Кристофер Петровић – СРПСКИ АМИШ ИЗ НИШКЕ БАЊЕ: У Србији људи НИСУ РАДОСНИ КАД РАДЕ

0

Кристофер Петровић је дошао је у Србију, пронашао своје корене и жели да остане да живи и ради на својој земљи близу Нишке Бање. Судар култура лакше је поднео од акања са српском бирократијом.

Кристофер Петровић
Кристофер Петрофић/ Фото: Новости

Кристофер не носи са собом Библију, а могао би. Довољно је што не пије ракију и не воли да се свађа, па да мештани Доње Студене одмах виде да је неко необичан међу њима. Мршав, кошчат, са дугом брадом, наочарима и шеширом на узаном лицу, у џинсу с трегерима, подсећа на фармере из америчких вестерна. Али тешко да се неки њихов фармер презивао Петровић, као Кристофер.

Није више Србин него што је Американац, није више мирољубив него што је вредан.

Кристофер Петровић је амиш, припадник мирољубиве, конзервативне хришћанске групе која зазире од модерне технологије и насељава неке крајеве Сједињених Америчких Држава. Има их 300.000, а међу њима само је 100 конвертита, људи из других религија који су прихватајући традиционални начин живота и строге принципе, задобили поверење амиша и постали чланови њихове заједнице. Један од њих је Кристофер.

На недавном путовању по држави Њујорк у једном селу приметио сам испред амбара паркиране багије – тако амиши зову своје лаке кочије – али није било времена за заустављање. Сада сам упознао Кристофера и разговарам с њим у – Нишкој Бањи.

Још док смо били у Америци пријатељ из Ниша, редитељ, ерудита, радохолик, љубитељ локалне историје и нишких механа Владимир Ђорђевић ми је – видевши моју реакцију на амишке кочије – рекао да у околини Ниша живи један српски амиш. Помогао ми је и дошли смо до човека

Рукујемо се. На његовим малим рукама оцртава се радно искуство дрводеље, мајстора способног да сам направи кућу, обрађује земљу… Задебљања на његовим прстима као CV говоре да је способан радник. Из разговора ћу сазнати да је испод сламнатог шешира сакривен добар рачуновођа који идеје за посао може да претвори у стварност.

Под руком носи зелену фасциклу у којој је спакован и педантно архивиран његов проблем и књигу о селу на обронцима Суве планине где су му корени – Доња Студена, недалеко од Нишке Бање. То би укратко била два разлога због којих је у Србији.

„Мој отац је Србин, чак су ми људи у Америци говорили да у мени има нешто српско. Моја личност, темперамент, снажна воља. То ми нису говорили амиши, јер они немају толико развијену свест о карактеристикама других народа“, каже Кристофер.

Долазак у Србију

Слушао је приче свога оца, читао о Србији, а онда током пропутовања кроз источну Европу испланирао да један дан посети село одакле су давне 1912. његов деда Денча и брат му Павле кренули у нови свет, и сигурнији живот. Пре четири године се обрео на аутобуској станици у Нишу, а кратак новембарски дан већ је почео да тамни. Узео је такси до Доње Студене, таксиста ни да бекне енглески, а није понео наочаре па не види шта је на папиру који му овај чудни странац подмеће под нос. На папиру се налазило Кристоферово породично стабло. Лутао је по селу које је потпуно утонуло у мрак.

„Нисам могао да видим ове планине около, мислио сам да сам у некој долини“, прича нам док се возимо према Доњој Студени.

Пролазимо кроз насеља путем са чијих ивица ничу куће. Нема ни 10 центиметара некаквог тротоара, неке уске стазице где би вештији, трезан пешак могао ногу пред ногу да се безбедно креће. Одмах уз пут куће, оронулих фасада, на зидовима и терасама суше се црвене паприке. Одавде људи одлазе, а главни јунак ове приче се вратио.

„Поток који иде испод скроз је загађен. У њега се и даље баца смеће. У већини западних земаља све ово би било чисто, било би могуће уживати доле поред воде“, чуди се Кристофер.

