За српски језик и језичку културу нема се времена – и ВИСОКООБРАЗОВАНИ СТРУЧЊАЦИ често ФУНКЦИОНАЛНО НЕПИСМЕНИ

0

Колика је брига о језичкој култури у нашем образовном систему? Деца не науче да препричавају прочитано, напишу писмо, да се учтиво захвале.

српски језик
Рајна Драгићевић и Александар Милановић/Фото: Новости

Низак ниво језичке културе младих образованих људи говори пре свега о две ствари: прво, да их на значај језичке културе нису упутили у породици; друго – што је болније – да их на то нису упутили ни у школи – каже за „Новости“ др Александар Милановић, професор на Филолошком факултету у Београду, одговарајући на питање колико се о језику брине у нашем образовном систему, и како млади владају језиком.

Добро је позната чињеница, додаје Милановић, да се у средњој школи српски језик практично и не учи, нити се развијају механизми за његову примену било где осим на писаним задацима.

– Нажалост, сведок сам проверљивог податка да добар српски гимназијалац у кући најчешће нема ни правопис ни речник српског језика, а да је граматику негде затурио јер му у настави не треба. То говори о родитељима, ђацима, али и о – школском систему. Све што је научио о српском језику, средњошколац је научио у основној школи. То често важи и за докторе наука – каже Милановић.

О овоме проблему медији неретко пишу, али се, по Милановићевом мишљењу, он мора решити у образовном систему:

– Српски језик и технике његове примене, тј. функционална писменост, морају се учити на свим нивоима образовања: у основној и средњој школи, али и на факултетима (као у другим, развијенијим државама од наше). Само перманентно образовање може решити један од најзначајнијих проблема српског друштва.

Наставници ентузијасти

– Једину наду пружају савесни наставници који у све већем броју увиђају низак ниво језичке културе ученика и покушавају да ускладе задатке које намећу преобимни програми са реалним потребама. Универзитетски професори им у томе помажу конкретним саветима на семинарима. Један од мојих савета је увођење петоминутих вежбања из правописа и језичке културе којим би отпочињао или се завршавао сваки час. Пошто је систем лоше постављен, улога наставника је пресудна.

Као и у многим другим стварима, све зависи од ентузијаста – каже Рајна Драгићевић.

А какав је постојећи школски систем, за наш лист открива др Рајна Драгићевић, професор на Филолошком факултету. У основним школама, по њеним речима, велика се пажња посвећује настави језика, међутим, уместо да се инсистира на развоју језичке културе ученика, инсистира се на граматици.

– Као аутор уџбеника граматике за четврти и пети разред основне школе, могу да кажем да сам се веома лоше осећала док сам испуњавајући захтеве планова и програма, покушавала да приближим десетогодишњацима и једанаестогодишњацима појмове као што су презентска основа, инфинитивна основа, граматички и творбени наставци, глаголски вид, апозиција итд. Од ученика основних школа очекује се да од петог до осмог разреда савладају целокупан језички систем српског језика. И док се ученици, наставници и аутори уџбеника с муком пробијају кроз апстрактан и деци магловит граматички систем, трпи језичка култура ученика. Они завршавају основну школу, а не науче да препричавају прочитано, да разликују важно од неважног у прочитаном тексту, да напишу писмо или молбу, да се учтиво захвале или замоле за оно што им је потребно. За језичку културу нема се времена у основној школи – каже наша саговорница.

У средњој школи готово да нема наставе српског језика, а самим тим ни наставе језичке културе. Изучава се скоро само књижевност, што је, по њеним речима, свакако добро, али није довољно, јер развој језичке културе подразумева и организован систематичан рад, предавања и вежбања, а све то изостаје из средњошколских планова и програма, а још више из саме наставе.

– На факултетима се ситуација још више погоршава. Уместо да сви студенти, ма шта да студирају, имају обавезну наставу српског језика, таква настава не постоји, а српски језик уче само будући филолози и будући учитељи – каже Рајна Драгићевић.

– Требало би, пре свега, изменити планове и програме за основну школу, раздвојити наставу српског језика и књижевности у средњој школи и увести српски језик као обавезан предмет на свим факултетима.

Планове и програме за основну школу треба растеретити наставе граматике и увести много више тема из области језичке културе, а затим наставити с тако конципираном наставом у средњој школи и на универзитетском нивоу.

Неписмене поруке: Вероватно је најтипичнији пример тога како владамо језиком, у који и најлакше можемо стећи увид, наша преписка путем електронске поште или преко мобилних телефона. Било би дивно погледати и наше писане молбе, жалбе и сл. О огласима по стубовима на аутобуским станицама и да не говоримо. Највећи је проблем, међутим, што су и високообразовани стручњаци често – функционално неписмени – каже Милановић.

Граматика – заснована на погубностима

српски језик
Драгољуб Збиљић и Иван Клајн/Фото: printscreen

Текст „Сви смо чувари говора“, објављен у „Вечерњим новостима“ 17. децембра, био је повод за реаговање Драгољуба Збиљића, председника Скупштине Удружења „Ћирилица“. Полемишући са ставовима наших саговорника, академика Предрага Пипера и Ивана Клајна (аутора недавно објављене „Нормативне граматике српског језика“, и председника Матице српске Драгана Станића, Збиљић, између осталог каже:

 „Српска нормативна граматика, па и ова новообјављена, нема ваљану основу на којој се темељи. Она је заснована буквално на Новосадском договору о српскохрватском /хрватскосрпском језику и његовим Закључцима у познатих десет тачака из 1954. Осим у формално враћеном називу ‘српски језик’, та граматика није ништа друго мењала и заснива се на свим погубностима које су последица једног политичког квазинаучног договора. Та нормативна граматика подразумева важност и ваљаност српске језичке норме која обухвата и латиницу и ћирилицу за записивање језика Срба, норма је и екавски и (и)јекавски изговор.“

српски језик
Предраг Пипер/ Фото: Wikipedia

Подсећајући да је народ стваралац језика који потом нормирају научници, председник „Ћирилице“ каже да други лингвисти не нормирају свој језик у таквом „шаренилу“ као у Срба, те да се, у ствари, нормом спутавају развој и култивисање језика.

„Од лингвиста прописано двописмо у бележењу српског језика у ствари спутава и, убрзо, избацује из употребе једно од два прописана писма, и то, природно, нестаје оно које је кроз историју забрањивано, паљено, омаловажавано, насилно уништавано, чекићано (као што се то и данас ради у Хрватској (Вуковар).“

Станићевој констатацији да су према „Закону о употреби језика и писма држава и надлежна министарства задужена да контролишу примену тих норми, конкретно, и то колико је ћирилица присутна у јавној употреби и на улици“, Збиљић супротставља Члан 10. Устава Србије, уз опаску да оваква изјава председника Матице српске показује зашто он, као челник Матице, не разуме какву и колику штету српском језику и посебно писму ћирилици наноси накарадна правописна одлука о настављању двоазбучја.

Збиљић закључује да је „Нормативна граматика српског језика“ – о којој су у тексту „Новости“ говорила двојица академика и председник Матице српске – у решењу питања писма српског језика изван целога света – заснована на свим досадашњим погубностима за српски језик и посебно за српско ћириличко писмо.

Б. Ђорђевић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.