Др Миломир Степић: Нашем суноврату се не види крај, али то није разлог за предају

0

Наши супарници из света и суседства све чине да произведу стање духа према коме је „узалудно опирати се моћнијима од нас“.

milomir stepić

Миломир Степић је доктор географских наука, редовни професор универзитета и научни саветник у Институту за политичке студије. Наставу је држао на Географском и Геоекономском факултету а као гостујући или хонорарни професор предавао је на Економском факултету, Факултету политичких наука, Војној академији, Дипломатској академији… Бави се теоријском геополитиком, етно-геополитиком и геополитиком српских земаља. Објавио је бројне ауторске и коауторске етничке карте, научне и стручне радове, поглавља у монографијама и научне монографије, међу којима се истичу Косово и Метохија – политичкогеографске и геополитичке перспективе, У вртлогу балканизације, Српско питање – геополитичко питање, Косово и Метохија – постмодерни геополитички експеримент, Геополитика неоевроазијства – позиција српских земаља…

Живимо у доба геополитике, која је у комунизму деценијама била презрена као буржоаска и криптонацистичка квазинаука. Сада се, пак, отишло у другу крајност – сви су постали „геополитичари“. А, како каже она народна, „кад је мајстор за све свако, онда послу није лако“. Ви сте географ, кога је географија одвела до геополитике. Каква је веза ове две научне дисциплине? Колико су савременици озбиљни кад се баве геополитиком?

— Геополитика је проистекла из географије. Политичка географија као друштвеногеографска дисциплина је мајка-наука геополитике. Претече, очеви-оснивачи и први геополитички теоретичари били су географи, мада је „кум“ геополитике био шведски правник Рудолф Кјелен. Немерљив допринос класичној геополитици такође су дали географи, а и данас они спадају међу водеће стручњаке у овој дисциплини. То не значи да научници из других области нису учествовали у развоју геополитике. Напротив. Правници, политиколози, економисти, официри и други учинили су да она добије особине истинске науке и заузме друштвене позиције које заслужује. Сходно томе, геополитика подразумева различита становишта и тежишта: претежно географско, или углавном политиколошко, или махом геостратегијско… Током развоја геополитике нису могла да се избегну и неразумевања, дисквалификације и злоупотребе, међу којима је она нацистичка могла да је потпуно компромитује. Нацизам је злоупотребио и многе друге науке, али је само геополитика постала анатемисана. Данас се појављује други проблем: под геополитиком се често подразумева „и све и ништа“, а као „геополитичари“ представљају се личности које не позанају дело једног Мехена, Мекиндера, Савицког, Хаусхофера, Спајкмена, Бжежинског, Дугина… За нашег Јована Цвијића, чију 150. годишњицу рођења ћемо ваљда достојно обележити ове године, можда су чули, али не знају да је он, поред осталог, заслужан и за утемељење српске научне политичке географије и геополитике. Геополитика је привлачна дисциплина јер омогућује да се проникне у саму срж функционисања политичких појава и процеса, и то са оног опипљивог, просторног становишта. Али геополитика је транснаучна дисциплина и она од истраживача захтева не само добро образовање, искуство, таленат и посвећеност, већ научну и често личну храброст. Насупрот њима, намножили су се разни пропагандни, публицистички, партијски, естрадни, интуитивни, емотивни, турбо и други медијски свеприсутни „геополитички аналитичари“.

Модерна геополитика не може да се замисли без Мекиндера и Хаусхофера. Један је био верни син британског, а други германског империјалног пројекта. Шта мислите колико су њихове анализе и увиди данас актуелни?

— Британски географ Мекиндер је типичан представник атлантистичке, таласократске геополитике. Потенцирао је планетарну важност евроазијског „срца копна“ – Heartland-а – али са становишта опасности по британску моћ, засновану на контроли Светског мора и приобаља. Његов силогизам из 1919. године и данас је важећи: „Ко влада Источном Европом, управља срцем копна; ко влада срцем копна, управља светским острвом; ко влада светским острвом, управља светом“. Отуда настојање ЕУ и НАТО да се прошире на исток Европе. У томе је корен антисрпског ангажмана у разби-распаду Југославије. Ту би требало тражити узроке украјинског сукоба. Из тога проистиче русофобија Запада и настојање да се Русија спајкменистички, кенанистички и збигњевистички „обуздава“, опкољава, сузбија, слаби и, ако је могуће – распарча. Мало се зна да је веома утицајни Мекиндер био теоријски творац „санитарног кордона“ од Балтика до Средоземља после Првог светског рата, те у његовом саставу Краљевине СХС као антигерманске и антируске баражне творевине.