кристофер петровић
Фото: Новости

Владимир, који је кренуо с нама, покушава мало да ублажи и рационализује критику, која је на месту, турским наслеђем. Турци су овим просторима владали 500 година, а никад нису бринули много о јавном простору.

Други пут Кристофер је остао три дана у Нишу и сместио се у хостел који је тада држао наш заједнички пријатељ Владимир, који му је дао детаљнија упутства.

Тада је Кристофер ушао у сеоску продавницу, а продавачица, која је говорила енглески, помогла му је да нађе некога ко зна његове рођаке и место где је његов деда рођен.

„Он ме је довео овде. Ја нисам ни знао за ово место“, лупка црним, скромним амишким ципелама у камен који је некад био зид куће његовог прадеде. Кућа се урушила, али остало је нешто од зидова, а Кристофер већ види шта би од тога могао да искористи. Живот у амишкој заједници научио га је да буде практичан и рационалан.

Већ трећи пут кад је дошао да потражи дедину крштеницу, остао је 40 дана. Пошто није могао да нађе извод из књиге рођених, морао је да набави доказ да му је деда Денча ту рођен.

„Тражећи документа о пореклу, у катастру сам погледао земљишне књиге, где сам видео да сам наследник имања. И после тога сам дошао да видим шта да урадим са том земљом, да је преведем на себе, да узмем српско држављанство, и ево ту сам већ годину и по и ништа од тога нисам завршио, а имам сву документацију.“

Испоставило се да Кристофер има шуму, неколико парцела згодних за гајење воћа и поврћа, део земље где би направио столарску радионицу и складиште…

Ни после толико времена проведеног у Србији није му јасно како неко може да сече туђу шуму и да се шума сече, а да се не пошумљава. Онако педантан какав је, попео се на ту чуку на којој се налази његов део шуме и пребројао стабла. Зна их у гранчицу. Каже да би за педесетак смрча и јела могао да добије добру цену.

Показује нам пањ који је на његовом земљишту у близини старе куће. Неко га је посекао. Док се мотамо око остатака огњишта Петровића, гега се према нама старина, комшија с друге стране потока, Владимир Станковић се зове. Виче док прича и мало заплиће језиком.

„Жив сам, ми стареемо, а млади неће да раде. Ево сад ми дошао овај комшија. Млади неће да дођу да скину паучину, а ја сам направио три спрата, увео струју. А њему свака част што се вратео. Е, питај га шта има у маџурску падину.“

Овде, тамо, показује чворноватим прстима, на чијим врховима шпицеви црних ноктију савијених у облику канџи показују у правцу парцеле. Кристофер га пита за број парцеле, али стари то не зна.

„Његово је. То је твоје. Тамо. Да се договоримо да узмем. Имам документе, ја сам пренео, а њина је трећина горе“, виче Владимир и уз умиљати смешак сеоског трговца који хоће нешто да истргује на српском се обраћа Кристоферу као да га овај разуме.

Питамо га ко је исекао дрво на Кристоферовом делу имања.

„Тај што је умрео. Новко“, снађе се брзо комшија.

„Али он је умро пре него што је дрво посечено“, насмејао се Кристофер.

У близини остатака старе куће шуми извор који пада с неких пет метара висине у базен који је браном заградио сам Кристофер. Одатле ће да изведе цеви и снабдева се водом. Мали водопад скаче у базен и брбоће, а одатле ток наставља мали сеоски поток. Кад је сређивао то место, испод водопада је ископао огромну количину смећа.

Балканска породична драма

Како се то Кристоферова породица обрела у Америци? Било је то давно. Почетком Првог балканског рата, гладне и крваве 1912. године. У овом делу Србије тада није био лак живот – много закрвљених народа режали су једни на друге. Опасност је вребала од Бугара, Турака, Албанаца…

Глава куће Јован Петровић одлучио је да од своја три сина покуша да спасе беде двојицу старијих, који би могли да издрже дуг пут до далеке земље из које су ретко стизали гласови од оних који су отишли, а ти ретки гласови су причали причу о довољно посла и пристојном животу. На пут ће кренути Павле и Денча, дечаци од 13 и 12 година. Трусно време могло је да донесе барутне ветрове и кроз ову долину испод некадашњег римског утврђења, којом је некад пролазио Via militaris, војни пут којим су некад римске легије марширале од Сингидунума до Константинопоља.

