„Лебац сутра немојте послати“: Потресне последње поруке стрељаних Крагујевчана

0

„Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене“, једна је од 42 поруке које су остале сачуване у музеју у Крагујевцу.

стрељање у крагујевцу

„Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша“ – порука је седамнаестогодишњег гимназијалца Љубише Јовановић који је непосредно пре него што су извели пред стрељачки вод написао поруку својој мајци и оцу.

Његов отац поруку никад није прочитао, јер је и он, што Љубиша није знао, био заробљен и стрељан истог дана.

Пре 76 година, 21. октобра 1941. на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду.

„Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је“, поручио је својој породици радник Лазар Петровић.

„Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози“, написао је Никола Симић инжењер, стрељан заједно са својим сином Александром Симићем.

поруке стрељаних
Фото: spomenpark.rs

„Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу“, била је последња порука Александра, гимназијалца од 18 година.

Гимназијалац Павле Ивановић је свом тати написао: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата, иди код директора ако вреди.“

Књиговођа Јаков Медина опростио се уз речи „Лебац сутра немојте послати“, бринући о томе да не протраће узалуд драгоцени хлеб.

поруке стрељаних
Фото: spomenpark.rs

„Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене“ написао је човек, вероватно својој ћеркици.

Међу њима је и један очајан отац, који је стигао је да поручи малишанима: „Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза“.

Велики школски час

Акедемија под именом „Велики школски час“ први пут је одржана 1944. године у Крагујевцу, а прва манифестација на самом месту, поред хумки у Шумарицама 1957. године. Од 1963. године организацију преузима Спомен – парк „Крагујевачки октобар“’.

Тада добија нову физиономију: садржи елементе одавања поште стрељанима и елементе уметничког програма. Током комеморативног дела интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део чинио је избор прозних и поетских текстова из постојећег родољубивог штива, у наступу драмских уметника као и учешћу познатих хорова и оркестара. Такав програм, прилагођен новим захтевима, од 1964. године са почетком у 11 сати и трајању од 45 минута, почео је стално да се одржава код “Споменика стрељаним ђацима и професорима“.

Од 1971. године формира се Савет „Великог школског часа“ на републичком нивоу који утврђује концепцију, садржај и програм манифестације, бира књижевника који ће посебно писати поему за извођење, редитеља и композитора, који ће стварати оригиналну музику за ту прилику, што је била новина у односу на претходни период.

Душко Радовић био је аутор поеме „Црни дан“ која је изведена на „Великом школском часу“ те 1971. године, редитељ је био Здравко Шотра, који је поставио основе његовог сценског идентитета, а композитор Константин Бабић. Интонирањем химне и полагањем венаца и даље почиње сваки „Велики школски час“, а од 1991. године претходи му парастос који служи епископ Шумадијске епархије са свештенством.

У програмима од 1971. до 2013. године учествовало је више од 50.000 извођача, реномираних уметника свих профила. До 2013. године написано је и изведено 30 поема и два драмска дела и 31 оригинално музичко дело што преставља право уметничко богатство које даје допринос српској књижевности и музици.

Програму Великог школског часа сваке године присуствује више хиљада људи, затим највиши државни функционери, председник, премијер и министри, као и амбасадори многих држава Европе и сви они полажу венце на гробницу стрељаних ђака и професора. Посредством Телевизије Србије, која манифестацију директно преноси, прати је преко милион гледалаца, за сваки њен програм акредитује се по 50 новинара из исто толико редакција. Ова манифестација помогла је да крагујевачка трагедија буде перципирана у земљи и у свету као симбол страдања невиних, са поруком да се не заборави и никада не понови. Својим универзалним значењем и порукама допринела је да Крагујевац 1982. године са градовима сличне судбине буде оснивач „Светске уније градова жртава рата, градова мира“. Генерални секретар УН, Перез де Куељар доделио му је високо признање „Курир мира“, 1988. године је добио „Медаљу мира“ од француског града Вердена, а 7. децембра 2011. године Скупштина Републике Србије прогласила је 21. октобар државним празником, Даном српских жртава у Другом светском рату.

Курир, spomenpark.rs

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.