Димитрије Синаит је НАЈСТАРИЈИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК

0

Да су се Ср­би слу­жи­ли гла­го­љи­цом, то се одав­но зна, иако је до­ско­ра био по­знат ре­ла­тив­но ма­ли број спо­ме­ни­ка ко­ји се на не­по­сре­дан или по­сре­дан на­чин мо­гу ве­за­ти за срп­ско сред­њо­ве­ков­но на­сле­ђе. Углав­ном се сма­тра да је срп­ска пи­сме­ност ма­те­ри­јал­но по­све­до­че­на тек од по­след­њих де­це­ни­ја XII ве­ка. Раз­лог је у то­ме што се ве­ро­ва­ло да су сви ста­ри­ји спо­ме­ни­ци, на­про­сто, из­гу­бље­ни. Па ипак, ви­ше пу­та је ис­ти­ца­но да Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље и дру­ги спо­ме­ни­ци од уни­вер­зал­ног зна­ча­ја ни­су мо­гли на­ста­ти ни из че­га, од­но­сно из скром­не, не­раз­ви­је­не кул­ту­ре.

димитрије синаит
Прва страна Кијевских листића, рукопис Димитрија Синаита

По сво­јим оп­штим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма, на­ро­чи­то због си­стем­ских „мо­ра­ви­за­ма“ и при­пад­но­сти ла­тин­ском об­ре­ду, на че­ло са­чу­ва­ног ста­ро­сло­вен­ског спо­ме­нич­ког на­сле­ђа обич­но се ста­вља­ју Ки­јев­ски ли­сти­ћи, за ко­је не­ки фи­ло­ло­зи др­же да су чак и из са­ме Ве­ли­ке Мо­рав­ске (про­на­ђе­ни су око 1870. го­ди­не на Си­на­ју, а да­нас су у Ки­је­ву). Њи­хо­ва пр­ва стра­ни­ца ис­пи­са­на је ка­сни­је (XI–XII век), на дру­гом те­ре­ну, та­ко­ђе је ве­за­на за ла­тин­ски об­ред, али се је­зич­ки укла­па у ис­точ­но­ју­жно­сло­вен­ски књи­жев­ни про­стор.

Па­ле­о­граф­ска ис­тра­жи­ва­ња су по­ка­за­ла да је ову стра­ни­цу пи­сао „Ди­ми­три­је гре­шник“ (до­не­дав­но по­зна­ти­ји као „ол­тар­ник“), за­јед­но с пас­хал­ном та­бли­цом и по­ме­ни­ком у Си­нај­ском слу­жаб­ни­ку, књи­жев­ним за­пи­си­ма у Си­нај­ском псал­ти­ру ко­ји но­си ње­го­во име – та­ко­зва­ном Ди­ми­три­је­вом псал­ти­ру (оба спо­ме­ни­ка су ис­точ­ног об­ре­да), као и јед­ну сек­ци­ју у Си­нај­ском ми­са­лу.

Ди­ми­три­је Си­на­ит је пи­сар вр­ло пре­по­зна­тљи­вог ру­ко­пи­са, круп­них и по­ма­ло не­мар­но пи­са­них сло­ва, за ко­га проф. Хајнц Ми­клас, ру­ко­во­ди­лац ти­ма из Бе­ча ко­ји тре­нут­но нај­ви­ше ра­ди на про­у­ча­ва­њу но­во­про­на­ђе­них си­нај­ских гла­гољ­ских ру­ко­пи­са, ис­ти­че да пред­ста­вља кључ­ну фи­гу­ру си­нај­ске гла­гољ­ске пи­сме­но­сти.

По овим на­ла­зи­ма, Ди­ми­три­је је у Све­ту зе­мљу сти­гао из Ду­кље – Зе­те, ве­ро­ват­но из цр­кве­но­по­ли­тич­ких раз­ло­га, чи­ме се по­би­ја у ме­ђу­вре­ме­ну раз­ви­је­на хи­по­те­за, за­сно­ва­на на оп­сер­ва­ци­ја­ма је­зич­ког си­сте­ма, да је Ди­ми­три­је „ис­точ­но­бал­кан­ског по­ре­кла“. О Ди­ми­три­је­вом је­зи­ку се ви­ше не мо­же су­ди­ти са­мо на осно­ву јед­ног спо­ме­ни­ка не­го на осно­ву свих ко­ји су му при­пи­са­ни.

