Славни руски владар Свети Александар Невски упутио је папи ОВЕ РЕЧИ и уздрмао САВ ЛАТИНСКИ СВЕТ

0

Средином XIII века Анђео – чувар Русије постао је Свети Александар Невски. Околности у којима је кнезовао захтевале су нарочите способности и каквоте, по речи Писма: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови“ (Мт. 10. 16).

свети александар невски

Писац његовог житија вели: „Дадоше му се мудрост и оштроумност као Соломону… Усели се у срце његово страх Божји, да чува заповести Божје и у свему да их твори… Смиреномудрија се свом душом држаше. Уздржавајући се и бдијући, чуваше чистоту телесну и душевну, кротост стече и од таште славе се одвраћаше… У устима му непрестано беху божанске речи, које га наслађиваху више од меда и саћа“.

Двоструки подвиг пао је у део Светог Александара: да би спасао Русију морао је да пројави и храброст ратника и смирење монаха. Подвиг боја кнезу је предстојао на обалама Неве и на леду Чудског језера: требало је од латинског поругања сачувати светињу руског православља. Осећајући да је Црква „стуб и тврђава истине“, и то свом душом, схватајући значење те Истине у руској судби, кнез је ступио на подвиг служења „онога који сад задржава“ Руске земље – државног заштитника чистоте црквеног вероучења. Подвиг смирења је очекивао светог Александра у односима са надменом и од победа преситом татарском Ордом (која је у то време владала Русијом као вазалном земљом, нап. прев). Хан Батиј послао је да кажу кнезу: „Мени је Бог покорио многе народе: зар ти један нећеш да се покориш мојој власти?“ Видевши у оном што се десило допуштење Божје, свети Александар се добровољно покорио власти Татара.

Реч Божја вели да се не треба бојати оних који убијају тело, него Онога који и душу и тело може да баци у геену огњену. Душа Русије живела је и дисала благодаћу Цркве. Монголско ропство јој није духовно претило, носећи смрт само државном телу Русије, раздробљене на мале кнежевине. Смртна рана би за Русију било јеретичко латинство. Благоверни кнез је то знао и зато је дело његовог живота била брига о очувању мира са Ордом, да би захваљујући њему могао да све силе употреби на одбијање римске агресије.

Године 1237. папа је заповедио надбискупу Упсале да поведе крижарски поход против руских „шизматика“ и пагана – Финаца. Именом Свевишњега Гргур IX је обећавао опроштај греха свим његовим учесницима, а палима у боју – вечно блаженство. Испуњавајући призив римског првосвештеника, шведски краљ је 1240. у руске земље послао многобројну војску под командом свог зета – ерла Биргера.

„Гордећи се“, Биргер је људе послао да поруче Светом Александру: „Изађи против мене, ако можеш да се супроставиш. Ја сам већ овде пленим твоју земљу“. Уз војску су били римски свештеници, који је требало да „крсте“ руске „дивљаке“. У лето су шведски одреди на лађама ушли у реку Неву, на ушће Ижоре, и ту су направили логор.

Свети Александар Невски им је пошао у сусрет са малом дружином, али са великим уздањем у Бога. Пре битке, Ижорац Пелгусије је имао чудесно виђење. Видео је лађу са веслачима, у магли, и двојицу лучезарних витезова који су стајали у тој лађи. Били су то свети кнежеви – мукотрпци Борис и Гљеб. Борис је рекао: „Брате Гљебе, заповеди да идемо да помогнемо сроднику своме, великом кнезу Александру Свјатославичу!“

Швеђани нису очекивали скори отпор, и победа Руса била је потпуна и одлучна. Само ноћ која је наступила спасла је дошљаке од потпуног уништења – натоварене телима погинулих, лађе непријатеља су под плаштом ноћи отишле низ Неву у море. Па ипак, ловци на проширење својих имања на рачун руских земаља нису се смиривали. Папе су свим силама настојале да освоје Прибалтик. Од 1216. до 1240. било – је четрдесетак посланица папских, које показују велику „бригу“ за оне који иду да војују „за свету земљу, опет стечену у Ливонији“.

