ИСТОРИЈА, СВЕТИЊЕ И АРХЕОЛОШКО БЛАГО на дну језера – још једна ПРИЧА О ПОТАПАЊУ

0

Никшићани, чија је имања потопила река Требишњица, после пола века добиће надокнаду. Ненадокнадива штета – потопљена гробља, цркве, споменици, археолошка налазишта.

историја, светиње, археолошко благо
Билећко језеро заувек потопило изворе Требишњице/Фото: Слободна Херцеговина

Никшић – Иако је у минулих близу пола века поприлично воде протутњало Билећким језером за потребе хидроелектране „Гранчарево“ у долини реке Требишњице, још се прича о верском, културном, археолошком, националном благу непроцењиве вредности које је остало на њеном дну.

Потопљен је терен на којем су се налазили многобројни археолошки надгробни споменици изузетне научне и културно-историјске вредности. Брана од 123 метра затворила је природни проток реке Требишњице, а њене укроћене воде преплавиле су површину од 33 квадратна километра и направиле огромно језеро од Билеће до Гранчарева испод којег су остала насеља Паник, Орах, Чепелица, Задубље и Мируше са засеоцима. Заједно са селима, вода је потопила и споменике прошлости: гробља, путеве и цркве.

– У пројекту ископавања и спасавања археолошких и надгробних споменика у базену Требишњице, од готово двеста евидентираних преисторијских гробних хумки (тумулуса) измештена су само три! Од 11 омеђина, испитало се исто толико, а од више средњовековних цркава само две – каже мештанин Мируша Миливоје Јарамаз. – Погледајте у овом документу где пише да је од 464 средњовековна надгробна споменика, такозваних стећака, било предвиђено измештање само њих 13! Међу локалитетима из римског доба истиче се римска насеобина на Панику, која се простирала на око 20 хектара, али испитане су свега три мање парцеле, као и остаци римског моста.

Пројектом који је својевремено урадио Завод за заштиту споменика културе бивше БиХ предвиђено је да се измести минимални број објеката, али тако да се добије неки увид у развитак материјалног, друштвеног и културног живота.

Иако је на дну језера „остало“памћење“ мештана овог пограничног појаса између Црне Горе и Републике Српске, прошле године је потписан међудржавни споразум између Сарајева и Подгорице о исплати средстава за потопљено земљиште. Између 17 и 21 одсто његове површине припада никшићкој општини.

– Из црногорског појаса минулих година одселило се око 60 домаћинстава у Никшић, Подгорицу, Беране, Херцег Нови, Требиње и Београд. Поседујемо сву документацију која потврђује наше власништво над потопљеном имовином – поручује Миливоје Јарамаз. – Само у селу Мируше има чак 56 оштећених. Ради се о Кецојевићима, Алексићима, Шекарићима и другим братствима. Није нам познато шта су по овом питању урадиле наше комшије Херцеговци. Ми Мирушани смо успели да оживимо село изнад језера, као и цркву светог Саве, чије ће се освећење ускоро обавити.

Премештање манастира

Због изградње бране Гранчарево на Требишњици и стварања акумулационог Билећког језера, манастир Косијерево премештен је на нову локацију у село Петровићи у Бањанима. У свом поседу ово светилиште имало је око 3.000 хектара земље, своје млинове, а у склопу порте налазила се и болница.

После 1946. године бивша комунистичка власт одузела је готово целокупну имовину, а после премештања манастиру је остала само невелика порта и пола хектара неплодне земље.

Археолошко благо на дну Билећког језера

историја, светиње, археолошко благо
Калиопа – мозаик из Паника, римско насеље Леусиниум/Фото: Видовдан

Осим манастира Добрићево, Косијерево, Перовића моста, под језером је остало римско насеље у Панику са луксузним грађевинама, купатилима, термама, и богатим мозаицима.

Крајем 50-их година прошлог века у јавности су се појавиле прве вести о плану да се потопи долина реке Требишњице, чиме би се створила највећа домаћа акумулација – Билећко језеро, чија би огромна водена снага покретала турбине Хидроелектране Требишњица.

Становници долине највеће европске понорнице, углавном сељаци Мируша, Паника, Ораха, Чепелице и Врела Требишњице почели су се озбиљно бринути сазнавши да је њихова будућност запечаћена и да ће се њихова имања ускоро наћи на дну будућег језера.

