Владета Јеротић: Шта човек најчешће СКРИВА

0

Човек је друштвено биће које се саопштава Д(д)ругоме, са оправданим питањем: Како?

владета јеротић
Владета Јеротић: Већина људи никада не научи да се правилно служи речима /Фото: Милош Јелесијевић, Танјуг

Пренатална психологија тврди да у току деветомесечне трудноће мајке не делује само мајка на фетус, већ и да фетус делује на мајку. Како, није до краја јасно; да ли делује генетски потенцијал који дете доноси на свет при зачећу, али оно одговара и на квалитет мајчине (мада и очеве) бриге и неге у току трудноће. Новорођенче, а онда и мало (и велико) дете, наставља да саопштава мајци и оцу (ако су они једини неговатељи), шта осећа, па онда и шта мисли, наравно увек шта жели.

Ова дететова саопштења, и када одрасте, могу бити вербална и невербална. На почетку живота, па и дуже време док дете одраста, његова саопштења чешће су невербална, и због тога искренија и она права, него када касније почне да се служи речима. Мали је број људи који науче (или им је од природе дат тај дар) да се изражавају јасно и разговетно. Већина људи никада не научи да се правилно служи речима, јер су речи везане за појмове, а ови су код већег дела људи неодређени и нејасни. Чиме су они најчешће замагљени? Емоцијама, човековим ирационалним делом његове сложене психе. Нажалост често, вербално изражавање људи претвара се у вербализам – „празно разметање речима и реченицама”.

На поновљено питање шта саопштавамо једни другима, одговор је обично жалостан, али је реалан. Већ према степену достигнуте индивидуације, људи се разликују међусобно, како у вези с потребом за саопштењем, тако и квалитетом и обимом саопштеног. Интровертовани људи (према Јунговој подели) изгледа да имају мање потребе за саопштењем, јер је тежиште њиховог живота усмерено на унутарње доживљаје и на мислени свет, за разлику од екстравертованих, којима је у природи јача потреба за показивањем себе, самим тим и за чешћом комуникацијом с другим људима.

Битно је питање шта заправо људи кажу једни другима, при чему није свеједно коме се саопштавају; можемо сада да проширимо појам саопштавања на појам исповедања. Овај појам има више значења, између осталих и овај: „Исповедање је признати нешто дотле скривено”. Психолошка наука одавно је знала да разликује „скривено као потиснуто у несвесно”, од свесног или делимично свесног скривања које онда није далеко од лажи.

Шта човек најчешће скрива (свесно и/или несвесно)? Онај је то садржај, најчешће емотиван, али и мислени (према неким хришћанским светитељима, могу то да буду помисли које пролете кроз свест) и то садржај који је непријатан, стидан, саблажњив. Овакви садржаји и агресивне природе. Човеков унутарњи (а и спољашњи) центар – строг судија, критичар који може да буде строг (или престрог), умерен или недовољно развијен – приказује себе другима као Персону (међу многим значењима ове речи, у Јунговој психологији она означава маску као „симулацију индивидуалности”), скривајући од самог себе своју Сенку (инфериорног и злог брата у нама, према Јунгу).

Већи део човековог живота прође у лажном саопштавању себе другима, у узалудном покушају да се прикаже оним што није, а што би желео да буде. Човек се ретко у животу показује правим и искреним, чак и када то жели, и то – због С(с)траха. Страх је архетипског порекла, нераздвојно срастао са самом суштином људског бића, које је у својим најдубљим основама – и природно и духовно биће. Природан страх код људи је и разумљив и оправдан (некад и заштитнички) јер је човек, ипак, слабо биће, а његово новорођенче најслабије у читавој природи.

А шта је са духовним страхом? Да ли се то природан страх смртног човековог бића неминовно преноси и на његове представе духовног живота, кварећи их? Није ли страх од Бога наставак, а и крај свих човекових страхова! Зар Бог – ако је, а јесте, апсолутна љубав – тражи од човека да Га се боји! „Суштина искушења је видети Бога који издаје Законе и тражи слепу послушност под претњом казне”, каже руски религиозни филозоф Виктор Несмјелов (1863–1920).

Да ли су Исусу Христу, као Спаситељу света (по веровању хришћана), потребни људи-робови па и људи-најамници (који се боје, али не поштују господара), или су Христу потребни драги људи-пријатељи и сарадници (homo religiosus тако постаје homo creator)!

Видели смо шта човек најчешће саопштава другом човеку: из наслућеног страха приказује другима свога човечуљка, агресивно лице мржње и освете – опет најчешће из страха.

Човек није довољно или није уопште свестан колико је трагично биће јер не препознаје Бога у себи. Зашто бар не остане целог живота човек-путник (homo viator), јер као такав има наде да закуца једног дана на права врата, да открије своју ентелехију („неприкладна делатност духа, стварност”) коју су најпотпуније схватили и испуњавали током живота и Гете и Достојевски, донекле и Ниче.

владета јеротић
Гроб Достојевског

Управо сам на овакву божанску стварност мислио када сам у првој реченици чланка ставио најпре велико слово за другог. Саопштавајући себе целог живота другоме – мужу и жени, пријатељу, исповеднику, психотерапеуту, у степену колико смо достигли искреност; до тога степена долазимо само преко делфијског, али и хришћанског захтева човеку „Упознај себе!“ Тада смо тек на добром путу да саопштимо себе Другом. Бог „чека” да на Његову љубав према човеку, човек одговори својом љубављу. Само тако се и земаљски и космички круг не затвара, но увек на нов начин отвара.

Политика

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.