Најмлађи Јованов син Алекса остаће код куће, а ако Бог да и избегне их каква ратна несрећа, наследиће газдинство и бити свој човек. Кад су браћа кренула, њихов одлазак највише је погодио најмлађег, Алексу, који се закачио за Денчине ноге, није га пуштао, плакао је и грлио свог старијег и омиљеног брата. Имао је тада осам или девет година. Али двојицу нагло одраслих дечака пут није више могао да чека. Морали су поћи. То су сви детаљи које Кристофер има о њиховом одласку. Може се претпоставити да су дошли до луке у Солуну, која им је најближа, а до тамо су могли с трговцима, на пример грчким, чија је заједница тада била јака у Нишу.

„Отишли су на брод и једна од породичних прича је да је мој деда дошао у Америку с малом врећом злата.“

Породица је поднела значајну жртву да скупи све што има и претвори у злато како би синовима пружила боље шансе да почну нов живот, али и да их никад више не види.

„Дошли су у њујоршку луку и пратећи реку завршили у Детроиту. После тога су се преселили у Пенсилванију и тамо су живели.“

Кристофер је дошао до листа венчаних где пише место и година рођења његовог деде, као и имена родитеља.

Зашто је Кристофер Петровић постао амиш

Резултат жртвовања породице Кристоферовог прадеде и ломатања његовог деде сада стоји пред нама под сламнатим шеширом. Круг је почео с младим земљорадницима који су отишли у Америку, а почео је да се затвара с младим амишем који се из Америке вратио у Доњу Студену.

Зашто Амиши НЕ ОБОЛЕВАЈУ ОД РАКА?

Кристофер је крштен у баптистичкој цркви у којој су се венчали његови родитељи, што је било и очекивано јер му је деда по мајци баптистички свештеник. Религиозан је од малих ногу, а на баптистичком универзитету завршио је теологију и историју. Засметао му је снажан национализам који је приметио у баптистичкој цркви. Био је у верској школи годину дана после терористичких напада у Њујорку 11. септембра 2001, кад су верници почели да певају патриотске песме.

„За мене су црква и држава одвојене. Исус нас није учио национализму, тога нема у Новом завету. Не могу да прихватим то што влада толерише абортус, убијање нерођених људских бића, толерисање истополних бракова… Нисам могао да наставим с тим јер то није друштво које удовољава Богу.“

Сматрао је и да су морални стандарди и дисциплина попустили код хришћана у Америци. Зато је напустио баптисте у 23. години и закључио да су амиши добар избор. Почео је да иде у менонитску цркву. Менонити су, рецимо, корак ближе амишима, али возе аутомобиле и користе електричну енергију.

Затим је посетио амише у 13 држава. Кад је одлучио да постане један од њих, прихватио је њихове стандарде, учења и начин живота, а они су њега прихватили као хришћанина и члана своје заједнице.

„Дали су ми посао, кочије, место да станујем. Није ми било тешко да се уклопим у њихове обичаје и начин живота, то је било уживање за мене. Учио сам да управљам кочијама и коњем, али радио сам оно што волим и тако сам постао већи амиш него неки рођени амиши.“

Прва заједница у којој је живео три године била је у Индијани. Онда се преселио у конзервативнију и традиционалнију заједницу у Вирџинији, поред града Блексбурга.

„Ми смо саосећајни људи који су ненасилни, веома смирени, стидљиви, мање емотивни, резервисани. Али нису сви амиши исти, има нас најмање 13 типова, који варирају зависно од односа према технологији. Избегавамо забаву као што су филмови или спорт, за које сматрамо да нам не доносе корист.“

Кад је одлучио да оде у амише, његови родитељи су били љути. Отац зато што је улагао у његово образовање, а мајка му је замерила што није патриота и неће ићи у војску. Имали су и теолошку расправу јер су били забринути за његово спасење.

