Прстен српске краљице Теодоре

0

Прстен краљице Теодоре представља ремек-дело српског златарства и потиче из првих деценија XIV века. Припадао је краљици Теодори, првој супрузи краља Стефана Дечанског (1322—1331) и мајци цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355), која је преминула у октобру 1322. године. Сахрањена је у гробној цркви Стефановог оца краља Милутина (1282—1321), манастиру Бањској, а њен гроб је случајно откривен 1915. године. Том приликом су пронађена два прстена.

прстен краљице теодоре

 

Један са представом двоглавог орла, који се данас налази у збирци одељења за средњи век Народног музеја у Београду, где га је 1926. године предао адвокат Благоје Барловац, други са уметнутом античком гемом, који се данас налази у поседу породице колекционара Љубе Недељковића.

Осим по лепоти израде, прстен је значајан и по представи двоглавог орла, што је најстарија потврда тог симбола као грба Немањића, пошто се пре тога појављивао само на фрескама као украс на владарским одеждама.

Сам прстен је изливен у једном комаду и спада у групу ваљкастих прстенова са уздигнутим вратом. На његовом врху је урезан двоглави орао, а око врата прстена је урезан натпис: „Ко га носи помози му Бог“. Карика прстена је богато украшена орнаментима и представама животиња.

Прстен је припадао српској краљици Теодори, жени краља Стефана Дечанског и мајци краља и цара Душана. Теодора је била бугарска принцеза, кћерка бугарског цара Смилца.

На глави прстена је урезан двоглави орао, а на врату тече натпис на црној позадини нијела: „Ко га носи помого му Бог“. Карика прстена је украшена геометријско-флоралним преплетом и представом фантастичних животиња, са реповима завршеним полупалметама. Тако су програмом представа на прстену обухваћене две целине. Двоглавим орлом назначено је племенито порекло власника, док чудовишне животиње и натпис у нијелу истичу профилактичку, заштитну улогу прстена.

Прстен је откривен током Првог светског рата, 1915. године, како се наводи у прилогу РТС-а, у њеном гробу у северној капели Цркве Светог Стефана манастира Бањска, задужбине краља Милутина.

Стефан Дечански, женио се два пута. Његов први брак и велика љубав са бугарском принцезом Теодором завршили су се њеном прераном смрћу. Потом се оженио скоро четрдесет година млађом византијском принцезом Маријом, због чега су му често пребацивали да је налик оцу.

О проналаску Теодориног прстена говори легенда: гроб је током ноћи опљачкао непознати пљачкаш, пред чијим очима се орнат српске краљице претворио у прах, остављајући видљивим костур. Лопов је са краљичиних руку узео два прстена и побегао. Други прстен, са античком гемом, чува се у приватној колекцији Љубе Недељковића.

Једно време Теодорин прстен се налазио у власништву краља Александра Карађорђевића, који га, наводно због сујеверја, убрзо поклања адвокату Богдану Барловцу. Барловац га 1926. дарује београдском Народном музеју.

Теодорин прстен представља ремек-дело златарства и примењене уметности. На њему присутна стилска мешавина византијских и западњачких, готичких елемената, сматра се одликом српске средњовековне, као и средњоевропске примењене уметности. Спој драгоцених материјала и врхунске израде сведочи о достојанству и високом друштвеном статусу власнице.

прстен краљице теодоре
Манастир Бањска

***

Теодора Смилец била је прва супруга српског краља Стефана Уроша III Дечанског, и краљица Србије од јануара до октобра 1322. године, као и мајка првог српског цара, Стефана Душана.

Теодора је удата за Стефана, док је он још носио титулу „младог краља“, управљајући Зетом, са седиштем у Скадру. Међутим, после неуспеле побуне против оца, краља Стефана Уроша II Милутина, 1314. године, сада већ бивши престолонаследник Стефан, делимично је ослепљен и, заједно са породицом – супругом Теодором и малолетним синовима Душаном и Душицом, протеран у Цариград. Тамо је Стефанова породица, под надзором византијског цара Андроника II Палеолога, Милутиновог таста, боравила седам година. Уз посредовање Српске цркве, заточеници се враћају у Србију, и све до Милутинове смрти, остају у жупи Будимље. Међутим, после смрти краља Милутина, 29. октобра 1321. године, у Србији почиње борба за власт. До тада, како веровало, слепи Стефан, обнародује да му се повратио вид и отпочиње борбу за очево наслеђе. За све ово време, које није било нимало лако за Стефана и његову породицу, Теодора је пружала безрезервну подршку своме супругу, бивајући његов морални ослонац. Она је та, која је бившем престолонаследнику, нарочито у моментима када му је престо био само пусти сан, давала снагу и наду у преокрет. Kада је њен супруг, коначно, успео у својој борби, крунисавши се за краља, 6. јануара 1322. године, Теодора није дуго уживала у плодовима те победе. Нова српска краљица преминула је октобра месеца исте године. Мајка првог српског цара, Стефана Душана, сахрањена је у задужбини свога свекра, краља Милутина, у манастиру Бањска.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.