Немачки географ и генерал Хаусхофер изданак је континенталистичке, телурократске германске геополитичке школе. Заслужан је за незамисливу експанзију геополитике, која је у време нацизма у потпуности прожимала читаво немачко друштво. Залагао се да геополитичко отелотворење Новог поретка буде подела света на четири меридијански издужене пан-области: Пан-Америку, Евро-Африку (са доминацијом Немачке), Пан-Русију и Источноазијску сферу. И данашње телурократски оријентисане концепције (на пример, неоевроазијство) подразумевају мултиполарну поделу света „дуж меридијана“, што је потпуно супротно униполарном таласократском глобалистичком експанзионизму „дуж паралеле“. Као што видимо, географија је била и остала незаобилазни чинилац како класичне, тако и савремене геополитике.

Присуствујемо великој прекомпозицији света насталог после Другог светског рата. Тај процес, започет деведесетих година 20. века распадом Источног блока, сада као да улази у завршну фазу. У питању је, како каже Олга Четверикова, „глобална дестабилизација“. Свет се, како кажу многи озбиљни стручњаци, налази на ивици Трећег светског рата. Куда нас води поход НАТО Империје на Исток? На удару су, потенцијално, Иран, Русија, Кина. Могу ли му независне државе одолети?

— Светски систем је избачен из равнотеже и раздешен уласком у постмодерну униполарну епоху. Потрајаће док поново не постане како-тако синхронизован. Геополитичка наука каже да то може да се деси само успостављањем биполаризма. Чак је и мултиполаризам прелазна фаза до биполаризма. А свет је у континуираном конфликту, који, када експлодира, обично добије назив „светски рат“. Ако се сложимо да је Хладни рат био Трећи светски рат, онда смо данас у Четвртом светском рату, који има одлике атипичног, алтернативног обрачуна – од медијског и културног, до економског и оружаног. Његов прави, суштински узрок је криза свега и свуда. Непролазно је правило да се „мала криза решава малим ратом, а велика криза великим ратом“. Изазов водећој светској сили су моћне независне државе, првенствено Русија и Кина, али и остале које убрзано напредују и пружају отпор систему вредности и себичним интересима Западне цивилизације. „Империја“ страхује да се управо ти „варвари“ не удруже. И све чини да то онемогући, не презајући и од потпиривања рата. Да ли је дугорочно могуће контролисати да ти ратови не изађу из локалних и регионалних оквира, на пример Кавказа, некадашње Југославије, Блиског Истока, Украјине…? Мање земље су само објекти-полигони на којима Запад „показује мишиће“ и чини им оно што не сме или не може великим конкурентима. Није ли Србија уџбенички пример?

Објавили сте сјајну књигу о геополитици неоевроазијства. Можете ли нам укратко изложити њене тезе?

— Неоевроазијство је шира свеобухватнија идеја која има и геополитичку димензију. Обично се везује за Александра Дугина, али ту постоји много више аутора, као и теоријских меандара и рукаваца. Корени се налазе у класичном евроазијству кнеза Трубецкоја, Алексејева, Флоровског, Савицког и других, док је веза са савременим (нео)евроазијством била мисао Лава Гумиљова. Суштина неоевроазијске геополитике јесте Русија-Евроазија као „нешто треће“, „трећи континент“, који је посебна целина на тлу евроазијског мегакопна и разликује се од остала два – Еврпе на западу и Азије на истоку и југу. Русија је предодређена за Пијемонт телурократске интеграције, која ће прекинути неприродну доминацију САД и таласократског евроатлантизма не само у Евроазији већ и на глобалном плану. Стога би постојећи униполарни систем требало да се преобликује у мултиполарни, те да се свет подели на четири меридијански издужене „зоне“ (слично Хаусхоферовим), које би се састојале од више „великих простора“. Да би то постигла, Русија мора да успоставља „осовине пријатељства“ са Кином (Јапаном), Ираном, Немачком…, свесна да ће се САД томе супротстављати постављајући нове „санитарне кордоне“. Неопходно је да један од руских секундарних „вектора“ буде усмерен према Балкану, где би његово логично упориште била Србија. Дугин истиче да су инструмент неоевроазијске геополитике гасоводне трасе, које би требало да за Русију вежу првенствено остале велике евроазијске силе, а посредно и остале транзитне земље. Један од тих гасовода требало је да буде Јужни ток, али сведоци смо да је амерички „санитарни кордон“ у лику Бугарске за сада успешно обавио посао. То је само једна битка, али кључно питање је исход рата (војног, економско-финансијског, пропагандног, културног, научног…) за преобликовање светског поретка.