У Ди­ми­три­је­вом из­ра­зу се, пре­ко спо­ра­дич­них огре­ше­ња о кон­зер­ва­тив­ну ор­то­граф­ску нор­му, ја­сно ра­за­зна­је срп­ска ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка ко­ја се, пре­вас­ход­но, очи­ту­је у сфе­ри фо­но­ло­ги­је. Го­то­во све је­зич­ке цр­те ко­је на ви­де­ло из­но­си на­ша ана­ли­за, за­др­жа­ће срп­ска ре­дак­ци­ја у на­ред­ним сто­ле­ћи­ма, без об­зи­ра на да­ље је­зич­ке про­ме­не у што­кав­ској го­вор­ној ба­зи, ко­је ће, то­ком вре­ме­на, ма­ње-ви­ше на­ла­зи­ти свој пут до кон­зер­ва­тив­не књи­жев­но­је­зич­ке фор­ме. (На­кон XII ве­ка то ви­ше не­ће би­ти си­стем­ски, да би се из­бе­гло по­и­сто­ве­ће­ње књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка, па ће срп­ску књи­жев­ну кул­ту­ру трај­но обе­ле­жи­ти ди­гло­си­ја).

Ди­ми­три­је­ве спи­се од­ли­ку­је у на­че­лу „тач­на“ упо­тре­ба „ју­со­ва“, за раз­ли­ку од су­вре­ме­них сред­ње­бу­гар­ских спо­ме­ни­ка код ко­јих је у од­го­ва­ра­ју­ћим по­зи­ци­ја­ма њи­хо­во ме­ша­ње узе­ло ма­ха. У што­кав­ском иди­о­му се раз­ли­ку­ју ре­флек­си ових на­за­ла, па пи­сар Ди­ми­три­је без ве­ћих про­бле­ма „пра­вил­но“ (у ње­го­вом вре­ме­ну ана­хро­но) ко­ри­сти на­сле­ђе­ни си­стем „ју­со­ва“. За Ди­ми­три­ја је упо­тре­ба „ју­со­ва“ од­раз књи­жев­не кул­ту­ре.

Ви­ди­мо, та­ко, књи­жев­ни­ка ко­ји, по­ред сло­вен­ске тра­ди­ци­је, по­зна­је и ла­ти­ни­цу и грч­ки ал­фа­бет, нор­мал­но се слу­жи гла­го­љи­цом и ћи­ри­ли­цом без не­кон­тро­ли­са­ног ме­ша­ња. На по­сре­дан на­чин се ви­ди да је за Ди­ми­три­ја ћи­ри­ли­ца ипак не­што „обич­ни­је“ пи­смо, пи­смо за сва­ко­днев­ну упо­тре­бу, за раз­ли­ку од гла­го­љи­це ко­ја за­др­жа­ва на­ро­чи­ту, ли­тур­гиј­ску функ­ци­ју.

Ди­ми­три­јев књи­жев­но­је­зич­ки из­раз, као што је ис­так­ну­то, без сум­ње из­ви­ре из ис­точ­но­ју­жно­сло­вен­ског на­сле­ђа, с ко­јим је у не­пре­кид­ној ве­зи (о то­ме на­ро­чи­то све­до­чи спо­ра­дич­но ме­ша­ње „ју­со­ва“). Пре­ци­зни­је – он има упо­ри­ште у тра­ди­ци­ја­ма Св. Кли­мен­та (Охрид­ског) ко­ји је де­ло­вао у да­на­шњој ју­жној Ал­ба­ни­ји – у до­ли­ни Шу­ши­це, са сре­ди­штем у Ве­ли­ци, да­на­шњој Вел­чи.

