Годишњица смрти Саве Шумановића – Само је замолио да се лепо обуче и пољубио мајку у руку

0

Данас Сава Шумановић није само најпродаванији и најцењенији сликар у Србији. Пре неколико година у Паризу у реномираној аукцијској кући „Отел Друо“ његова слика „Kупање коња“ коју је начинио на једној плажи у Нормандији постигла је рекорд на тржишту, док се у овој кући напомиње да је Шумановић присутан и даље у Паризу и да никада није изашао из срца Парижана.

сава шумановић

Смисао живота није да се заврши. То је врло добро знао Сава Шумановић, на један посебан, истанчан и префињен сликарски начин. О томе никада није говорио. Нити о љубави. Зато је тако топло и сликао, јер, носио је своја два ока у глави, поносно, док она друга два никада није нашао. Можда је зато само једном рекао да је живот, заправо, једно тужно ништа. Зато, и после од овоземаљске смрти, када његова душа понекад прође кроз шидске дрвореде падају млаке, сетне и пијане кише, које и када су љутите, никада не почупају косу врбама које је Сава обожавао и често сликао.

Не да Шумановић. Ни на кога није љут и после свега. Тако је и отишао, ево тачно пре седамдесет седам година када је усташка рација дошла у његову родну кућу у Шиду и одвела га, тек онако и без разлога, да се никад не врати. Само је замолио да се лепо обуче, да га сачекају, пољубио је мајку Персиду у руку и нешто касније испред ископане јаме у Сремској Митровици добио је метак у потиљак са још 150 Срба, те 1942. године, 30. августа.

А како је само мало недостајало, као увек у животу, да Сава заврши другачије. Да коначно пред сам Други рат поново дође у Париз и тамо остане где је још двадесетих година постао веома познат у тадашњој кошници сликарске уметности, где је и направио свој јединствени стил који је једноставно назвао „како умем и знам“ који је тада подједнако одушевљавао једног Модиљанија и Пикаса који то никада нису крили.

Kако је мало недостајало да после чувене и велике београдске изложбе 1939. године на данашњем Филолошком факултету када је изложио својих 410 слика коначно плати себи пут и боравак у Паризу. Таман када се све завршило, и прошло маестрално, када је добио најбоље критике као дефинитивно најекспресивнији и најталентованији српски, југословенски сликар, пошло је по злу. Почео је рат, врата Европе била су затворена.

Тако Сава Шумановић никада није успео да демантује себе и своју изјаву за коју ево до сада је мало ко знао у Србији и шире, да је живот само једно тужно ништа. За њега је тако било и завршило се још тужније, али пре свега понижавајуће, док је Шумановић данас један од најбољих, ако не и набољи и најплоднији сликар са ових простора, који је уједно данас у Србији и најпродаванији на слободном тржишту.

И да се вратимо на ту изложбу на Филолошком факултету, јер, она је можда најбоље описала Шумановића,осим што су сви мислили да је само занесењак. Свих 410 слика сам је опремио. Сам их запаковао и регистровао, натоварио на воз у Шиду и истоварио у Београду. Сам је направио каталог (књигу). Сам је замислио и поставио изложбу коју до тада у Београду у том обиму није направио нити један сликар. Продао је, одмах по отварању, 110 слика. Kасније и остале.

сава шумановић
Фото: Wikimedia commons / Manedj

Ипак, Париз му је затворио врата као и много година раније због једног од најтривијалнијих разлога који и данас у овдашњем свету постоји. Шумановић је стално током двадесетих имао проблема са визом! Француске власти и поред његове славе и имена биле шкрте и вечито му давале исту само на шест месеци. Сава је ту исту визу због које се после пет година и вратио у Шид те 1930. године називао „срамотном ђачком визом“ која се давала студентима, иако он није био студент већ оформљени академски сликар који је у то време припадао чувеној сликарској школи Андре Лота.

Данас Сава Шумановић није само најпродаванији и најцењенији сликар у Србији. Пре неколико година у Паризу у реномираној аукцијској кући „Отел Друо“ његова слика „Kупање коња“ коју је начинио на једној плажи у Нормандији постигла је својеврсни рекорд на француском тржишту, док се у овој кући напомиње да је Шумановић присутан и даље у Паризу и да никада није изашао из срца Парижана. На лицитацији слика је остварила највећу разлику у односу процене и понуде. Минијатура је од почетне цене од нешто више од три хиљаде евра достигла цифру од фантастичних педесет хиљада.

