Ружа Јовановић, курир генерала Драже: Пред Чичу стао црни, погрбљени човек, А НЕ БРОЗ

0

„Новости“ објављују ексклузивну исповест Руже Јовановић, личног курира генерала Драже Михаиловића и последњег преживелог члана Врховног штаба Југословенске војске у отаџбини.

ружа јовановић

Први пут, Ружа открива тешку и болну животну причу, коју је чувала у сећањима више од седамдесет година. Свеж јој је сваки детаљ, од првог сусрета са Дражом на Равној гори у мају 1941. године, њиховог растанка 1944, рањавања, тифуса, логора, до политичког прогона и живота далеко од породице и Србије.

Ружа је у време писања чланка (2012) имала 90 година, живела је као избеглица у немачком граду Билефелду, слепа и готово непокретна.

Палим свећу за наше младиће, за наше хероје који су погинули борећи се против окупатора за слободну Србију.

Нисмо појели ту „четничку гибаницу“

Тек много година после рата Ружа је начула да постоји „четничка гибаница“:

– Никад нисам на Равној гори јела ту масну гибаницу из које је цврчао врео сир, коју су само комунисти „месили“ у својим причама, филмовима и књигама. Нама је и цицвара била укусна.

Сећа се Ружа Јовановић, некада Папић, како је њен командант Чича Дража Михаиловић, богобојажљиво стајао пред крстом у цркви у селу Ба. Често се тако молио Богу за своје војнике…

Седамдесет година касније, у цркви Преображења, недалеко од њеног стана у Билефелду, из инвалидских колица, Ружа дрхтавом руком зарива упаљену воштаницу – за покој душе ђенерала. Лице у болном грчу.

– Постио је Чича сваки пост. И причешћивао се редовно. На Равној гори се постило и усред мрса.

Носи је мисао до равногорске пећине у коју се склањао главни штаб.

Лето 1941. Спрема се слава команде, Свети Илија. Вече пред црвено слово, Чича сам меси славски колач. Не да никоме да приђе. Спустио наочаре на врх носа и уваљао руке у брашно.

Ујутру, софра постављена као у свакој домаћинској кући. Дошли и гости из околних села и виђенији српски четници и официри. Калабић и Рачић воде реч. Дража у челу.

– Ево, да видите сви да сам још жив и да нису тачне партизанске лагарије да сам убијен – поздравља Михаиловић госте, као на улазу у своју кућу.

Пили из исте чутуре

Некада није било ни воде. Кад удари суша, па пресуше извори.

– Чича је уз себе увек имао чутурицу са водом. Ја уморна дођем пешке из Љига и донесем му важну поруку, а он каже: „Пиј из моје чутуре. Ако смо болесни, ти и ја имамо неку исту болест.“ Крајем рата, и те Дражине шаљиве речи су се обистиниле, пребацује сећање Ружа на 1945. годину:

– И он и ја добили смо тифус. Болеле су ме после рата комунистичке лажи да је он из своје чутуре нагињао ракију. Никад није пио. Говорио је: „Хоћу да чувам чисту главу.“

Једино тада, када су славе, било је на столу свињског и јагњећег меса, белог мрса, пите. Донесу сељаци и ракије, вина…

ружа јовановић
Ружа Јовановић

– Још осећам укус Чичиног колача. Истина, није био ништа посебно. Али какав је такав је, његов је.

И у тешким ратним данима, равногорци су плаћали сељацима за намирнице. Многи из околних села доносили су и сами помоћ војсци. Храну су спремали војници, жене су биле поштеђене кухиње.

– Јели смо сурутку или цицвару свако јутро за доручак, а неку супу од кромпира за ручак. И тако данима. Дража је увек питао има ли за све војнике. Ако му одговоре „па има“, узвраћао је: „Значи да нема, јер не би било ‘па’“…

Увече, логорске ватре. Чича је волео да седи са војницима. Више је слушао.

– Љутио се Чича кад пред нама девојкама војници оплету по масним вицевима. Био неки Вујовић, засмејавао нас. Кад претера, Дража подвикне: „Бремзуј!“ (закочи)….

Спавали су у колибама које су пре рата сељаци подигли на Равној гори јер су на њеним пропланцима чували краве и овце.

