Папа: Ишао сам на сеансе, много ми је помогла једна психоаналитичарка

0

Свети Отац у најновијој књизи дијалога са социологом “Политика и друштво” говори о темама које су донедавно у Цркви биле проглашаване смртним грехом.

папа ишао на сеансе
Фото: Ројтерс/Pixell

Упознао сам једну психоаналитичарку Јеврејку. Одлазио сам код ње у стан шест месеци једном недељно да бих разбистрио неке ствари. Имао сам 42 године и у тих шест месеци много ми је помогла”, изнео је папа Франциско у књизи “Политика и друштво” која у издању L’Observatoirе-а треба ускоро да изађе из штампе у Француској. Kњига је дијалог између папе Франциска и француског социолога Доминика Волтона.

Ђавољи Фројд

Папа је испричао своје шестомесечно искуство између 1978. и 1979. када је у Аргентини владала диктатура и када је закључио своје не баш лако искуство као старешина језуитског манастира и када је требало да преузме положај ректора Универзитета Колегио Максимо ( Colegio Maximo San José Centro Loyola), у којем су се образовали студенти који су хтели да уђу у ред Језуита.

Додао је да га је психоаналитичарка, када је била на самрти, позвала не да добије свете тајне, наравно, јер је била Јеврејка, него због духовног дијалога. Била је јако добра особа, казао је папа Франциско. Та његова “исповест” показује и колико се променио однос Цркве према психоанализи. Наиме, на почетку је био рат између Цркве и психоанализе. Сигмунд Фројд је веру сматрао највећом препреком за слободу човека и мрзео је Римокатоличку цркву. С друге стране Римокатоличка je црква фројдовску психоанализу сматрала нечим готово ђаволским. Његова дела ушла су у Индекс забрањених књига за Цркву, а Римска бискупија чак је “смртним гријехом” сматрала одлазак неког римокатолика на сеансу психоаналитичару.

Први корак према психоанализи учинио је папа Пије XII, који је увек хтeо да буде информисан о напретку науке. Године 1952. казао је да има разлика у психоанализи, односно да пансексуализам (Фројдов) није обавезни део сваке психотерапије. Дакле, психоанализа не мора да буде баш фројдовска. Но, Сант Уфицио (бивша инквизиција, а данашња Kонгрегација за доктрину вере 1961, дакле у време папе Јована XXIII, објавио је Упозорење којим се свештеницима забрањивало да практикују психоанализу, а монасима да буду психоанализирани. Папа Павле VI укинуо је ту забрану 1967. с енцикликом Сацердоталик целибатус (Sacerdotalic coelibatus) у којој износи могућност тражења помоћи и од “компетентног психолога”.

А Јован Павле II је први папа који је промишљао и писао о теми људске сексуалности. Позната је његова посланица из 1981. Фамилиарис Конзорцио, у којој пре свега говори о једнаком достојанству жене и мушкарца (посланицу вреди прочитати и данас јер још има оних који не желе да изједначе улогу жене и мушкарца у друштву). Данас је, барем у неким државама у којима су римокатолици у већини, као у Италији, стање знатно промењено у односу на оно од пре 50 година. Психоаналитичари држе предавања на папским универзитетима, а траже се консултације с њима у вези са осетљивим питањима као што је оно свештеника педофила.

Пророчки филм

Дакле, Бергољо, односно будући папа Франциско, затражио је својевремено помоћ психоаналитичарке. У филму „Хабемус Папам“ из 2011. италијанског редитеља Нанија Моретија папа (глуми га Мишел Пиколи), пошто је прихватио понтификат, пада у кризу и тражи савет психоаналитичара. И папа Франциско сада је признао да је, док је још био Бергољо, тражио савет психоаналитичара.

Папа је с Волтоном разговарао и о данашњем животу у Ватикану. Kаже да се осећа слободним, премда додаје да је “ту у Ватикану као у кавезу, али не духовно. Не плашим се ничега”, каже и критикује оне свештенике који се боје да комуницирају. “То је облик фундаментализма. Kада сретнем ригидну особу, посебно ако је млада, кажем себи да је болесна. То су особе које траже неку њихову сигурност”, казао је папа одбацујући и “праведни рат”, што је био и темељ у традицији Цркве и у легитимној одбрани народа. За папу је само једна ствар праведна – мир. Будући да је разговарао с француским социологом, није изостало ни питање везано за лаицитет.

“Лаичка држава је здрава ствар. Исус је рекао да треба дати цару оно што је царево, а Богу Божје”, али “мислим да неке државе, као Француска, имају превише снажан лаицитет, као наслеђе илуминатства, који ствара општу слику заједнице у којој су религије виђене као поткултура”, казао је папа.

Извор: Вечерњи.хр

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.