Изградња бране у Гранчареву почела је септембра 1964. године и без обзира на то један мањи део мештана живео је и даље у убеђењу да овај велики грађевински подухват неће успети и да неће бити потопљени и присиљени на исељење, због порозности крашког терена, безбројних понора, јама и пећина које неће моћи задржати водену акумулацију. Ускоро по селима у долини Требишњице која ће бити потопљена изашле су комисије за експропријацију земљишта и процену имања.

Новчаним обештећењем мештани неће бити задовољни, сматрајући да надокнада није правична и да су их тадашње комунистичке власти увелико оштетиле отимајући њихова имања у бесцење. Уследиле су жалбе које су биле узалудне, брана се убрзано градила, а са њеном градњом је отпочело и исељавање, за које можемо рећи да је био егзодус српског становништва које је једино и насељавало долину реке. Напуштају се вјековна огњишта, најљепши предјели и невиђене љепоте билећке општине надолазећој воденој стихији.

Истовремено у долину Требишњице пожурили су да стигну научници археолози и историчари. Хтели су да испитају сакрива ли долина реке нешто од наше историјске и културне баштине. Под условом да сакрива и да је то вредно били су решени да се то открије и спаси. Тада се знало за само три објекта: за чувени Манастир Добрићево и исто тако познати Манастир Косијерево у долини реке и за Арсланагића мост, данас Перовића мост у Горици више Требиња, на тлу друге помоћне акумулације. Изузимајући на десетине средњевековних стећака, надгробних споменика православних Срба, за друге објекте није се знало, или су сазнања била недовољна и непотпуна.

Завод за заштиту споменика културе БиХ и Земаљски музеј у Сарајеву побринуће се да се долина Требишњице опсежно претражи, како би савест науке остала мирна када долина буде претворена у велико језеро. Систематска археолошка истраживања почела су већ 1957. године, када је истраживачка екипа Земаљског музеја из Сарајева обишла археолошко налазиште локалитета данашњег Паника, идентификованог као римско насеље Леусинијум.

Требало је забележити археолошке локалитете на којима би се спровела истраживања. Већ 1959. године организује се мање пробно копање као и детаљан преглед терена у организацији Завичајног музеја у Требињу, у коме учествују Љубинка Којић, управник музеја и Илија Пушић, кустос музеја у Херцег Новом. Пробна копања извршена су и следеће 1960. године у истом саставу и утврђено је да се римска насеобина протезала у окружењу од 20 хектара. Нова истраживања локалитета Паник почињу 1967. године. У долину Требишњице Земаљски музеј упутиће свог вишег научног сарадника, једног од најутицајнијих и у европским земљама по научним радовима признатог археолога др Ирму Чремошник.

Ова истакнута жена научница која је уздуж и попреко прокрстарила Босну и Херцеговину, тражећи остатке културе минулих векова, наћи ће се једнога дана заједно са још једном великом научницом, већ помињаном Љубинком Којић у долини Требишњице. Њих две стигле су и нашле су се међу сељацима Чепелице, Ораха и Паника, водећи разговоре са староседеоцима и трагајући за тајнама градина, тумула и „громила“ које су лежале у долини.

За кратко време и са скромним средствима које им је обезбедио Завичајни музеј Требиња, откриле су трагове који су наговештавали да воде до значајних археолошких налазишта. Готово на самој површини, под веома танким слојем земље и камена откривени су обриси староримских насеља за које доктор Ирма Чремошник каже да су по величини највећи до тада пронађени у Босни и Херцеговини.

У међувремену, јавиће се у долини Требишњице нека врста „асуанског проблема“ у малом. Наиме, приликом изградње највеће бране на свету на реци Нил у Египту код града Асуана, археолози су у веома кратком временском року морали изместити и тако спасити велико културноисторијско наслеђе древног Египта. И овде, у долини Требишњице, морало се пожурити да се до споменика дође пре воде.

историја, светиње и археолошко благо
Археолошка истраживања у Панику/Фото: Видовдан

Иако су Хидроелектране Требишњица и Извршно веће БиХ показивали велико интересовање, нису обезбедили довољно средстава. Јавила се дилема: или препустити да миленијумске тајне долине Требишњице заувек прекрије вода језера или да се на основу закона стави вето на кумулацију воде пре него што се културноисторијско богатство спаси.

