За српски језик и језичку културу нема се времена – и ВИСОКООБРАЗОВАНИ СТРУЧЊАЦИ често ФУНКЦИОНАЛНО НЕПИСМЕНИ

0

Колика је брига о језичкој култури у нашем образовном систему? Деца не науче да препричавају прочитано, напишу писмо, да се учтиво захвале.

српски језик
Рајна Драгићевић и Александар Милановић/Фото: Новости

Низак ниво језичке културе младих образованих људи говори пре свега о две ствари: прво, да их на значај језичке културе нису упутили у породици; друго – што је болније – да их на то нису упутили ни у школи – каже за „Новости“ др Александар Милановић, професор на Филолошком факултету у Београду, одговарајући на питање колико се о језику брине у нашем образовном систему, и како млади владају језиком.

Добро је позната чињеница, додаје Милановић, да се у средњој школи српски језик практично и не учи, нити се развијају механизми за његову примену било где осим на писаним задацима.

– Нажалост, сведок сам проверљивог податка да добар српски гимназијалац у кући најчешће нема ни правопис ни речник српског језика, а да је граматику негде затурио јер му у настави не треба. То говори о родитељима, ђацима, али и о – школском систему. Све што је научио о српском језику, средњошколац је научио у основној школи. То често важи и за докторе наука – каже Милановић.

О овоме проблему медији неретко пишу, али се, по Милановићевом мишљењу, он мора решити у образовном систему:

– Српски језик и технике његове примене, тј. функционална писменост, морају се учити на свим нивоима образовања: у основној и средњој школи, али и на факултетима (као у другим, развијенијим државама од наше). Само перманентно образовање може решити један од најзначајнијих проблема српског друштва.

Наставници ентузијасти

– Једину наду пружају савесни наставници који у све већем броју увиђају низак ниво језичке културе ученика и покушавају да ускладе задатке које намећу преобимни програми са реалним потребама. Универзитетски професори им у томе помажу конкретним саветима на семинарима. Један од мојих савета је увођење петоминутих вежбања из правописа и језичке културе којим би отпочињао или се завршавао сваки час. Пошто је систем лоше постављен, улога наставника је пресудна.

Као и у многим другим стварима, све зависи од ентузијаста – каже Рајна Драгићевић.

А какав је постојећи школски систем, за наш лист открива др Рајна Драгићевић, професор на Филолошком факултету. У основним школама, по њеним речима, велика се пажња посвећује настави језика, међутим, уместо да се инсистира на развоју језичке културе ученика, инсистира се на граматици.

– Као аутор уџбеника граматике за четврти и пети разред основне школе, могу да кажем да сам се веома лоше осећала док сам испуњавајући захтеве планова и програма, покушавала да приближим десетогодишњацима и једанаестогодишњацима појмове као што су презентска основа, инфинитивна основа, граматички и творбени наставци, глаголски вид, апозиција итд. Од ученика основних школа очекује се да од петог до осмог разреда савладају целокупан језички систем српског језика. И док се ученици, наставници и аутори уџбеника с муком пробијају кроз апстрактан и деци магловит граматички систем, трпи језичка култура ученика. Они завршавају основну школу, а не науче да препричавају прочитано, да разликују важно од неважног у прочитаном тексту, да напишу писмо или молбу, да се учтиво захвале или замоле за оно што им је потребно. За језичку културу нема се времена у основној школи – каже наша саговорница.

У средњој школи готово да нема наставе српског језика, а самим тим ни наставе језичке културе. Изучава се скоро само књижевност, што је, по њеним речима, свакако добро, али није довољно, јер развој језичке културе подразумева и организован систематичан рад, предавања и вежбања, а све то изостаје из средњошколских планова и програма, а још више из саме наставе.

– На факултетима се ситуација још више погоршава. Уместо да сви студенти, ма шта да студирају, имају обавезну наставу српског језика, таква настава не постоји, а српски језик уче само будући филолози и будући учитељи – каже Рајна Драгићевић.

– Требало би, пре свега, изменити планове и програме за основну школу, раздвојити наставу српског језика и књижевности у средњој школи и увести српски језик као обавезан предмет на свим факултетима.

Планове и програме за основну школу треба растеретити наставе граматике и увести много више тема из области језичке културе, а затим наставити с тако конципираном наставом у средњој школи и на универзитетском нивоу.

Неписмене поруке: Вероватно је најтипичнији пример тога како владамо језиком, у који и најлакше можемо стећи увид, наша преписка путем електронске поште или преко мобилних телефона. Било би дивно погледати и наше писане молбе, жалбе и сл. О огласима по стубовима на аутобуским станицама и да не говоримо. Највећи је проблем, међутим, што су и високообразовани стручњаци често – функционално неписмени – каже Милановић.

Граматика – заснована на погубностима

српски језик
Драгољуб Збиљић и Иван Клајн/Фото: printscreen

Текст „Сви смо чувари говора“, објављен у „Вечерњим новостима“ 17. децембра, био је повод за реаговање Драгољуба Збиљића, председника Скупштине Удружења „Ћирилица“. Полемишући са ставовима наших саговорника, академика Предрага Пипера и Ивана Клајна (аутора недавно објављене „Нормативне граматике српског језика“, и председника Матице српске Драгана Станића, Збиљић, између осталог каже:

 „Српска нормативна граматика, па и ова новообјављена, нема ваљану основу на којој се темељи. Она је заснована буквално на Новосадском договору о српскохрватском /хрватскосрпском језику и његовим Закључцима у познатих десет тачака из 1954. Осим у формално враћеном називу ‘српски језик’, та граматика није ништа друго мењала и заснива се на свим погубностима које су последица једног политичког квазинаучног договора. Та нормативна граматика подразумева важност и ваљаност српске језичке норме која обухвата и латиницу и ћирилицу за записивање језика Срба, норма је и екавски и (и)јекавски изговор.“

српски језик
Предраг Пипер/ Фото: Wikipedia

Подсећајући да је народ стваралац језика који потом нормирају научници, председник „Ћирилице“ каже да други лингвисти не нормирају свој језик у таквом „шаренилу“ као у Срба, те да се, у ствари, нормом спутавају развој и култивисање језика.

„Од лингвиста прописано двописмо у бележењу српског језика у ствари спутава и, убрзо, избацује из употребе једно од два прописана писма, и то, природно, нестаје оно које је кроз историју забрањивано, паљено, омаловажавано, насилно уништавано, чекићано (као што се то и данас ради у Хрватској (Вуковар).“

Станићевој констатацији да су према „Закону о употреби језика и писма држава и надлежна министарства задужена да контролишу примену тих норми, конкретно, и то колико је ћирилица присутна у јавној употреби и на улици“, Збиљић супротставља Члан 10. Устава Србије, уз опаску да оваква изјава председника Матице српске показује зашто он, као челник Матице, не разуме какву и колику штету српском језику и посебно писму ћирилици наноси накарадна правописна одлука о настављању двоазбучја.

Збиљић закључује да је „Нормативна граматика српског језика“ – о којој су у тексту „Новости“ говорила двојица академика и председник Матице српске – у решењу питања писма српског језика изван целога света – заснована на свим досадашњим погубностима за српски језик и посебно за српско ћириличко писмо.

Б. Ђорђевић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име