Ка­да се узме у об­зир и чи­ње­ни­ца, одав­но ис­ти­ца­на, да је Ди­ми­три­је по­ре­клом из не­ка­кве пла­нин­ске ре­ги­је, ко­ја је под ути­ца­јем ло­кал­них кул­то­ва ко­ји су ши­ре­ни из ро­ман­ског Ду­бров­ни­ка, мо­же се за­кљу­чи­ти да кул­тур­ни круг из ко­га он по­ти­че тре­ба тра­жи­ти на ре­ла­тив­но огра­ни­че­ном про­сто­ру. То је да­на­шњи ју­го­за­пад­ни спој Цр­не Го­ре с Ре­пу­бли­ком Срп­ском, та­мо где се Ду­кља спа­ја­ла с Тра­ву­ни­јом. У Тра­ву­ни­ји је, на­и­ме, од­ра­ни­је ста­би­ли­зо­ван ду­бро­вач­ки цр­кве­ни ути­цај. Са­мо је она мо­гла на­сту­пи­ти као ме­ди­ја­тор ка не­по­сред­ном, ис­точ­ном су­сед­ству ко­је је до­ско­ра, с ју­го­и­сточ­не стра­не, би­ло отво­ре­но ути­ца­ји­ма пра­во­слав­не Драч­ке ми­тро­по­ли­је.

А тај про­стор је у јед­ном не­у­твр­ђе­ном тре­нут­ку у дру­гој по­ло­ви­ни XI ве­ка, ка­ко по­ка­зу­је ак­ту­ел­на исто­ри­о­гра­фи­ја, пот­пао под цр­кве­ну над­ле­жност Ду­бро­вач­ке ар­хи­е­пи­ско­пи­је. Још је Сто­јан Но­ва­ко­вић, кра­јем XIX ве­ка, ја­сно са­гле­да­вао пу­те­ве сло­вен­ске пи­сме­но­сти ко­ја је до­хо­ди­ла у срп­ске кра­је­ве с ју­га да­на­шње Ал­ба­ни­је, а је­дан од њих во­дио је од Дра­ча – пре­ко Ска­дра да­ље ка се­ве­ру.

У на­стан­ку Ди­ми­три­је­вог псал­ти­ра, у ко­јем се Ди­ми­три­је и пот­пи­сао, уче­ство­ва­ла су три пи­са­ра и нај­ма­ње два ко­рек­то­ра код ко­јих се за­па­жа­ју ћи­ри­лич­ки уме­ци, што пот­кре­пљу­је прет­по­став­ку о њи­хо­вом за­пад­но­бал­кан­ском по­ре­клу. То би мо­гло да зна­чи да је Ди­ми­три­је био на че­лу пи­сар­ске гру­пе ко­ја је де­ло­ва­ла кра­јем XI и по­чет­ком XII ве­ка на Си­на­ју, где се, по ми­шље­њу Вла­ди­ми­ра Ро­зо­ва, у то­ме вре­ме­ну и фор­ми­ра­ла сло­вен­ска ко­ло­ни­ја. (Исто та­ко ће и Св. Са­ва, сто­ти­ну го­ди­на ка­сни­је, ор­га­ни­зо­ва­ти књи­жев­ни рад срп­ских мо­на­ха на Све­тој Го­ри, та­ко­ђе у јед­ном од глав­них цен­та­ра ис­точ­ног де­ла хри­шћан­ске ва­се­ље­не.)

У Ди­ми­три­је­вом ра­ду ви­ди­мо вр­ло ар­ха­ич­не тек­сто­ве срп­ске ре­дак­ци­је. На­сла­ге ста­рин­ске ор­то­гра­фи­је ко­ја се у срп­ској сре­ди­ни ду­го и упор­но др­жа­ла, пре све­га у цр­кве­ним тек­сто­ви­ма, збу­њи­ва­ле су ис­тра­жи­ва­че у ана­ли­зи и пре­по­зна­ва­њу спо­ме­ни­ка са срп­ско­га го­вор­ног под­руч­ја. Ја­сан увид у Ди­ми­три­је­ву пи­са­ну за­о­став­шти­ну, као и пра­вил­но ту­ма­че­ње ре­дак­циј­ских од­ли­ка Ма­ри­ји­ног је­ван­ђе­ља (за ко­је је не­дав­но по­ка­за­но да је ипак пр­ви пред­став­ник срп­ске ре­дак­ци­је, а не „са­мо“ ста­ро­сло­вен­ски спо­ме­ник на­пи­сан на срп­ском те­ре­ну), пру­жа­ју нам си­гур­ност у иден­ти­фи­ко­ва­њу нај­ста­ри­јих срп­ско­сло­вен­ских спо­ме­ни­ка.