Стицајем срећних околности да из самог Паника води порекло угледна личност америчке науке, професор Универзитета у Стенфорду у Калифорнији Вејн (Војин) Вучинић који је произвео на десетине докторанада археологије, неће допустити да се догоди ни једно ни друго. Он је сасвим случајно био упознат са тајнама у долини завичаја својих родитеља. Професор Вучинић долази у посету старом крају и обилазећи ревир будућег језера сазнао је за открића др Ирме Чермошник и осталих научника. Заинтересовао се за цели случај и по повратку у САД покренуће иницијативу на основу међународне помоћи да се нешто учини.

За овај проблем заинтересовала се и позната Смитсонова фондација. Послије одређених службених контаката са босанскохереговачким властима добијена је дозвола и потребна средства па ће долина Требишњице два месеца пре почетка пуњења водом постати стециште великог међународног сусрета археолога и историчара.

На заједничком послу тога лета 1967. године нашли су се амерички археолози и историчари са нашим. Пројекат је израдио професор Вучинић и почетком августа почињу испитивања а затим и ископавања. Доћи ће и други стручњаци: представник Смитсонове фондације Џозеф Џед, професор Универзитета у Санта Барбари у Калифорнији Марио дел Кјаро, историчарка Маријан Венцл, ауторка дела о стећцима у Југославији, доктор Здравко Марић, научни сарадник Земаљског музеја у Сарајеву, доктор Здравко Кајмаковић и велики број наших археолога, историчара и студената.

Поновним прегледом терена потврдило се да се у долини налази римско насеље и да се његови остаци простиру на много већој површини него што се у почетку претпостављало. Радови су усредсређени на важнија и водом најугроженија места на локалитету Црквина уз саму Требишњицу која је требала прва да буде потопљена. Археолози су били изненађени богатством налаза. Одмах на почетку уместо мањих здања откривена је велика луксузно грађена зграда коју су археолози означили „U-зграда“, због тога што се њена три крила групишу око једног четвртастог врта, око кога су били тремови који су повезивали остале зграде.

У једном крилу луксузне грађевине откривени су сачувани остаци великог купатила (терме) с централним грејањем, у другом луксузне просторије које су служиле за пријеме и свечаности са врло раскошним мозаицима који приказују Орфеја са животињама и Музе. По оцени стручњака уметничка израда мозаика може се мерити са најлепшим мозаицима пронађеним на тлу Италије. На локалитетима Драчева страна, Прло, Парежи пронађени су и други објекти, храмови, гробнице, остаци римског пута, фрагменти керамике, стубови, делови млина за прераду пољопривредних производа. На основу остатака у Панику може се закључити да је велика луксузна грађевина била намењена за становање.

Овим открићима радови су били прекинути и археолози су се повукли задовољни пронађеним. У долину Требишњице почињу да плаве воде будућег језера. Са прекидом истраживања и напуштањем локалитета није се сагласила др Ирма Чремошник и Земаљски музеј у Сарајеву. Научница која је раније открила чувено античко налазиште у Вишићима у западној Херцеговини, веровала је да је налаз у Панику много значајнији али за даља истраживања била су потребна нова средства. Републички секретаријат за образовање и културу БиХ имао је за то разумевања, па се др Ирма Чремошник половином октобра упутила у долину када је вода све више и више надолазила.

Настала је тада трка између научнице и њених сарадника и групе радника на једној и воде на другој страни. Због јаких октобарских киша које су тих дана непрестано падале, вода је надолазила брже него што се очекивало, допирући до самог истраживачког локалитета. Престанком падавина престала су и страховања да ће вода предухитрити стручњаке, па је настављено истраживање дало напокон одговор о карактеру пронађених ископина.

Утврђено је да је то староримско имање са низом привредних зграда и радионица. Пронађене су на крају и гробнице грађене у облику малих храмова, као и један мали храм. Вила пронађена у Панику спада у најрепрезентативније виле пронађене на тлу БиХ.

На локалитету Паник пронађен је и накит (наруквице, прстење, фибуле, игле), прибор за улепшавање (пинцете), писање (стилос), украси за војне опреме за кола и коње, као и окови за покућство и врата. Пронађени су и фрагменти предмета за кућну употребу, пољопривредна оруђа, алатљике и украсни предмети. Од предмета за кућну употребу значајни су фрагменти кључева, брава, ножева и разних окова. На локалитетима Паника пронађена је и значајна количина римског новца, што нам говори да је економски и трговачки живот у овим крајевима био веома интензиван.

