МУСТАФА ГОЛУБИЋ ИЗ „СЕНКИ НАД БАЛКАНОМ“ ЈЕ НАЈВЕЋИ СРПСКИ ЗЛОЧИНАЦ: По Стаљиновом наређењу дигао у ваздух 2.500 СМЕДЕРЕВАЦА! ЕВО КАКО ЈЕ ТО УРАДИО!

0

Мустафа Голубић, који је „оживљен“ у серији Сенке над Балканом, по свему судећи је највећи српски злочинац јер је, по Стаљиновом наређењу убио око 2.500 Смедереваца. Доносимо ексклузивну причу о чувеном масакру.

мустафа голубић
Од 2400 кућа у Смедереву само је 25 остало неоштећено/Фото: Политика

Пре 76 година, 5. јуна 1941. у 14 сати и 14 минута, експлозија муниције и бензина ускладиштених у средњевековној тврђави, однела је преко 4.000 живота и завила Смедерево у црно. Тог кобног тренутка град је за неколико секунди сравњен са земљом експлозијом у деспотовој тврђави. Диверзију су, по свему судећи, извели комунисти.

После слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, ратне резерве њене поражне војске – пушчана муниција, гранате, барут, експлозив, мазут, бензин, нафта… по наређењу окупатора пресељене су у Смедерево, одакле су баржама уз Дунав транспортоване у Немачку.

Тај 5. јун 1941. године сматра се највећом трагедијом у вишевековној историји Смедерева. Експлозија муниције коју су Немци после окупације лагеровали у тврђави направила је на том месту кратер пречника педесет и дубине око девет метара.

Незваничне процене говоре да се у тврђави тада нашло више од 400 вагона муниције и тридесетак вагона експлозива и барута. Од силине експлозије на град се у трену сручило око четири хиљаде тона камена из тврђаве, забележили су хроничари.

У пречнику од десетак километара све је порушено до темеља. Страдало је више од половине грађана. Тачан број жртава непознаница је и после седам и по деценија. Процењује се да је погинуло између две и по и четири хиљаде грађана Смедерева и околине.

Према подацима комисије за обнову Смедерева, коју је формирала Недићева влада, од 2.400 кућа само је 25 остало неоштећено.

Пети јун 1941. био је четвртак, пијачни дан, па су сељаци из околине преплавили чаршију. Да несрећа буде већа, био је то дан кад се у Смедереву, тадашњем седишту Дунавске бановине, примала плата. Гужви су доприносили и сами Смедеревци које је лепо време измамило на улице, као и ђаци, јер им је због рата била скраћена школска година, па су тог дана подизали сведочанства…

И перон железничке станице био је пун: људи су се тискали да уђу у локални воз према Великој Плани, који је полазио у 14 сати и 12 минута, и био „немачки тачан“… Тог четвртка, међутим, каснио је два минута. Воз је одложио је полазак како би се придодала још једна локомотива за путнике који су журили да напусте Смедерево.

Игром судбине, баш због тог кашњења, више од 1.500 путника страдало је у трену. Међу њима и 17 глумаца Српског народног позоришта из Новог Сада, који су тих дана гостовали у граду на Дунаву.

Локомотива је уз писак испустила пару и повукла композицију из станице, кад се зачула натприродна грмљавина.

мустафа голубић
Мустафа Голубић, сцена из серије „Сенке над Балканом“/ Фото: printscreen

Ни узрок експлозије у оним ратним условима није поуздано установљен. Нагађало се да се експлозив сам запалио, али температура ваздуха у подне тог 5. јуна била је само 26 степени. Прави узрок експлозије се ни до данас не зна. Још се нагађа о два могућа сценарија – да се муниција самозапалила од топлоте или да је реч о комунистичкој диверзији.   Конкретних доказа нема. Породице жртава још чекају истину.

У доцнијим сведочењима, описа саме експлозије нема. Они који су имали срећу да је преживе, могли су само да кажу да су прво видели бљесак, а затим их је прекрила тама… Неки од њих били су одбачени и по двеста метара! Број погинулих Смедереваца, затим сељака из околних села, дошљака из Београда, Новог Сада, Панчева, Ковина… није било могуће прецизно утврдити. Немачка команда у Бечу проценила је број жртава на 4.000. Зна се поуздано само да би, да онај воз није каснио два минута, поред других путника, међу којима су били трогодишња унука генерала Милана Недића, као и његови син и снаја, у животу остало седамнаест глумаца Народног позоришта Дунавске Бановине, 41 ученик смедеревске гимназије и осам железничара…

Сва је прилика, судећи према архивама које су отворене последњих деценија, да су ратни материјал у смедеревској тврђави у ваздух дигли Стаљинови агенти Мустафа Голубић и Мате Видаковић. У Москви се очекивао напад Немачке (уследио је само 17 дана касније), па је Хитлера требало оставити бар без муниције југословенске војске.

Мато Видаковић, диверзант школован у Москви, 4. јула је у једном београдском стану, спремајући темпирану бомбу, направио грешку и у експлозији изгубио обе руке. Немци га хапсе и стрељају, а једна београдска улица носила је његово име од 1945. до 1997. године, када је преименована у Бојанску.

Мустафа Голубић ухапшен је пре њега, само неколико дана после несреће у Смедереву. Има индиција да га је Немцима одао Тито, јер се бојао његових веза са Стаљином.

Голубића је Гестапо, после зверског мучења, 26. јуна стрељао у парку испред данашњег Председништва Републике. После особођења Беорада 1944. године, Руси су његове остатке, наводно, пренели у Москву, где је сахрањен уз војне почасти какве доликују генерал-лајтнанту обавештајне службе. Једна новобеоградска улица носи његово име.

мустафа голубић
Мустафи Голубићу у Алеји бораца НОР-а, на Новом гробљу, у Београду

Иако је одговоран за смрт најмање 2.500 Срба, Голубића су поједини правдали чињеницом да није имао представу о разорној моћи експлозије, као и то да би тим оружјем Немци убили више Руса на фронту…

О снази експлозије говори податак да је кратер имао педесет метара у пречнику, а био девет метара дубок. Према документу ондашње званичне комисије, од 2.393 породичне куће у Смедереву, 5. јуна 1941. само је 25 остало је неоштећено.

У знак сећања на трагедију једном годишње служи се парастос код Спомен-костурнице на Старом гробљу. Ово обележје подигнуто је 1942. године и на њему је уписано само 485 имена, без имена страдалих путника из воза.

Већина погинулих сахрањена је без имена у заједничкој гробници на улазу у гробље. Представници града положили су венце на споменик 5. јун, недалеко од тврђаве.

Град је под вођством комесара за обнову Димитрија Љотића, уз помоћ добровољаца из целе Србије, обновљен до 1943. године.

Дан трагедије, по Љотићевој идеји, најпре се звао „Заветни дан”. После Другог светског рата, па све до 1981. године, догађај је носио име „Пети јун”, а затим је прекрштен у „Дан незаборава”, како се и данас обележава.

Курир/Политика

Приредио: Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.