ОНА ЈЕ ПРЕДВИДЕЛА УБИСТВО АЛЕКСАНДРА У МАРСЕЈУ: ПАЛА ЈЕ У ТРАНС И РЕКЛА – КРАЉА ВРЕБА СМРТ НА ТОЧКОВИМА

0

Шта се све догађало у животу југословенског суверена у годинама пре марсељског атентата и да ли је монарх наслутио шта му се спрема?

александар карађорђевић
Фото: Wikipedia

Уторак 9. октобар 1934. године, надомак Марсеља. У адмиралској кабини, на разарачу „Дубровник“, краљ Александар Карађорђевић, непосредно пред усидрење, нешто је писао.

У другом углу, његов лични послужитељ спремао је пртљаг. Из кожног кофера намерно је извукао панцирну кошуљу, од челичних плочица, постављену танком чојом са унутрашње стране.

Александрова супруга краљица Марија рекла је посилном, приликом испраћаја мужа у Зеленици, да по сваку цену настоји да краљ у Француској стално носи челичну кошуљу, што га може спасти ако неки атентатор покуша да пуца у њега.

„Краљев момак“ се, држећи металну заштитну кошуљу у рукама за обе ивице, обратио свом владару:

– Ваше величанство, краљица је рекла…

Као што је „момак“ Зечевић доцније испричао, југословенски монарх је одлучно одбио да обуче ту кошуљу:

– Остави то, Зеко, не умире се без судњега дана!

Два дана раније, приликом испловљавања из луке Зеленика у Боки которској, краљ је скинуо са леве руке велики прстен, од којег се иначе није одвајао.

Прстен је, према предању, припадао цару Душану и служио је као амајлија, јер је на њему писало на старословенском: „Ко га носи, Бог помози“.

Александар га је, међутим, скинуо, пружио краљици и нехајно рекао: „Узми ово, смета ми.“

Још један истинит догађај могао се тумачити као злокобно предсказање. Пре укрцавања на брод, краљ је 6. октобра, у пратњи Мује Сочице, бана Зетске бановине, и Гаврила Дожића, митрополита цетињског, посетио манастир Савину код Херцег Новог.

Хтео је да види жезло Светог Саве похрањено у том манастиру. На његово велико разочарање, игуман га је обавестио да је жезло неколико дана раније однесено у Котор за припрему некакве изложбе.

Краљ је запалио две свеће, изашао из манастира и пришао звонику, узео уже обема рукама и почео да звони. Уместо да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро.

„Ова чудна појава целу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак“, пише у мемоарима митрополит Дожић.

„Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до ‘Дубровника’, где се укрцао, ја сам се са баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем.“

Поред тога, Александар је, поздрављајући се са кнезом Павлом, рекао брату од стрица да се његов тестамент налази у два запечаћена писма, једно адресирано на краљицу Марију, а друго на председника Владе.

Можда је Александар Карађорђевић превише веровао у своју „срећну звезду“, рачунајући да ће избећи атентат као непуних годину дана раније, 16. децембра 1933. године у Загребу, када је дошао у главни град Савске бановине да прослави своју породичну славу. На улицама Загреба је врило, а нарочито је било уочљиво присуство младог света.

Павелић и његове усташе су закључили да би то био погодан моменат за атентат. Формирали су два тима одабраних терориста. Ове групе су предводила двојица младих усташа – прву Петар Ореб, из италијанског логора, а другу Иван Херенчић, из Јанка Пусте у Мађарској. Павелић је атентаторима обећао 500.000 лира ако успешно обаве посао.

Ореб је са два члана свог тима био обучен у скијашко одело, а његови другови су имали и скије. План је био врло једноставан. У тренутку када би краљ наишао, двојица теориста би потрчала напред и бацила би скије према краљевим колима. У том метежу Ореб је требало да баци бомбу и пиштољем докрајчи краља.

Епилог – двојица убијених усташа, а остали су се разбежали и склонили у Мађарску. Ореб је покушао да се прикрије у једној циганској черги, али је убрзо ухапшен и суђено му је за покушај атентата.

александар карађорђевић
Фото: Wikipedia

Право из Загреба краљ је са малом свитом отпутовао у дворац „Сувобор“ на Бледу, у којем је ретко зимовао. Према сведочењима министра двора Антића и дворске даме госпођице Мирке Грујић, највише времена је проводио сам, замишљен и туробан.

Причали су да је њено величанство краљица морала по цео дан да хода на прстима кад пролази поред његове собе. Највероватније је у то време Александар писао тестамент.

На ту одлуку да остави опоруку несумњиво је пресудно утицао неуспели атентат усташе Ореба у Загребу. Међутим, не би требало занемарити ни грофицу Нађу, незваничну врачару, хироманта и астролога краљевског дома Карађорђевића.

Одмах по доласку брачног краљевског пара на Блед, појавила се и грофица Нађа. Да ли је она убрзала краљеву одлуку да напише тестамент, тешко је закључити и 83 године касније.

Грофица врачара, омалена старица збрчканог лица, дрхтавих руку и сугестивног орловског погледа, није прогнозирала ружичасту будућност краљу. Споменута Мирка Грујић, краљичина дружбеница, тврдила је да је њена господарица проплакала целу ноћ после вечери када је грофица Нађа у трансу изговорила:

„Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом“, и после тога била изнета из краљевих одаја.

„Господар се затворио у свој кабинет и цео дан нити је јео, нити пио. Само је нешто писао, цепао и писао …“ – причала је Грујићева.

Уочи поласка за Марсељ, када је стигла метеоролошка прогноза која је наговештавала узбуркано море и велике таласе, краљица је одустала од путовања бродом, а краља је, ипак, задесила смрт на точковима аутомобила.

Све то може да спада у ред наше склоности ка митоманији после неког великог трагичног догађаја.

Занимљиво је запажање министра Двора, које не спада у случајеве „подгревања“ народне маште. Припремајући гардеробу за пут, краљица је понела дубоку црнину за случај нечије смрти и посебних церемонија: „Да ли сама, или са знањем краља? Да ли спонтано или после разговора о свим могућим случајностима?“, питао се министар Антић.

Да ли је краљ наслућивао шта му се спрема?

Да му се ради о глави, знао је из многобројних извештаја, а осећао је то и инстинктивно. Често је говорио: „Мисли ли ко да нисам свестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицу, али то није важно. Ја нисам на челу државе да седим скрштених руку и водим рачуна о своме животу. Краљ мора да извршава задатке.“

Није крио да има предосећај да му се спрема убиство и наглашавао је да ће у то бити умешани „италијански прсти“.

У својим мемоарима министар Антић је написао: „Када је комуниста Спасоје Стејић на Видовдан 1921. бацио бомбу на њега, Александар је, као да се ништа није догодило, наставио пут и извршио смотру војних јединица. После усташког покушаја атентата у Загребу 1933, сутрадан је сам, у пратњи једног службеника и официра, прошетао улицама Загреба до центра града. Није марио за мере обезбеђења.“

Александар је слао поруке краљици Марији: „Ја не бих могао да имам жену која се боји, али те сада молим да непрестано будеш опрезна кад излазиш са децом: они који желе моју смрт, могли би такође да вас нападну.“

При повратку из Софије, рекао је енглеском амбасадору Невилу Хендерсону, када га је овај упитао да ли се плаши атентата: „Никад на то нисам ни помислио док сам био у Бугарској. Таква ми се ствар пре може догодити у Француској.“

Курир

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.