На основу археолошких налаза утврђено је да је комплекс грађевина на Драчевој страни настао крајем и почетком другог века, док је градска вила на Црквини изграђена крајем трећег и почетком четвртог века. Изнад римских грађевина, датираних у доба императора Публија Лицинија Галијена (253-268) , пронађена је мала старохришћанска црква, изграђена у шестом веку, а после иза ње саграђена је још једна старохришћанска црква око које се сахрањивало становништво.

Један натпис који се тиче обнове моста и међаша на Требишњици, указује да су у долини поменуте реке у првом веку постојали велики поеди италске патрицијске породице Vesii. Фрагменти фресака и мозаика сведоче да је на овом римском поседу на овом локалитету у трећем веку била присутна хришћанска симболика, иако је у то време хришћанство било забрањено. Могуће је да су власници поседа били Христови седбеници пре него што је хришћанство било од државе признато за званичну веру. Поменути археолошки налази значајни су зато што је реч о до сада најранијим откривеним траговима хришћанства у БиХ и на Балкану.

У модерној историографији се сматра да је у Леусинијуму траса римске комуникације прелазила са десне на леву обалу Требишњице. О постојању моста сведочи топономастика и један епиграфски извор. Мештани су тврдили да се темељи римског моста могу видети на месту Мостине када опадне водостај реке. Постојање моста потврђује и већ поменути гранични натпис уклесан у живу стену више Манастира Косијерева, пронађен 1959. године.

Натпис говори о поправци моста и обнови међаша на реци Требишњици. Датира се у период 80. и 83. године нове ере на основу помена Луција Фунисулана Ветонијана, намесника Далмације (80-83. године нове ере) по чијем налогу су и извршени поменути радови. Овај натпис из живе стене исечен је и данас се налази у музеју у Никшићу.

Истраживања која су спроведена на подручју Паника, тј Леусинијума (Црквине, Прло, Поткућнице, Драчева страна) открила су већи број археолошких налаза и највећи део тих покретних налаза као и репрезентативних фресака и мозаика пренесен је у музеје. Највише у Земаљски музеј у Сарајеву, затим у Завичајни музеј у Требињу, а мањи део у музеј у Билећи који се тада налазио у данашњој згради „Просвјете“.

Манастир Косијерево и Добрићево измештени су на нове локације. Неће бити дозвољено да Арсланагића мост, задужбина Мехмед-паше Соколовића остане под водом и он је измештен јужније и њиме поново премоштена Требишњица.

историја, светиње и археолошко благо
Михастиљ, пренос стећака из долине Требишњице/Фото: Видовдан

Спасен је и измештен одређени број стећака. Из Врела Требишњице (2 плоче), Мируше – Колањевићи (6 плоча), Паник (75 споменика) и Орах (3 споменика). Они су премештени на нову локацију, вештачку некрополу стећака код некадашњег Завичајног музеја који одавно више не постоји као такав и који ће на срамоту грађана и града Билеће од стране неодговорних општинских власти бити продан за потребе угоститељства.

Ова некропола формирана је 1967. године и броји 86 стећака и то 70 плоча, 42 сандука, 1 сљеменик и 3 крстаче и највећа је вештачка некропола стећака на Балкану.
Напомињемо да је у селу Чепелици остало потопљено 60 споменика као и да је један део репрезентативних споменика са натписима завршио у Земаљском музеју у Сарајеву. По причању очевидаца неколико стећака транспортовано је у САД и том акцијом руководио је већ помињани археолог Вејн Вучинић.

Билећани који су рођени у долини Требишњице, ту одрасли и живели али и они који нису, сведоци су тих истраживања па се и данас присећају тих времена, причајући о лепотама тих крајева, као што о томе говоре и сведоче римске виле и споменици.

Током археолошких истраживања и ископавања основне и средње школе из Билеће организовале су једнодневне ђачке екскурзије да би се ученици упознали са културноисторијским богатством.

Трка археолога и историчара са водама акумулационог језера Хидроелектрана Требишњице одлучена је у посљедњи час победом научника иако ће много тога остати вечно под водама језера и на тај начин оставити многа нерешена питања и сакривене многе тајне.

Дефинитивно воде Хидроелектране Требишњица испуниле су заувиек долину реке фебруара месеца 1968. године.

Новости/Богдан Томановић, професор историје, (Часопис Освит, бр. 32, јул – септембар 2016)

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име