Раде Ликић: Стећци и Богумили, Унеско, Блајбург и ГЛУПИ СРБИ

0

Путујући у очев завичај, пролазио сам из Сарајева сваке године три или четири пута крај некрополе на Радимљи. Памтим одавно ту некрополу. Кад се иде из Сарајева ка Требињу, са десне стране пута налази се већи део некрополе. Посебно су упечатљиве рељефне сцене: људи са високо уздигнутом и предимензионираном шаком. Сљемењаци, високи сандуци, плоче и крстови препуни лепо изведених симбола распаљивали су моју дечачку машту. Сцене лова и ратних витешких игара биле су ми најинтересантније.

стећци
Фото: Моја Херцеговина

Привлачила ме та грандиозна уметност средњевековних клесара још од ране младости, па у неком свом уметничком покушају насликах воденим бојама неко своје виђење знамените “Храбрена” некрополе. Нисам својом вољом сликао, већ беше то на часу ликовног у шестом или седмом разреду основне школе. Цртеж није био лош, очекивах петицу. Али кад показах рад наставници, она се намргоди и рече: “Откуд крстови међу стећцима, Богумили нису признавали крст“. Даде ми неку тројку и посла ме на место. Нисам ни покушавао да се расправљам, тада није био обичај да ђаци коментаришу суд својих учитеља. Послије тога, кад год бих пролазио покрај некрополе на Радимљи, чудио сам се откуд ту крстови кад наставница вели да их не може бити. И данас кад год прођем покрај комплекса на Радимљи, сетим се моје наставнице ликовног, Корнелије Живковић, и помислим на њен коментар мог ликовног покушаја, али данас размишљам и о моћи наметнутих стереотипа који неумољиво бришу и оно што око види.

Ускоро је стигао пубертет, стећке сам гурнуо у неки део малог мозга и посветио се неким другим стварима.

Стећцима ћу се вратити неколико година касније, средином деведесетих, кад прочитах скоро све авантуристичке романе, а и покоји класик из зачујуће богате љубињске библиотеке. Шта сад читати, мислио сам, те узех свеске „Наших старина“; одлично издање Завода за заштиту споменика које је периодично излазило од педесетих година прошлог виека, мислим све до рата. Дословно прогутах сав садржај “Наших старина“, а онда почех читати и остала историјска издања којима је обиловала наша месна библиотека. А то су била дела великих научних умова: Влајка Палавестре, Ђоке Мазалића, Марка Веге, те легендарног рахметли Шефика Бешлагића. Зачудих се како се стећци представљају као богумилски споменици на јавној сцени, док стручњаци у, може се рећи андерграунд издањима, то побијају. Сад већ мало старији, почех изводити закључке: откуд то да су стећци повезани са Богумилима?

Прочиташ рад о некрополи на Радимљи из ког сазнаш да је то некропола средњевековног сточарског или влашког – зовите га како хоћете – племена, које је насељавало данашњи столачки крај. Добро, значи они су били Богумили. Али како то, кад су подигли јако много православних цркава? Некако схватих својом главом да везивање стећака са Богумилима има везе са популарним запишавањем територија. Да, требало је стећке везати за темељни народ, отети их из канџи друга два племена и на томе градити своју ексклузивну националну власничку тапију на Босну и Херцеговину.

Такође, ишчитавајући научне радове закључио сам да су стећци више херцеговачки феномен, али да се у јавности ипак везују за Босну. Да вам пластично објасним: на простору централне Босне, значи тамо где је настала средњевековна босанска држава, има мање стећака него у Невесињу. Такође, украшених стећака у средњој Босни има отприлике као у столачком крају, док је чувених епитафа тамо мање него ли у Љубињу и околини. Отприлике из научних радова можете и сазнати да су најстарији евидентирани стећци настали у Херцеговини, и то још док је била у саставу средњевековне Дукље и Рашке. Залуд све то што стоји на папиру, залуд тврдње и радови еминентних домаћих стручњака, залуд је Мариан Венцел до танчина описала како се аустријски управитељ Босне и Херцеговине ухватио за опаску чувеног археолога Артура Еванса, и од тога направио мит о Богумилима, да би тако умањио српске аспирације на Босну и Херцеговину.

Везивање стећака за Богумиле и темељни народ се наставило, наравно, све уз покоју песму Мака Диздара и покоју мантру Мирослава Крлеже о „Госпођи Европи која нема стећке“, потпуно занемаривши тврдње стручњака да стећци очигледно немају никакве везе са богумилском јереси. Још приде, неки је професор математике из Сарајева написао збркану песничку збирку инспирисану натписима са стећака. Развојем информатике, те лоше и патетичне песмице доживеле су медијску популарност као аутентични натписи, тако да су их објављивале и новине попут београдског НИН-а, а и неки стручњаци су падали на те жврљотине.

стећци
Радимља XIII век/Фото: Wikipedia

Временом са другарима почех истраживати љубињске некрополе стећака. А љубињски крај је можда и најбогатији оргиналним уметничким представама на стећцима. Видесмо да Шефик Бешлагић није обишао доста љубињских некропола и да многи стећци уопште нису евидентирани. Обилазећи некрополе, гледајући стећке, наравно читајући и објављену литературу, моји другари и ја, одговорно тврдим, постадосмо и стручњаци за ту проблематику.

Јако се обрадовах кад Министар цивилних послова Средоје Новић објави да ће стећци да се кандидују за УНЕСКО листу светске баштине. Али кад видех какви су услови постављени за номинацију појединачних некропола, помислих: “Зајебаше те Средоје“. Под директну Унеско заштиту нису могле доћи некрополе које су у склопу било којих верских објеката, или у активним гробљима. Наравно, било је и ту правих услова, оних естетских и амбијеталних. Наравно, комисија која је под овим условима требала да одабере некрополе, добро је урадила свој посао. У чему је квака? У томе што се огромна већина некропола стећака налази у активним православним гробљима, или покрај и унутар православних цркава. Наравно, Средоје Новић о томе није имао појма, те је мислио да је заједно са Дубравком Ловреновићем зајебао муслимане. Средоје је историју свог народа потпуно занемарио, а средства Министарства цивилних послова усмеравао је у некакве мистериозне рупетине или амбарине у свом родном Детлаку.

Стећци су коначно после неколико година стављени на Унеско листу. Скидам капу, али…

Ово је друштво апсурда, а ми Срби се ту не сналазимо баш најбоље. И опет су нас превеслали. После неког времена у склопу некрополе стећака на Радимљи која је под директном Унеско заштитом, нашао се и споменик блајбуршким жртвама! Урнебесно до крајњих граница разума. Данас улазницу на Радимљи, племенској некрополи Милорадовића Храбрена, наплаћује општинско туристичко предузеће из Стоца. У Стоцу је на власти ХДЗ, значи следбеници оне политике која је порушила све задужбине Милорадовића Храбрена у доњој Херцеговини, данас наплаћују улазницу на њихово породично гробље. Приде је ту и споменик блајбуршким жртвама, док је рецимо костурница жртвама јаме Ржани до у Величанима била сметња директној номинацији врло вредне некрополе у склопу цркве и данас активног гробља у том селу.

Шта више рећи? Опет су нас зајебали. Док се ми бавимо тражењем непостојећих немањићких манастира у босанској крајини и истраживањем мистериозних рупа у камену, те метанишемо о ватиканско – бечкој историјској завери против српске историје, наша историја нам нестаје испред носа. Тако то бива – ко не чува своју историју, имаће туђу.

Извор: Моја Херцеговина

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.