Наша позиција је веома, веома лоша. Као да се суноврату не види крај. Али то никако није разлог за „препуштање матици“ и предају. Наши супарници из света и суседства управо све чине да произведу колективно стање духа према коме је „узалудно опирати се моћнијима од нас“. Време је за вишедимензионалну борбу. Срби и српске земље су на Балкану, и таква борба требало би да буде континуирана. Она је егзистенцијална нужност. За њу ће нам требати пуно мудрости, снаге и, пре свега, истрајности. До циља се стиже само захваљујући „геополитичкој кондицији“. А Срби су склони кампањском деловању – од невероватних узлета и „пасионираности“ (израз Лава Гумиљова), до несхватљиве летаргије и препуштања аутодеструктивној стихији. Година 1941, коју помињете, нама се већ догодила 1991. Имали смо срећу у несрећи да смо били наоружани и инстинктивно одбрамбено реаговали. Да ли ће следећи пут бити тако? Већ сада смо практично дезорганизовани и ненаоружани. А и што би били наоружани када наша политичка класа тврди да „Србија нема непријатеља“. Ко сме да буде непријатељ земљи која је „безалтернативно“ на путу у евроатлантске интеграције? Нису нам биле довољне две катастрофалне југословенске супранационалне интеграције (монархистичка и титоистичка), већ срљамо и у трећу, евроатлантистичку, а да нисмо обавили прво ону националну, природнију и геополитички логичнију – српску. Од сугестивно пласиране тезе и наметања комплекса колективне кривице за наводни пројекат Велике Србије, доведени смо до мале и немоћне Србије. Наши суседи сасвим слободно испољавају своје великодржавне амбиције и промовишу их од српских стадиона до званичних институција сопствене државе и ЕУ, а Срби се кажњавају и за елементарну одбрану територијалног интегритета Србије (сетимо се пливача Чавића). Од титоистичке крилатице „Слаба Србија – јака Југославија“, дошли смо до натоистичке тезе „Мала Србија – стабилан Балкан“. Ускоро ће и тзв. предкумановска Србија бити проглашена великосрпским пројектом.

Имате дугогодишње универзитетско и научно-истраживачко искуство. Да ли је српска наука спремна да одговори на ове изазове? Какво је опште стање у српској науци и високом образовању? Могу ли они да утичу на доношење политичких одлука?

— Лако је бити критичан према српској науци и у њој тражити кривца. Она је производ општег стања у друштву, које су креирале генерације и генерације некомпетентних политичара. У неким научницима они су релативно лако налазили сараднике који су својим ауторитетом често „покривали“ политичке одлуке. Не заборавимо да су најзнаменитији српски научници подржали и образложили оправданост стварања југословенске државе, која се за српске интересе показала као катастрофална грешка. Нема суштинске разлике ни данас. Живот и рад научника, нарочито оних у друштвеним наукама, зависи од државе и њеног финансирања. На неки начин научници су уцењени системом вредновања научног рада. Квантификација је учинила да од броја, а не од квалитета радова, зависи плата и избор у наставно-научна звања. То је проузроковало прилагођавање – од епидемије коауторства и све учесталијих плагијата до сналажења да се рад по сваку цену објави у страним часописима „са листе“. Јурење за бодовима („бодоманија“) заузело је српским научницима време и мисаони капацитет, тако да они не могу да се посвете вршењу већег друштвеног утицаја. Неко је то перфидно смислио. Упркос свему, на универзитетима и у институтима постоје веома стручни, непоткупљиви и на „национални рад“ (Цвијић) спремни људи, чији научни резултати гарантују да су способни да осмисле свеобухватну стратегију за српску ренесансу. Али њихови предлози обично се не уклапају у политичке и политикантске замисли. То нарочито важи за оне идеје које се односе на решавање националног питања. Безброј пута се догодило да се научно засновани предлози пропагандно-политички дисквалификују, маргинализују или сасвим прећуте. А народ се пита: „шта је са Универзитетом?“, „чему служе институти?“, „зашто ћути САНУ?“ Изгледа да се српски научници већ дуго конформистички крећу линијом мањег отпора и да су се предали. Неки свакако јесу, али већина није. Само би им требало пружити шансу. Тачније, за ту шансу морају да се изборе.

Разговарао Владимир Димитријевић

Објављено у априлском броју „Геополитике“

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.