Једно виђење: Лобирање – Зашто Србија НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ни Косово, ни ЕУ

0

Ако сте прележали оне дечије болести из 90-их, када се веровало да нас Запад мрзи, и жели да нас уништи јер смо „небески народ“, онда сте се сигурно упитали зашто онда изгледа као да нам ништа не иде од руке. Данас јављају да Европска комисија захтева да поштујемо интегритет Косова, и да се не заносимо са идејама о одвајању севера Косова. То су чак и навели као услов за прикључење 2055 (ако Бог да). Премијер се зноји, госпођа задужена за евро-интеграције кипти, и уопште цела Влада делује као да је затечена целом ситуацијом. Међутим, ако се размисли о томе, да ли је заиста реакција Европе толико неочекивана?

лобирање
Фото: stockinvestor.com

Постоји једна реч која се врло интезивно користи у политичким круговима ЕУ и САД- лобирање! То је оно што ми зовемо „Пара врти где бургија неће“. Предлажем политичарима да „апдејтују“ свој речник, можда људи не знају шта то значи. Елем, у Бриселу постоји дупло више фирми за лобирање у Европском парламенту, него што ЕУ има посланика.

Постоје многе контроверзе везано за сам процес лобирања, јер посланици практично незванично примају огромне суме новца од разних интересних група, како би прогурали законе који су њима од важности. Било како било, чињеница је да се у ЕУ нешто постиже једино подмазивањем. И то истим оним које они желе ми да искоренимо. Исти принцип влада и у САД. С обзиром да наша политичка елита одлично зна како се подмазује, чуди ме да ником није пало напамет да то примени. Претпостављам да су превише алави да деле, јер би свако друго објашњење било много много горе. Неопростиво! Превише живота и будућности је уништено да би се задовољили објашњењем да нису знали, или да не желе да користе такве методе. То већ вређа интелигенцију и глисте, а камоли рационалног хомосапиенса.

Највећи заговарач независности Косова је управо САД. Дуо Клинтонових, и синак и тата Буш су нарочито инсистирали на томе. Чак и данас, Хилари Клинтон посећује Косово, како би их уверила да ће Косово бити независно. Али, нас и даље овде убеђују како од тога нема ништа, и како ћемо помоћу права и закона одбранити себе.

Само постоји ту један проблем. Косово је плаћено! А у Америци и ЕУ, закон новца је најјачи. Пре пар година. гледао сам документарац о албанском лобирању код америчких политичара. Јасно се могло видети како организовани албански покрет, скупља новац за мито и оружје за Косово. Пред таквом посвећеношћу и стрпљењем, јер све ово није планирано преко ноћи, какве шансе има нација која не може да се сложи ни око чега? Сваког дана 650.000 евра одлази на Косово, како би се прикрило оно што сви знамо. Са тим новцем је могло много посланика да се купи, и много тога да се издејствује. Косово више није наше, јер нисмо знали да га задржимо. Свако залуђивање да се то може спречити је узалудно. Ако неколико деценија, када је ситуација била много повољнија, нисмо могли да се посветимо националном интересу као што је интегритет територије, казна коју сада трпимо је само праведна.

Можда је везивање независности Косова са нашим пријемом у ЕУ начин да се одложи наш пријем, јер знају да то не можемо да прихватимо. Дали су нам понуду коју не можемо да прихватимо. Многе земље су „на мишиће“ штеловале економске показатеље, како би испунили услове за пријем. Резултат тога се може видети. Разорена привреда, скок цена, пад стандарда. Једноставно, нису биле спремне да уђу у отворено тржиште ЕУ, које их је прогутало. Мотив уласка сваке земље треба да буде даљи економски развој, а не спас од понора на чијој ивици стоји. Надајући се да ће нас кредити и фондови ЕУ спасити од извесне пропасти, Тадићева влада је срљала занемарујући чињеницу да је ЕУ за неразвијене земље, исто што и ултраљубичаста светлост за комарце. На неки начин, избегавајући још један баласт у овим кризним временима, ЕУ нас спасава од нас самих. Можда треба да будемо захвални уместо да кукамо?

Јер заиста, замислите слободно тржиште ЕУ пуно конгломерата који као ајкуле јуришају гутајући конкуренцију пред собом. Делта би једноставно скупо продала своје акције, а земљиште у Војводини, чији је власник, вредело би вишеструко више. Остали домаћи индустријалци би утопили своје компаније за велике паре, или би се спојили са већим западним компанијама. Таман за још пар стотина квадрата веће јахте. Али, шта би било са просечним српским никоговићем? Плате не би скакале, јер је јефтина радна снага на цени увек. Цене би морале да скоче, због политике јединствених цена у ЕУ. Знам, рећи ћете: „Био сам тамо, храна је бре јефтинија!“. Истина, али цена некретнина, школарина, и многих других ствари од животног значаја, далеко су скупљи. Једина права интересна група за улазак у Унију, јесу они који већ живе добро. Нама осталима уваљују европски сан о потоцима евра и фонтанама шампањца.

Наравно, ЕУ јесте једно од највећих тржишта на свету, и најразвијених делова света. Стандард у њеним чланицама је генерално већи него у већини земаља света. Али то се није постигло једноставно уласком у Унију. То је резултат вековног развоја, који смо ми пропустили робујући под Турцима. Висок стандард је резервисан за нације које размишљају прагматично и тактички, и којима је успех и рад важнији од славољубља. Све док се не оканемо опасне навике да преферирамо славну погибију, пре него разбориту и марљиву изградњу модерног друштва, бићемо осуђени да будемо тужни пајаци, и отирачи на ивици Европе.

CitizenX

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.