Марија Тодоровић: Не, будистички храм у Чортановцима НИЈЕ ПРВИ у Србији

0

Први будистички храм у Европи подигнут је на периферији Београда, у Малом Мокром Лугу, 1929. године. Подигла га је мала руска калмичка колонија која се у Београду настанила бежећи из Русије, после Октобарске револуције. Улица у којој се храм налазио названа је Будистичка, а данас је то Будванска улица која се налази у Учитељском насељу.

будистички храм у београду

Калмици имају заједничку историју са Монголима чији су саставни део били до 1628. године када их је њихов вођа Хо-Орек довео у Русију. Руске власти су их примиле крајње предусретљиво јер су знали да ће Калмици бити поуздани чувари јужне границе Русије којој је стално претила најезда Татара. С друге стране, Калмици су били захвални Русији за повластице које су од ње добили и 1917. године су стали на страну „Белог цара“. После победе бољшевика, изгубивши око 60% становништва избегли су у Француску, Чехословачку, Бугарску и Србију.

Како су живели у степским подручјима, навикнути на живот са Словенима, хришћанима, једна мала колонија је на периферији Београда пронашла сличан амбијент у коме би могла да настави живот после изгнанства из Русије, а широкогруди Срби су их дочекали топло и гостољубиво.

будистички храм у београду
Преузето из листа „Време“, 23. фебруар 1932.

Калмици су били будисти. Будизам су примили у 15. веку у облику ламаизма. Он је утицао на Калмике да се ослободе старог обичаја крвне освете и наслеђеног непријатељства према странцима. Веома су поштовали туђу веру, били су кротки и вредни људи. Њихову вредноћу, поштење, морални живот и јаку приврженост природи и вери својих отаца приметио је један београдски индустријалац, Милош Јаћимовић, и поклонио им је земљиште и грађевински материјал, те су Калмици 1929. године, подигли свој мали скромни будистички храм. У томе су им помогли и други привредници из Београда, али и краљевски дом Карађорђевића. Иако је храм био скроман, имао је све што је потребно: сребрну статуу Буде, олтар и све остало што захтева богослужење. „Икона“ Буде је у Београд стигла са Тибета, а даровао је професор Никола Рерих. Она је стајала десно од олтара, а испред ње је био сточић прекривен шареном чојом. „Икона“ је заправо била комад дивне, танке свиле са уметничким везом. Њен долазак у Београд обележен је посебно свечаном службом у храму којој су присуствовали и Београђани.

Калмици су уз храм саградили и малу просторију која је требало да буде школа али пошто нису имали довољно новца да је опреме, децу су слали у српске и руске школе, а у тим просторијама су се окупљали недељом где им је учитељ држао часове из матерњег језика и веронауке. У самом храму су свештеници спремали дечаке за свештенике, обављала су се вечања и служене су редовне службе.

У мају месецу су Калмици прослављали свој велики празник „Ова“ или „Цаган“. Иако су били сиромашни, Калмици су тог дана долазили празнично одевени у храм, држећи руке склопљене на срцу, дотичући челом шарене предмете поређане око олтара и Будиног кипа. На два ниска стола постављали су жртве: жито, кукуруз, шафран, обичну и обојену воду, зејтин, печену овчију главу. Три свештеника су служила. За то време верници су седели на клупама држећи дланове склопљене за молитву. Потом се износила икона Цаган-Авге на украшеној мотки, шкропило се млеком уз звоњење звонцета и дим тамјана. За то време су верници изговарали молитве и молили Цаган-Авгу да им подари благослове. У тим молитвама се могло препознати и како изговарају име Југославије и краља Александра. После обреда су следиле витешке игре, рвање, трчање…

kalmički budistički hram u beogradu
Преузето из листа „Време“, 23. фебруар 1932. На фотографији десно су првосвештеник Умаљдинов и добротвор храма М. Јаћимовић

Многи становници Малог Мокрог Луга који су били друге вере, били су веома пажљиви према Калмицима, помагали су им у припремама за ову свечаност, веселећи се празнику као да је њихов. То само говори о томе како су се Калмици умешно утврдили у нашој средини као добри грађани који ни са ким нису долазили у сукоб и који су својим миром и преданошћу били симпатични свима.

Овај будистички храм био је својеврсна атракција како за Београђане-излетнике, туристе, тако и за све Калмике који су из других крајева Србије и из Европе долазили да га посете. Београдска општина га је финансијски помагала, а свештеници су добијали сталну помоћ у виду пензије.

Калмици су били веома добро интегрисани у српско друштво и учествовали су у јавном животу Београда. Организовали су разне манифестације како би упознали Београђане са својом културом, издавали су свој часопис „Манасанан“ (Наша мисао), у храму су сакупљали новац за помоћ угроженим суграђанима, свештеници су служили свечана благодарења поводом краљевог рођендана, а забележено је и да су служили и помен краљу Александру. Када се упокојио српски патријарх Варнава, око стотину Калмика је дошло са својим свештеником Санђом Мењковим у Саборну цркву да се поклони пред одром патријарха, где су очитали молитву, па отишли у зграду Патријаршије да се упишу у књигу жалости.

Десетогодишњица постојања храма обележена је у новембру 1939. године

Пред крај Другог светског рата Калмици су напустили Србију бежећи од Црвене армије, а храм је делимично срушен током рата, да би га комунисти после рата сасвим порушили. На његовом месту се данас налази двоспратна стамбена зграда.

Марија Тодоровић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.