Живот у заједници

кристофер петровић
Фото: Pinterest.com

На амишким венчањима певају се песме које потичу из књиге написане пре 500 година. Пева се на немачком, односно на посебном дијалекту. Амиши, прича он, потичу из Швајцарске, мигрирали су у источну Француску и јужну Немачку пре него што су отишли у САД. Задржали су немачки језик.

„Овде у Нишу људи блену у мене, подсмевају ми се, али за мене то није ништа ненормално. Људи то раде зато што смо различити. Ми смо различити већ 500 година. Убијани смо због вере пре 500 година. Не зато што смо учинили нешто неморално, но зато што смо увек веровали у одвојеност цркве од државе. Још користимо молитвене књиге из 16, 17. или 18. века.“

Амишка служба у цркви траје три сата, а кад имају причешће, онда шест сати.

„Све то време наша деца седе, она се не играју, не иду напоље, само седе и слушају. Они су тако научени. За то треба времена. Ми користимо клупе без наслона зато што немамо цркве, већ се састајемо у кућама или у школи и донесемо клупе, а једна фамилија обезбеди храну.“

Да ли је дозвољено да некад истучете дете, питам га.

„О да, то ја стандардна процедура. Али то мора да буде само из љубави и у васпитне сврхе.“

А да ли је дозвољено да мушкарац истуче жену?

„То се никад не толерише, нема шансе. Мушкарци и жене имају другачије улоге, али су једнаки у друштву.“

Жене и мушкарци у цркви седе одвојено, одећа жена је дугачка и скромна, главе покривају марамом.

А како се амиши удварају?

Прво момак пита оца девојке за дозволу. У везу се не улази ако не планираш да се њоме ожениш.

„У заједници се сви познају, знаш јој и родитеље и браћу и сестре, знаш ако је неко урадио нешто лоше. Видиш ако је девојка мало либералнија, ако је њена марама мало више померена назад, или је боја њене хаљине мало светлија, можда је ухваћена да вози бицикл…“

Кад отац да дозволу, чека се недеља и тада између јутарње службе у цркви и вечерњег певања момак руча с породицом девојке и проведе неколико сати с њима, али без физичког контакта.

„Пола године или годину касније, виђате се једном недељно у присуству родитеља, чак без држања за руке, и ако је све у реду, питаш је да се уда за тебе“.

Млада и младожења траже помоћ од пријатеља да припреме и сервирају јела за венчање. Велики део амиша своје будуће супруге упозна баш на венчањима својих пријатеља, јер се тамо друже. Касније породица нарасте јер обично имају по петоро или шесторо деце.

Пошто амиши раде и веома добро зарађују од пољопривреде и столарских радова, они имају своје компаније, па тако и своје компјутере, који се користе само за вођење књига, штампање уговора, рачуна и немају приступ интернету, немају звук, игре и слике.

„Имамо сервис преко којег шаљемо имејлове. Пошаљемо текст факсом у фирму и доле напишемо имејл адресу и они то за нас пошаљу. Користимо снагу ваздуха уместо струје, компресор који сабија ваздух у црева на која се каче алати који користе снагу ваздуха, тако бушимо, заврћемо шрафове… За много ствари имамо алтернативна решења и не користимо електричну мрежу као остали грађани, али ипак имамо своје осветљење, веш-машине и остала средства на алтернативни погон.“

Колико појединим заједницама иде добро најбоље илуструје податак да једна амишка заједница из Пенсилваније поседује половину земљишта целог округа. Та земља вреди око 20 милијарди долара, јер је просечна цена хектара од 25.000 до 30.000 евра. У просеку свака амишка породица у тој заједници има око 15 хектара земље.

У својој заједници Кристофер је сам направио лепу кућицу, сву дрвенарију унутра – од паркета до полица за књиге сам је израдио, имао је коња, два багија – један радни, један парадни… И све што је научио тамо, све радне навике спреман је да пренесе овде, у село својих предака.

