Протојереј Томас Хопко: ПРИСТУПАЊЕ ИСПОВЕСТИ

0

Постоји много различитих начина обављања исповести у појединим црквама. Овде ћемо размотрити најопштије црте.

томас хопко исповест

Прилагодимо се локалном обичају

Када дођемо на исповест, свештеник од нас може тражити да стојимо или да клечимо; да кажемо ову или ону молитву пре, или после, или чак за време исповести; дату молитву понављамо пре или после Причешћа, или чак током следећих дана. Може нам постављати питања, али не мора. Постоје многи начини који нису утврђени строгим правилима. Али хришћански део у томе је што треба имати довољно љубави и смерности и прилагодити се било ком начину, а не инсистирати на оном који нама одговара. То не значи да са својим исповедником не можемо размотрити све што нам одговара, већ значи да треба увидети да су начини обављања исповести споредни у питању покајања и саме исповести.

Долазимо да нам се опрости

На исповест долазимо само да примимо опроштај од Бога, и ни због чега другог. Можемо потражити упуте и савет од свог исповедника; али непрестано треба да имамо на уму да исповест није „угодно духовно ћаскање“ или врста „религиозне психоанализе“. Стојимо пред живим Богом у жудњи за Његовом љубављу и прихватањем, за очишћењем и привођењем Његовом вечном Царству.

Духовно саветовање може бити део исповести, а у данашње време када, на жалост, готово никад не размишљамо о свом духовном животу осим током исповести, то може бити и једина могућност. Ипак, треба увидети да је то само „споредни производ“, премда вредан, и да „успех или неуспех“ исповести никако не зависе од личности и саветодавних могућности исповедника.

Сам Бог дејствује приликом исповести! И Он нам може говорити у време када се томе најмање надамо; и кроз свештеника од кога најмање очекујемо можемо чути Његов глас само ако смо довољно смерни да себе отворимо за Његове речи и одбацимо све људске предрасуде које спречавају да доживимо Његово лично присуство у Светим Тајнама у Цркви Његовој. Било како било, једно је сигурно: наше искрено, чисто покајање и жеља да се очистимо и обновимо за нови живот у Богу јесте једина сврха исповести у Цркви.

Исповедајмо своје грехе

томас хопко исповест

На исповест долазимо да бисмо исповедали своје грехе. Треба да их искажемо јасно и отворено, без уплитања сувишних детаља, али и без прикривања истинског зла уопштавањима као што су „уобичајене ствари“, „домаћи греси“, „свакодневни греси“, итд. Јасна представа Христовог учења је једино што нам може помоћи у исповести.

Требало би да говоримо о оном што сматрамо да је заиста наш грех, или да исповедимо неколико грехова с којима се суочавамо и који, нажалост, господаре нашим животом.

На исповест долазимо да бисмо исповедали сопствене грехе. Лако је пасти у искушење исповедања туђих грехова чланова наше породице, људи са којима радимо, других парохијана. Неки људи, готово по правилу, поступају тако али не чине то у вези са неким „узајамним проблемом“, који би се на њих односио, већ једноставно износе суд правичности иза кога се неретко крије себична забринутост. Ако постоји искрена потреба за духовним разматрањем туђег живота, оно се обавља искључиво ван исповести. Апсолутни императив је да се на исповести сасвим и искључиво усредсредимо на себе, на сопствени живот, грехе и преступе.

Избегнимо педантерију

Пре него што приступимо исповести морамо знати да не можемо, нити се то од нас очекује, да запамтимо свако своје сагрешење. Тако, ако нешто заборавимо рећи, несвесно и нехотице, током исповести, не треба да страхујемо да нам Бог неће опростити. После искрене исповести у коју смо уложили све човеку могуће напоре да исповедимо сваки грех, молитва опроштења ће заиста и бити за све грехе: вољне и невољне, свесне и несвесне, исповеђене и оне нехотице заборављене. Нема потребе да се враћамо свештенику уколико смо случајно заборавили да поменемо нешто мање важно.

Важно је да не постанемо превише забринути над својим гресима што нас доводи до сумње у Божју милост или до убеђења да Његово опроштење зависи од људске достојности или нашег слабог памћења. Бог уважава нашу намеру и искреност у покајању, а не капацитет наше меморије. Ово, наравно, не значи да „искрена намера“ може заменити сам одлазак на исповест. Али свакако значи да моћ Божјег праштања није условљена нашим сећањем, чак ни нашом могућношћу да избегнемо грехе.

Нема тог броја ни те величине греха које Бог не може опростити. Нема тако савршене исповести која заслужује Божју милост својом савршеношћу. Нема Светог Причешћа које не даје и не прима грешник. Све друге помисли које се односе на ово разматрање, нису само лоша теологија, него и богохуљење; и могу чак довести до умне или духовне поремећености.

Боримо се да превазиђемо грехе

Бог нам опрашта не само зато што смо се исповедили, но зато што своје грехе заиста мрзимо и трудимо се да их превазиђемо. Један свети отац, упитан како можемо знати да ли нам је Бог опростио, рекао је: „Ако мрзите своје грехе заиста вам је опроштено.“

У хришћанском покајању нема места жаљењу, оправдавању, разјашњавању грехова, пребацивању одговорности на друге или на „сплет околности“ или на људску слабост. Човек може препознати, супротставити се, презрети и одрећи се греха; то је људски део – Бог опрашта грехе. И то је све.

томас хопко исповест

Према томе, исповедајући се, морамо обећати да ћемо се трудити свим средствима да превазиђемо своје грехе и исправимо свој живот. То и јесте све што можемо, обећати да ћемо се трудити. Не можемо заиста гарантовати никакве резултате. А то је у ствари све оно што Бог жели: озбиљна борба за превазилажење греха. Ако се боримо свом снагом и храброшћу, Бог ће нам даровати победу у час који Он одабере као најпогоднији. Наш једини задатак је да верујемо, борећи се.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име