Ратови звезда руске књижевности: Како су се свађали велики руски писци?

0

Достојевски је презирао Тургењева, а Буњин није могао да смисли Набокова. Руски класици су имали довољно разлога да грде и вређају једни друге. То су могли чинити због припадности различитим идеолошким таборима, због частољубља или неке личне нетрпељивости.

ратови руске књижевности
Илустрација Григориј Авојан/Russia Beyond

1. Достојевски VS Тургењев

Два велика писца 19. века су била у потпуно супротним идеолошким таборима. Иван Тургењев, аутор романа „Очеви и деца”, био је убеђени западњак и либерал, а Фјодор Достојевски конзервативац и „почвеник”. У романима „Идиот” и „Зли дуси” он је проповедао да либерали кваре Русију и воде је у пропаст, те да Руси морају сачувати свој специфични историјски пут и православље.

Није ни чудо што њих двојица нису волели један другога. Тургењев је од детињства био богати племић и збијао је шале на рачун намргођеног колеге. У подсмешљивим стиховима је Достојевског окарактерисао као „бубуљицу на носу руске књижевности”. Достојевски је узвратио нескривеном нетрпељивошћу и негодовао је што Тургењев, уз све своје богатство, добија четири пута већи хонорар за објављено дело.

Међутим, главни разлог њиховог сукоба је била идеологија. „Свим тим либералчићима је највеће задовољство да грде Русију”, писао је Достојевски 1867. године у писму једном пријатељу поводом новог Тургењевљевог романа „Дим”. Тургењев је тада већ живео у Француској, па му је Достојевски саркастично посаветовао да купи телескоп, „јер се [Русија отуд] стварно не види добро”. Тургењева је то увредило.

Њега је, опет, нервирао психологизам Достојевског и чепркање по мрачним дубинама људске душе. „Ускисли болнички смрад”, „психолошко чачкање” – тако је он писао о романима Достојевског.

2. Јесењин VS Мајаковски

„Знаш ли зашто сам ја песник, а Мајаковски није ништа посебно и нејасно је чиме се уопште бави? Зато што ја имам отаџбину!”, писао је Сергеј Јесењин говорећи о своме ривалу у борби за статус најпопуларнијег песника Сребрног века. Јесењин је одрастао на селу, 200 км од Москве, и прославио се као „сеоски песник”. Главни оријентир у његовом стваралаштву био је лирски доживљај Русије, њене природе и њеног живота.

Владимиру Мајаковском као „песнику руске револуције” те теме су биле стране. Он је певао о тријумфу будућег света у коме управљају пролетери и машине. И један и други су живели у СССР-у, али то није сметало Мајаковском да жигоше Јесењина као заосталог човека и класног туђинца. „То је свирач балалајке из [сеоског] хора!”, презриво је писао Мајаковски у стиховима „Јубиларно”. Импулсивни Јесењин је понекад током јавног читања својих стихова узвикивао: „Мајаковски је антиталенат!”

Па ипак, они су и поред препирке били свесни да су обојица талентовани. Песник Матвеј Ројзман је писао како је Мајаковски наглас хвалио Јесењинове стихове, после чега је упозорио Ројзмана да ни случајно не пренесе Јесењину. Са друге стране, Јесењин је истицао да се „Мајаковски не може избацити из књижевности”, па је чак хтео и да се помири са њим, али то ипак није учинио – обесио се 1925. године.

ратови руске књижевности
Јесењин и Мајаковски/Илустрација: Григориј Авојан, Russia Beyond

3. Буњин VS Набоков

Нобеловац Иван Буњин никада није штедео увредљиве речи када је говорио о колегама, посебно о онима који су подржали руску револуцију 1917. Буњин је као аристократа сматрао да је она највеће зло и 1920. је напустио Русију. Он је све совјетске писце третирао као „слуге људождерства”. Са друге стране, Буњин није био у идеалним односима ни са Владимиром Набоковом, аутором „Лолите”, иако је овај такође био емигрант.

Набоков је био 30 година млађи од Буњина и најпре је према њему гајио страхопоштовање. Буњин је био већ чувени писац када му је почетком 1920-их Набоков слао писма са фрагментима својих дела, поредећи то са изјавом љубави. Потписивао се овако: „Великом мајстору од приљежног ученика”. Буњин му је исказивао наклоност, али је временом постао љубоморан, јер је и Набоков постао чувен, тако да су се њихови односи покварали.

Супарништво између Буњина и Набокова није прерасло у неке веће скандале, јер су обојица били доста резервисани и критиковали су један другога само „иза леђа”. Буњин је 1951. године у разговору са пријатељем рекао за Набокова да је „лакрдијаш” и да му није ривал. Набоков је рекао да је Буњин „стара жгољава корњача” и није хтео да учествује у вечерњем програму поводом Буњиновог 80. рођендана.

4. Бродски VS Јевтушенко

Односи између песника Јосифа Бродског и Јевгенија Јевтушенка нису почели лоше. Јевтушенко је био признати мајстор поезије у СССР-у. Он се 1965. године успешно залагао за младог бунтовника Бродског да га врате са севера где је био у прогонству. Упознали су се и спријатељили, али након неколико година је њихово пријатељство доживело крах.

Функционери Комитета државне безбедности (КГБ) саопштили су Бродском 1972. године да мора напустити СССР. Млади песник је у згради КГБ-а срео Јевтушенка и помислио да га је овај шпијунирао по налогу обавештајне службе и да је он крив за принудну емиграцију. Јевтушенко је увек тврдио да је тога дана био у КГБ-у из другог разлога. Наиме, он је и сам приведен зато што је увезао забрањену литературу. Али односи су већ били покварени.

„Јевтушенко је, наравно, веома лош песник. А као човек је још гори”, рекао је Бродски у једном од првих интервјуа у емиграцији. Како је време пролазило он се све чвршће придржавао тог става. Писац Сергеј Довлатов у делу „Соло на Андервуду” наводи како је Бродском испричао да је Јевтушенко против колхоза (систем колективног домаћинства, један од симбола совјетске власти), а Бродски му је одговорио: „Ако је он против, ја сам за”. Бродски није волео ништа совјетско, али је још мање волео Јевтушенка.

Олег Јегоров, Russia Beyond

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име