кристофер петровић
Фото: Ало

Судар с бирократијом и менталитетом

Држављанство и земља на коју једини има право наследства су проблеми које Кристофер држи у зеленој фасцикли. Амиши су врло стрпљиви и не показују емоције, али искуство са српском бирократијом изгледа да је утицало на нашег јединог амиша и мада увек говори тихо, смирено и разложно, као да га је мало извело из такта. У САД, одакле он долази, постоји закон, из закона произилази јасна процедура и ту нема изненађења и импровизација.

„Скупиш документа, одеш у полицијску станицу, ако ти фали неки документ, одеш евентуално још једном, и то је то.“

У полицијској станици у Нишу као да нису знали шта ће с њим. Нису имали да му дају формулар да попуни, нису могли да му објасне процедуру, он позове Београд, као вишу инстанцу за савет, ови му кажу да поново оде у полицијску станицу.

„Овде сам протраћио годину дана посећујући полицију, док на крају нисам попунио овај формулар“, вади папир и показује га, а на њему датум 11. фебруар 2015, и од тада ни писма ни разгледнице. Ваљда ће неко из МУП-а видети овај текст и извући Кристоферов захтев из неке гомиле и дозволити човеку – кад је већ усред епидемије људи жељних да побегну одавде запео да добије српско држављанство – да остане овде, обнови кућу свога прадеде и почне да обрађује своју земљу.

Епилог: Кристофер Петровић је 2016. године, после три године живота у Србији добио српско држављанство.

У међувремену Кристофер пише за бизнис журнал који излази у Америци и намењен је, углавном, амишким заједницама. Пише и за један магазин који се бави путовањима, јер Кристофер много путује користећи јефтин превоз лоу-кост компанија. Пошто има диплому из теологије и историје, два пута годишње пише истраживачке радове за историјски магазин и од тога има неки приход.

Кад је млади и помало необични Петровић стигао из Америке, рођаци су били усхићени, сви су хтели да га виде, да причају с њим, да га посете. Дошао је човек, вукло га, не кажу џабе крв није вода, али кад је почео да користи своју земљу, неки су променили однос према њему.

Води нас по свом имању и показује где би шта направио. Углавном су то мале, распарчане парцеле. Кад је хтео да споји и прошири простор око куће, дао је понуду за суседну парцелу од 12 ари, а контрапонуда је била 20.000 евра.

На путу према Нишу има баш једно лепо уквадраћено парче земље и то је једино од онога што треба да наследи, а да га је неко у међувремену користио. Његови даљи рођаци посадили су воћњак, који није одржаван и велики број стабала је натруо. Кристофер је већ био скоро годину дана у Србији, представио се људима и све их обавестио да би желео да користи своју земљу, раскрчи је и учини продуктивном.

„Кад сам почео да сечем дрвеће, моји рођаци су се узнемирили. Говорили су: ‘То је наш воћњак’, а ја сам им рекао, али он је на мојој земљи. Као хришћанин који следи Исуса хтео сам мир, тако да сам се срео са једном рођаком која је адвокат и која ми је претила, јер је њен отац посадио то дрвеће. Питао сам шта могу да урадим за њу да бисмо изгладили односе. Она ми је рекла: ‘Желим све’.“

Парцела која је у питању толико је била зарасла у траву и шибље да су је мештани звали џунгла. Нико је није одржавао. Адвокат и њена мајка су чак напале Кристофера да је порушио капију, али капија је била ту, само зарасла у жбуње и траву па је нико није могао видети. Место нико није годинама одржавао, никоме није било потребно док се није појавио неко ко би од тога могао да направи парцелу која доноси новац.

Једна комшиница из Доње Студене тражила му је да дође у њену кућу и свим укућанима купи по чоколаду и по два литра „коле“, а то следовање је чак и беба требало да добије. С њим је у продавницу отишао човек који се с Кристофером споразумевао на немачком и бирао најскупље и највеће чоколаде. Кристофер можда изгледа необично, али није блесав, па је похлепног мештанина с неколико речи вратио на своје место, стављајући му до знања да троши свој новац и одлучује шта ће и колико да купи.