Коначни циљ свих папских стремљења и даље је био сан о поробљавању Руске Цркве, а освајање Ливоније био је само први корак на том путу. У својим посланицама папа назива православне нарушитељима католичке вере, заповеда да се оружје не оставља до потпуне победе, и на крају објављује Русију својом сопственошћу на вечна времена, строго заповедајући ритерима да искорене „проклети грчки закон и присаједине Русију римској цркви“.

Најусрднији извршитељи тих заповести постали су фратри – ратници, који су дали завет да оружјем шире католицизам. Прву такву војно – монашку заједницу основао је у Прибалтику бискуп Алберт, назвавши је Редом маченосаца, или „братством Христове војске“. Године 1202. папа Инокентије III благословио је подухват. Од тог часа између незваних гостију и домаћег живља тог краја почела је дуга и крвава битка, која је трајала скоро три десетлећа, док 1236. војске реда нису биле коначно поражене.

Па ипак, ни тада лекција није била научена. Остаци маченосаца су се следеће године здружили са прибалтичким одредом Тевтонског реда, образовавши нови, Ливонски ред, који је наставио да се бори за освајање руских земаља. Године 1240. Немци су, због издаје, заузели Псков, али Свети Александар је изненадним походом ослободио град, чак без неког нарочитог напора. Немачки намесници су били оковани и послати у Новгород. Вест о ослобађању Пскова запањила је ливонске Немце, који су схватили да се борба приближава одлучним часу. У бој су кренуле главне силе реда. Управо њих је разбио Свети Александар у познатом боју на леду Чудског језера, 5. априла 1242. године, који је добио име Битка на леду.

Том победом окончане су многолетне претензије крсташа, али то, наравно, није значило нестанак дугогодишње мржње. Мада су Немци напустили мисао да, уз Ливонију, освоје и северне руске земље, ипак су, не једном, улазили у крваве сукобе са псковским одредима. Годину дана пре смрти свети кнез је опет војевао против Запада: у поход на Јурјев – Ливонски послао је свог сина Димитрија и брата Јарослава.

Изгубивши наду да ће Русију освојити силом, папе нису престале да то покушавају лукавством и лажју. Године 1251. папа Инокентије IV послао је Светом Александру два кардинала – Халда и Хемонта. Папа је уверавао да је тобож Александров отац, велики кнез Јарослав, нешто пре своје смрти обећао минориту Плану Карпинију да ће примити католицизам, и само смрт је спречила његову намеру. Папа је убеђивао Невског да крене очевим стопама, нудећи му погодности које ће кнез добити од савеза са Западом, и од покоравања папи, предлажући му као помоћ у борби против Татара исте оне витезове од којих је донедавно Свети Александар чистио руске земље.

Шта је на то могао да одговори благоверни кнез, ревнитељ и заштитник руског Православља? Посланици су били одлучно одбијени. Свети Александар је одговорио: „Посаветовавши се са мудрацима својим, (размотрисмо све) од Адама до потопа, и од потопа до деобе језика, и почетка Аврамова, и од Аврама до ћесара Августа, и од почетка Августовог до Рођења Христовог и до Страдања и Васкрсења Његовог, од Васкрсења до Вазнесења Његовог на небо, и до царевања Константина Великог и до Првог Васељенског сабора светих отаца, и од Првог до Седмог Сабора. Све ово ми добро знамо… учењима овим целосно умујемо… како се проповеда од Светих апостола Христово Евангелије по свему свету, као и предања Светих отаца Седам Васеленских Сабора. И све ово, као оно што нам је познато, чувамо, а ОД ВАС УЧЕЊА НЕ ПРИМАМО И РЕЧИ ВАШЕ НЕ СЛУШАМО“.

Поштовање кнеза као светог заступника Русије установљено је одмах пошто се упокојио. „Драгоцени изданче свештеног корена“, молитвено призива Црква благоверног кнеза, „блажени Александре, тебе јави Христос руској земљи као неку божанску ризницу… Радуј се, ти који си презрео латинске догмате и ни у шта ниси рачунао њихове преваре! Радуј се, заступниче земље руске! Моли Господа, који ти је даровао благодат, да државу сродника твојих учини Богу угодном и да синовима Русије дарује спасење“.

Митрополит Санкт–петербуршки и Ладошки Јован

(Из књиге „Царственост духа: Огледи о руској самосвести“, Саратов 1995.)

с руског: Владимир Димитријевић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име