Завереници побили ПРЕКО 100 ЧЛАНОВА династије Обреновић, а затим покрали НАЈВЕЋЕ СРПСКО КУЛТУРНО БЛАГО

0

Одмах после убиства српског краља и краљице пуцано је и на краљичину рођену браћу, потпоручнике Николу и Никодија, председника владе Димитрија Цинцар Марковића и министра војног Милована Павловића.

majski prevrat

У мајском преврату 1903. убијено је још око две стотине најближих сарадника српског краља али и 123 најближа члана краљевске породице Обреновић, а са циљем да више никада нико из ове српске краљевске династије не може да оствари претензију на српски престо.

Краљ и краљица су убијени из пиштоља, а потом су њихова беживотна тела избодена сабљама и, на крају, искасапљена секиром.

Раскомадане остатке тела српског краља и краљице завереници су ставили у лимени ковчег (Дока Трифковић Лимар је заварио ковчеге) и пожарним колима превезли до старе цркве Светог Марка на Ташмајдану и положили у гроб краљеве баке Анке Јеврема Обреновић.

Истог дана, одмах по изласку сунца, Београд је окићен заставама, а убице српске краљевске породице су парадирале Београдом са интимним деловима њихових тела натакнутим на сабље. Каква срамота, какво понижење!

О томе ко су и какви су били они који су убили српског краља и краљицу може се понешто закључити и из података да је у ноћи крвавог пира опљачкан дворски сеф из кога су украдени Хиландарска тапија и Мирослављево евангелије.

Тапија је касније враћена и пренета у Народну библиотеку али не и Мирослављево евангелије, које је откривено код краља Петра Карађорђевића тек по отпочињању Првог светског рата. Међутим, исте те године нестала је Тапија и никада више није пронађена. Крађа и потоњи догађаји око Тапије били су везани искључиво за покушај прикривања чињенице да је крајем XVII века Хиландар као гранични манастир постао турска војна караула и да га је од Турака 1821. откупио Милош Обреновић.

Немогућност Милоша да у већој мери материјално помогне Манастир приморала је монахе да почну да се задужују код Бугара, што су они искористили за преузимање Хиландара под своје. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца, а крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин“.

Хиландар у српске руке враћају краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин. Пре него што је априла 1896. године као једини краљ присуствовао првим олимпијским играма модерног доба у Атини, Обреновић је на Велики петак посетио Свету Гору и Хиландар. Краљ је свечано дочекан и испраћен лепо од братства манастира Светог Саве и Светог Симеона, као и од изасланика свих манастира светогорских. Још пре доласка у Хиландар, Обреновић је по Ивану Павловићу, тадашњем српском конзулу у Солуну, послао, као поклон, шест хиљада динара у злату, који је конзул уручио представницима Хиландара (архимандриту Василију и Дамаскину). Но, по доласку у Хиландар у ноћи између Великог четвртка и Великог петка, краљ Александар Обреновић одлучује да исплати све манастирске дугове, што пре одласка саопштава и манастирском братству.

Дан по Великом петку, српски краљ је засадио маслину и даривао братство са још 500 дуката, а архимандрит Василије у Савином пољу подиже чесму у знак сећања на његов боравак. Међутим, у знак захвалности династији Обреновић хиландарско братство краља Александра дарива Мирослављевим евангелијем које постаје својеврсна веза између Обреновића и великог жупана рашке Стефана Немање, који је 29. септембра 1198. године написао и потписао Хиландарску повељу. Писању и потписивању Повеље присуствовао је његов налмлађи син Растко који ће, пошто се изборио за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године, поставити темеље Српске православне цркве.

Српска историја/Ордо мунди

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.