Др Горан Буџак: НАЈГОРИ УСТАВ у историји СРПСКЕ уставности

0

Актуелни Устав Републике Србије изгласала је Народна скупштина на седници одржаној 30. септембра 2006. године. Коначно је усвојен на републичком референдуму одржаном 28. и 29. октобра 2006, и проглашен на Митровдан, 8. новембра 2006. године. Усвајањем овог устава задржана је хоризонтална организација власти, која је уведена одредбама претходног Устава од 1990. године, заснована на принципу поделе власти на законодавну, извршну и судску. Односи ове три гране власти утемељени су на равнотежи и међусобној контроли.

устав
др Горан Буџак

Важећи устав Републике Србије због својих бројних недостатака и недоследности може се без дилеме окарактерисати као најгори у историји српске уставности која је започела Законоправилом Светог Саве 1219. године.

Усвајањем овог устава није дошло до суштинских промена у актуелном полупредседничком систему Србије, успостављеном доношењем претходног Устава Републике Србије од 28. септембра 1990. године, који је уставотворац креирао по угледу на још увек актуелни устав Пете француске републике од 1958. године.

С обзиром да уставотворац Устава Републике Србије од 2006. године није приступио темељитијим променама у уставотворном институционалном поретку Србије, углавном је међу теоретичарима уставног права прихваћено мишљење да се овај устав може оквалификовати једино као делимична поправка дотадашњег Устава од 1990. године.

Нема никакве дилеме да Република Србија није актуелним уставом добила ниједан од два традиционална система поделе власти, тј. ни парламентарни нити председнички, као ни развијен, кохерентан и ефикасан полупредседнички или председничко-парламентарни систем. У ствари, добијен је ембрионални полупредседнички модел или сурогат мешовитог политичког система, који објективно захтева свеобухватну и темељну реконструкцију.

Уколико се занемаре ванредна овлашћења, која су престала да постоје, а која су била последица специфичних историјских околности у којима се Србија не само тада налазила, но и данас живи, председник Републике, у ствари, не располаже ефективном влашћу која би му омогућила да утиче на свакодневне, али веома значајне политичке процесе. Са аспекта уобичајеног и ефикасног функционисања политичког система, председник Републике не може ни самостално да користи право дисолуције, будући да му је за такав политички корак који води распуштању Народне скупштине неопходан образложен предлог владе.

У вези с тим, уочљиво је да су занемарена савремена институционална решења других посткомунистичких земаља, у којима шеф државе располаже и правом именовања и опозива премијера, правом председавања седницама владе, правом законодавне иницијативе, правом сазивања ванредних седница парламента, јаким правом суспензивног вета, самосталним правом дисолуције, тј. распуштања парламента, правом расписивања референдума, итд.

Уставна овлашћења којима располаже не омогућавају председнику Републике да задобије активнију улогу у оквиру егзекутиве, јер по Уставу влада води политику Републике Србије, и уставотворац је баш њој доделио улогу ефективног и оперативног субјекта политичког система. Постојање владе са самосталним делокругом надлежности, политички одговорне Народној скупштини, а уставно-правно потпуно организационо и функционално независне од функције председника Републике, ствара блокаде у функционисању политичког система.

Генерално узев, прва глава бикефалне (двоглаве) егзекутиве, председник Републике Србије, у успостављеном уставном поретку не само да не располаже ефективним овлашћењима, већ је намера уставотворца Устава од 2006. године била да још даље и више ослаби његову улогу у уставном поретку, и његов политички значај. Тенденциозним слабљењем надлежности и функција председника Републике, маргинализовањем и специфичном уставно-правном изолацијом прве извршне главе политичког система Србије, овај, иначе, мешовити, али недовршен и у многочему некохерентан полупредседнички систем премијерско-председничког типа, сам по себи ствара и развија уставно-правне и фактичке елементе, који га онемогућавају да успешно и ефикасно функционише.

На основу анализе целине уставних решења произилази закључак да је влада ефективни и оперативни део егзекутиве, док је председник Републике задржао улогу модераторне власти, па због тога није активан чинилац политичких процеса.

Посебна пажња у Уставу од 2006. године поклања се широком спектру људских права и као највише вредности истичу се владаввина права, социјална правда, грађанска демократија, заштита људских и мањинских права и слобода, као и определење Србије да поштује и примењује европске вредности и стандарде.

Политички страх код једног дела јавног мњења у Србији да се уставним променама стварају могућности за даљу дезинтеграцију српског државног простора, и да се јужна српска покрајина, Косово и Метохија, неће више бранити унутрашњим уставним правом, које је дефинисано одредбама у преамбули Устава, губи на политичкој снази аргумената кад се зна да деблокада и препород политичког и уставно-правног система Србије траже доношење једног потпуно новог највишег правног акта. Сувереност и територијални интегритет Републике Србије се више не може бранити недограђеним, недоследним, некохерентним, нестабилним и неефикасним политичким и уставно-правним системом.

др Горан Буџак, научни сарадник Института за политичке студије

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.