Тако је још једном доказано, као и много пута досад, да је Шумановић и даље веома присутан на француском тлу и да је врло тражен. Иначе, у Србији Савини већи формати продају се данас и за више стотина хиљада евра.

То што су напоменули у аукцијској кући, наравно, није случајно, јер Сава Шумановић је двадесетих година управо постао великан сада већ светског гласа који се наметнуо својим стилом, али који откада је дошао у Париз никада тај свој стил није тражио, није лутао за њим и около њега. У тадашњи свет сликарства и на велику сцену ушао је на велика врата са најбољим сликама које су запањиле Париз. Пре тога код нас називан је представником кубизма у Југославији, трпали су га и у импресионисте, поредили са класицима у његовим раним радовима.

Сава заправо никад није био ништа од тога већ је био само Сава, како је и данас остао и што је ретка привилегија коју може да сања за живота али и за смрти један сликар. Све то доказале су његове прве и његове најлепше слике „Пијани брод“, „Мост на Сени“, „Двоје на клупи“ и „Луксембуршки парк“ настале усред Париза и које су за кратко време стекле славу једног Матиса и његове „Даме са кишобраном“ или пак „Медузиног сплава“ једног Жерикоа. Тако су тада француске новине писале о Шумановићу, што готово није доживео ниједан сликар са ових простора..

А није све требало тако да буде – на срећу је било. Није Сава требало да постане уметник. Из угледне породице у којој је потекао будућем уметнику пут је већ био трасиран. Биће правник, адвокат, тако је говорио његов отац, али се млади Сава још са 14 година залудео четкама и бојама. Док је похађао Земунску гимназију, уписао је сликарску школу код чувеног Исидора Јунга. Отац ни да чује. Наравно, мајка а ко би други, издејствовала му је да ипак постане студент на Сликарској академији у Загребу коју завршава 1920. године и после које одлази у Париз. Онда им се тамо, у тој кошници, догодио Сава. Постао је за кратко време славан, али и богат. Образован је већ био, господин са манирима, ни то му није недостајало.

Kада се због визног режима, можда и у буквалном смислу те речи режима, вратио у Шид, тамо где је ипак највише волео, људи су у најмању руку доживљавали као необичну појаву. Описали су га као човека који у то време није носио мотику у њиву него штафела,ј увек у белом радном оделу. На променади га памте као великог господина, обученог по последњом моди који се увек на улици јављао свима, али се још памти и његов фијакер који га је често возио кроз центар Шида и на излете на Фрушку гору.

У то време, у својој кући, која је већим делом била претворена у атеље, за само неколико година насликао је више од 600 слика. У то време, причало се и да је посетио једну душевну клинику у Београду што он сам није крио, напротив. То је једном и написао, и у предговору за изложбу на Филолошком 1939. године и објаснио им да је многим стварима али и људима разочаран, али и исцрпљен.

До краја га није тангирало што су га неки зли језици оговарали што је „поблесавио“, јер Сава Шумановић је одувек имао своју мисију, а то је потврдио и својим радовима. Био је пре свега, невероватно посвећен човек, који је неуморно радио и који је више пута због исцрпљености завршавао на рехабилитацијама. На крају, када је његов Шид припојен Независној држави Хрватској, и када је у њој укинуто ћирилично писмо, Сава није побегао из НДХ иако су му нудили и наговарали га како би главу извукао. Једноставно, није хтео. Сликао је и даље своје дрвореде и мртве природе, зиме на салашима, портрете и коње и више се на сликама није потписивао. Остављао је као траг на сликама само датум, без својих иницијала.

Kада је рација дошла по њега на штафелају се још није осушила слика из новог циклуса „Берачице из Шида“. Била је тек завршена. Већина критичара већ деценијама тврди да би из тог циклуса вероватно изашло све најбоље и још боље из Саве, из његовог најдубљег, из његовог мрака који је толико дуго живео сам и за који нико није знао. Тек, негде се на тој слици, назире то његово, онострано, тајновито што је чувао себично а хтео на крају да подели јер, Сава је два своја ока у глави носио поносно док она друга два ока никада није нашао. Није се женио. Није имао деце. Није се женскарио.

Сава Шумановић рођен је 22 јанура 1896. у Винковцима, у Аустроугарској. Преминуо је у Сремској Митровици 30. августа 1942. године, у 46. години.

Владимир Богдановић, Недељник

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.