Драгослав Бокан: ПРОСЛАВА 150 година од обнављања ЦРКВЕ РУЖИЦЕ НА КАЛЕМЕГДАНУ

0

У великој сали једне од најдуготрајнијих и најкориснијих српских задужбина, великој сали Коларчевог народног универзитета, прекјуче, 20. септембра 2017. године, одржана је свечаност у славу једноиповековне биографије калемегданске цркве Ружице (посвећене Рођењу Пресвете Богородице), подигнуте крај чудотворног извора (где је сада капела Свете Петке), а сасвим близу места на коме се некада налазила средњовековна београдска Митрополија.

драгослав бокан

Сада већ давне 1867. године (оне исте када су Турци коначно и заувек предали кључеве Београда Србима), велики српски митрополит (и још увек званично неканонизовани светитељ) Михаило Јовановић, освећује цркву подигнуту на месту на коме је, пре тога, дуги период година био барутни магацин (на ободу Лучног бедема у Источном подграђу), а на коме је, по народном предању била стара ”црква Ружица” (која се помиње у песми ”Деоба Јакшића”).

То је био и симболични почетак поновне христијанизације и посрбљавања Калемегдана, до тада кориштеног искључиво у војне сврхе и од аустријске и од турске војске.

Још је кнез Милош Турцима увек, без изузетка, наводио управо ово место као ”некадашњу православну цркву”, пошто је основна конструкција војног магацина већ подсећала на облик хришћанског храма…

Две недеље по турском напуштању београдске тврђаве је основан Одбор за обнову цркве Ружице, а већ крајем исте године је она освећена и у њој одржана прва литургија, уз присутност истинског духовног пастира српског народа, митрополита Михаила. Том приликом Његовo Високопреосвештенство је беседио о сличности чина подизања овог храма и чудесног васкрсења Лазаревог, говорећи о коначном ослобађању од вишевековног ропства ”робиње Ружице” (која ”вековима беше у гробу, затворена, презрена, заборављена и пострадала”). И зато је увек, приликом обележавања дана коначног ослобођења српске престонице од Турака, вршено Благодарење у цркви Ружици. Разлог више за то је било и стално присуство српских официра из Београдског гарнизона у овом храму, који је убрзо стекао статус и отаџбинско-војничког, а не само црквеног објекта…

Ова нераскидива веза цркве Ружице са Београдом, али и са нашом славном војском је додатно наглашена после њеног тешког страдања током јуначке српске одбране и немачког бомбардовања престонице 1915. године.

После завршетка рата, Ружица је обновљена по плановима највећег руског архитекте тог времена, Николаја Краснова (он је Ружицу обнављао истовремено кад и Његошеву капелу на Ловћену, па се и ту могу налазити згодне асоцијације и многе симболичне везе и незаобилазна поређења).

Крај улаза у цркву су тада (после 1921) постављене фигуре средњовековног витеза (из времена цара Душана Силног) и савременог (из Балканских ратова) српског војника, у храму су постављена два необична и заиста јединствена полијелеја (црквена лустера) сачињена од чаура, ножева и сабљи са Солунског фронта, а велико звоно цркве је изливено од импозантне статуе аустроугарског цара Фрање Јосифа (намењене да замени калемгдански споменик Карађорђу на месту где се налазио пре него што су га уништиле непријатељске гранате у Великом рату). Иконостас у обновљеној цркви Ружици ради најдаровитији ученик Аксентија Мародића, руски ђак, монах и сликар (будући свештеномученик) Рафаило Момчиловић, а монументалне фреске изванредни (и данас потпуно заборављени) белогардејски сликар Андреј Биценко (који је живописао и Богородичину цркву у Земуну и Вазнесењску цркву у Београду, уз многе друге по читавој Србији, пре него што је заувек напустио Југославију пред страшним налетом партизанско-комунистичких снага)…

Сву ту раскошну и изванредно занимљиву историју ове војничке цркве (на месту на коме су, пре много векова, биле положене мошти Свете Петке) имали смо прилике да чујемо и кроз неколико пригодних беседа на почетку свечане приредбе у Коларцу. Да би се све изречено уметнички уоквирило фантастичним хорским напевима ковиљских монаха и Првог београдског певачког друштва, а све то пред српским паријархом Иринејем и великим бројем свештеника и присутних грађана. Међу којима је био, озбиљан и у складу са тренутком, мој син Леонида Бокан, надмашујући сва ограничења свог (двогодишњег) узраста…

драгослав бокан
Леонида Бокан/Фото: Facebook printscreen

Нова генерација Београђана узраста и спрема се да настави све оно наслеђено и преузето од наших бесмртних предака. У њиховим рукама и снази вере налази се и судбина јуначке Ружице – ”београдског сузарника” по речима Светог Владике Николаја Велимировића – цркве опојане молитвама и прослављене херојством њених градитеља и бранилаца (оквашене бистром водом са неисцрпног и чудесног извора Свете Петке). Колико само важних и необоривих аргумената реално постоји (свуда око нас) за непоколебљиву и узвишену верност отаџбинском српству и светосавском православљу!

И колико је само часно и лепо бити Србин оваквог кова и порекла!

Извор: Фејсбук профил Драгослава Бокана

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.