Ипак, старијим људима је драго кад виде неког млађег да хоће да се врати у село и ради. Док смо причали с Кристофером о његовим плановима да отвори столарску радионицу у којој би машине добијале енергију с оближњег потока, који би покретао водени точак, два човека су застала и поразговарала с Дадом, нашим фото-репортером, и оставила за Кристофера три јабуке.

Осим о пољопривреди, Кристофер озбиљно размишља и о столарији, о радионици у којој би правио скуп намештај за клијентелу из Београда.

„Кад сам живео у амишкој заједници у Индијани, правио сам столарију. Правили смо за средњу класу, али и за богате људе. Користио бих водени точак за енергију, а људи би могли да дођу овде и наруче столарију какву хоће.“

„Ако ми српска влада дозволи да имам легално власништво, инвестираћу своје време и новац. Осећам ово као свој дом, али имам и практичну страну. Срео сам много финих људи, али веома мало с визијом и радном етиком с којима бих могао да радим на томе“, каже Кристофер Петровић и додаје да осећа своје српске корене и српско етничко порекло зато што је генерацијама очева страна фамилије живела у Србији и била обликована искуством живота овде.

Сматра да је и сам на неки начин тако обликован, али му се идеја да су Срби изабрана нација чини проблематичном, „јер Бог је створио цео универзум и нема смисла рећи за неку нацију да је посебна“.

„Поштујем Србе, али ми смета то величање и занесењаштво, а погледајте само како је Србија излазила из ратова. То су били толики губици да се не могу назвати тријумфом без обзира на то што су били на победничкој страни. Погледајте, на пример, како се брзо Немачка опоравила после Другог светског рата. Овде то није случај и за то мора постојати разлог.“

А разлог је можда у следећем. Кад заврши неки посао, он има снажан осећај задовољства.

„Овде људи као да нису радосни кад раде, као да немају мотивацију. Мислим да су те ствари повезане. Овде има мало више љубави за ракију, за телевизију и нема задовољства у добро проведеном дану у послу“, закључује једини српски амиш.

Добро, Кристофере, како људи да се одрекну ракије и осталих навика које си поменуо?

„Тако што ће окренути своје срце Богу и посветити свој живот Исусу. Људи би требало да проучавају Библију, да се окупљају као хришћанске заједнице које признају екуменска веровања цркве“, објашњава он.

У Студени се пре свих ратова добро живело.

„Читао сам путопис једног аутора из 1915. године, који је за околину Ниша овде у брдима написао да је веома чиста и да се земља одржава и обрађује. Тада су радили млинови, а старији су ми причали да је моја фамилија некад испод извора у селу имала млин. А видите сада како се овде живи.“

Много тога Кристофер посматра кроз религијске метафоре и док пролазимо кроз крајолик оивичен планинским врховима, попуњен необрађеним земљиштем, присећа се Старог завета. Кад год у њему наиђе на земљу која није култивисана, где је виноград запуштен, где нема воћа за бербу, то указује на Божји суд. У старозаветним временима људи су патили духовно и материјално, то је, каже, увек повезано.

кристофер петровић
Фото: Курир

Захваљујем му се док крећемо на вечеру, а Владимир се смеје: „За шта му се захваљујеш? Што нас је речима насликао баш онакве какви смо?!“

Завршавамо радни дан задовољни. Због нашег задовољства послом задовољан је и Кристофер Петровић. Можда је ипак погрешио у неким проценама. Седамо у „Нишку механу“ и после мало устручавања пред амишем наручујемо ракију с кантарионом. Кристофер мирно седи, полако жваће и пије воду. Како смо се опустили, Владимир и ја почесмо месо да заливамо шприцером. Ма зна нас амиш у душу, размишљам и већ – тако емотивно уздржаног – човека почињем да грлим.

„Двојица од нас четворице за овим столом идемо у пакао“, смеје се Владимир.

„Фото-репортер ће то да фотографише“, додаје Дадо.

„А амиш ће да се моли за ваше душе“, каже Кристофер.

„До тада ћемо ми да уживамо“, моја је морала да буде последња.

Ратко Фемић, Њузвик

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.