Пред на­ма ис­кр­са­ва до са­да за­му­ћен и не­са­гле­див књи­жев­но­је­зич­ки кон­ти­ну­и­тет од кра­ја X до ис­те­ка XII ве­ка. Си­гур­но је, да­кле, да срп­ско­сло­вен­ска пи­сме­ност има до­ку­мен­то­ван и не­пре­ки­нут низ од ра­но­га сред­њег ве­ка до но­во­га до­ба (крај X – сре­ди­на XVI­II ве­ка). Срп­ска пи­са­на реч у пр­ва два ве­ка пре­вас­ход­но је гла­гољ­ска, а у оста­лих шест – ћи­ри­лич­ка.

Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду / Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ

 

Појмовник

Гла­го­љи­ца је пр­во сло­вен­ско пи­смо ко­је је са­ста­вио Кон­стан­тин Фи­ло­зоф – Св. Ћи­ри­ло у дру­гој по­ло­ви­ни IX ве­ка.

Ди­гло­си­ја је ко­ри­шће­ње у ис­тој за­јед­ни­ци две­ју ва­ри­ја­на­та истог је­зи­ка или чак раз­ли­чи­тих је­зи­ка.

Ју­со­ви су сло­ва за бе­ле­же­ње но­сних са­мо­гла­сни­ка (ѧ, ѩ, ѫ, ѭ).

Ки­јев­ски ми­сал, по­зна­ти­ји као Ки­јев­ски ли­сти­ћи, пред­ста­вља остат­ке не­ка­да­шњег гре­го­ри­јан­ског са­кра­мен­та­ра на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку (се­дам са­чу­ва­них пер­га­мент­ских ли­сто­ва пи­са­них гла­го­љи­цом).

Ма­на­стир Све­те Ка­та­ри­не је­дан је од нај­древ­ни­јих пра­во­слав­них ма­на­сти­ра на све­ту. На­ла­зи се у под­нож­ју Хо­ри­ва (где се Го­спод ја­вио Мој­си­ју), на Си­нај­ском по­лу­о­стр­ву, и у се­би чу­ва огром­на кул­тур­но­и­сто­риј­ска бла­га, ме­ђу ко­ји­ма и ру­ко­пи­се из­у­зет­ног зна­ча­ја и ста­ри­не (грч­ки, арап­ски, гру­зиј­ски, сло­вен­ски, ети­оп­ски итд.).

Ма­ри­ји­но је­ван­ђе­ље је је­дан од нај­ста­ри­јих ста­ро­сло­вен­ских гла­гољ­ских спо­ме­ни­ка. Пи­са­но је на пре­ла­зу X на XI век на срп­ском те­ре­ну и за Ср­бе је, по ре­чи­ма Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, исто што и Остро­ми­ро­во је­ван­ђе­ље за Ру­се (1056–1057).

Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље је јед­на од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских ру­ко­пи­сних књи­га, на­ста­ла у по­след­њим де­це­ни­ја­ма XII ве­ка, на­ђе­на у Хи­лан­да­ру у XIX ве­ку, да­нас у На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду.

Си­нај­ски ми­сал је бо­го­слу­жбе­ни збор­ник за­пад­ног об­ре­да (са­др­жи ла­тин­ске ми­се), пи­сан гла­го­љи­цом у XI ве­ку, про­на­ђен 1975. го­ди­не у ма­на­сти­ру Све­те Ка­та­ри­не.

Си­нај­ски слу­жаб­ник је сло­вен­ски ли­тур­ги­јар (збор­ник цр­кве­них слу­жби) ис­точ­ног об­ре­да, пи­сан гла­го­љи­цом у XI ве­ку, од­ра­ни­је по­знат у ма­на­сти­ру Све­те Ка­та­ри­не.

Срп­ска ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка пред­ста­вља срп­ску вер­зи­ју пр­вог сло­вен­ског књи­жев­ног је­зи­ка ко­ја ће сто­ле­ћи­ма жи­ве­ти као је­ди­ни срп­ски књи­жев­ни је­зик, све до сме­не ру­ском ре­дак­ци­јом у дру­гој че­твр­ти­ни XVI­II ве­ка (срп­ском ре­дак­ци­јом се слу­жио и Св. Са­ва).

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.