, скраћена су Поглавља Максима Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин, Силогистичке главе Калиста Катафигиота, Практична и теолошка поглавља Григорија Паламе, итд; али је зато додат велик број дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита и др).

Наши вредни монаси Хиландарци, кренули су овом првом књигом, у превод са руског и издавање на српском језику овог Теофановог Добротољубља, ништа мање значајног и чак обимнијег од грчког и словеског. Тиме оци Хиландарци настављају свештено живо предање светих Хиландараца: Светог Саве, Доментијана, Старца Исаије, и других Богу познатих светих исихаста и добротољубаца рода нашег крстоносног и христочежњивог. Нека ово штампано објављивање српског Добротољубља наших српских Светогораца, као оно Светог Макарија и Никодима Светогорца буде на општу ползу православних хришћана.

Свети Иларион Велики
22. 3. 1996 Ман. Тврдош
Еп. ЗХП Атанасије

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име