– Волео је Дража дуго ноћу да седи сам испред своје колибе. Нисмо смели тад да му прилазимо, ако баш не мора… Кад је вашар, играли смо коло. Чичу нисмо могли да натерамо да се ухвати…

Ружа је као курир носила поруке у Београд, ризиковала живот скоро сваки дан. Најбезбедније се осећала када се врати на Равну гору.

– Забранио ми је чича и да се фотографишем јер сам једина пролазила и на другу, непријатељску страну. Строго је наређивао војницима да ме зову лажним именом Радмила Николић, а не Ружа Папић.

Спремао је Дража војнике свакодневно за борбе. Учио их герилском ратовању у мањим групама. Почели су окршаји између четника и партизана у околним селима, све до Ваљева.

Већ у тим првим месецима рата, и необразовани сељаци су осећали разлику између партизана и четника.

– Чича нас је учио да верујемо у монархију, да поштујемо нашег краља Петра. Да верујемо у Бога. Комунисти су били другачији. Сањарили о совјетској револуцији….

У рану јесен 1941. после окршаја између комшија са кокардом и петокраком, спремао се први сусрет генерала Михаиловића и врховног команданта партизана Јосипа Броза Тита. Циљ је био да се избегну међусобне битке двеју војски, и да се заједнички удари на Немце.

Састанак се тајновито уговарао и заказан је за 19. септембар у кући војводе Мишића. На истом месту где се и Ружи први пут сударио поглед са Чичиним.

– Морала сам да сиђем до Мионице. Интересовало ме је ко је Тито и како изгледа. Чекала сам са групом официра. Одатле је Броз требало само са двојицом војника да крене на место састанка.

Песме после битака

Скоро све четничке песме настале су на Равној гори, уз логорску ватру.

– Ратни окршаји су терали војнике да увече смишљају песме. Неко би гласно започео, а онда су се остали надовезивали тражећи риму. Једна од првих песама настала је када је погинуо официр Бојовић. Један његов војник је кроз плач залелекао: „Равна горо, је л’ ти жао, Бојовића што је пао…“

Партизанска војна кола су се зауставила.

– Тито је изашао. Био је црн, висок и погрбљен. Касније, кад сам га после рата видела на сликама, онако плавог са пуначким лицем, није ми личио на тог Тита који је дошао у Мионицу. И дан-данас верујем да партизани на историјски састанак у Струганик нису послали свог правог вођу – прича Ружа.

Чича је Броза чекао са Драгишом Васићем и мајором Александром Мишићем, старијим сином војводе Живојина Мишића. Причали су два сата.

– Видели смо партизане како озбиљни напуштају Мионицу. Дража није пуно говорио о том разговору. Туче са партизанским јединицама су настављене.

Снегови су почели да се топе, рано пролеће 1942.

– Чула сам да су Немци кренули у лов на Дражу. Ударали су на наше јединице свуда око Ваљева. Гинуло се.

Једне ноћи, Дража нас је изненада обавестио да мора да започне повлачење са Равне горе.

– Данима смо ишли кроз шуму. Зауставили смо се у Црној Гори, недалеко од Подгорице. Пали су нам у руке неки партизани, међу њима је била лекарка. Чича јој је понудио да настави да лечи наше војнике. Одговорила је: „Ја ћу бити комуниста и 20 метара испод земље.“

Страшни услови, животињски. После недељу дана, Чича је желео да ме поштеди. Многи наши су у црногорским стенама оставили кости. Михаиловић ме је теретњаком послао у Ваљево.

Тада смо се први пут растали.

Чекала сам месецима да се врате Дража и моји равногорци. Стрепела.

Ознаши ме нису нашли

Припадници службе државне безбедности, више пута су тражили Ружу у Билефелду током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. – Имали смо и ми мрежу људи који су нам помагали да се сакријемо и да избегнемо хапшење, или, не дај боже још нешто горе. Удба никада није успела да дође до мене, иако су неке моје пријатеље хапсили у Београду, пропитивали и преслишавали. Тих година, изабрана сам за председника равногорског покрета у емиграцији, па сам и због тога била на мети.

Ружи су 2011. године понудили да добије немачки пасош, пошто живи већ седам деценија као избеглица. Имала би и већа права. Одбила је.

– Нећу да будем држављанка земље која је 1941. окупирала моју Србију. Немци су ме ранили. Немци су нас увукли у трагедију. Свака част садашњој држави Немачкој у којој сам остварила и некакву пензијицу, иако нисам Немица, и осећам се слободно. Али, пасош не могу да узмем. То је јаче од мене.

Извор: Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.