Био је Смедеревац, чувени српски правник и пример ПРАВОГ БЕОГРАДСКОГ ЏЕНТЛМЕНА

0

Ђока Павловић није био рођен у богатству, нити је припадао некој аристократској лози, али је преко педесет година у старом Београду био заиста велика личност и узор правог џентлмена. Они који га памте из времена пре 1914. године сетиће га се увек у фијакеру, у некој ску­поценој бунди, одевеног по последњој моди, јер се он ретко и могао срести пе­шке или у неком „баналном оквиру“. Чим би се појавио, све је пред њим ус­та­јало, уклањало се и склањало, јер је Београд имао само једног господина Ђоку Павловића. Сматрало се за веома ретку част већ и само познанство с тим „грансењером“, који је увек био изнад средине.

Разгледница из старог Београда

О ње­гово пријатељство грабили су се и политичари, и професори Велике школе, и богати трговци, јер је његова реч имала одјека и на највишем месту. Био је врховни арбитар у најразличитијим стварима, јер је умео да каже да ли је неко способан за овај или онај положај, за ову или ону суму кредита код Народне банке, или уопште за улазак у висо­ко друштво и остајање у њему.

Рођен је у Смедереву 1838. године, а од 1850. живео је у Београду уз свога брата, кир-Јевту Павловића, књижара, који се обогатио, оженио рођаком кнегиње Персиде, развео се од ње, а затим живео само за послове и за свога брата Ђоку. Он му је омогу­ћио школовање и послао га у Париз, где је Ђока завршио права 1862. године. У Паризу је Ђока Павловић стекао манире западњака париског стила Другог царства, и није их ви­ше напуштао целог свог живота. Осим тога, он је са Запада донео страст за добру му­зику, јер је и сам изврсно свирао на виолини. Све то, узето скупа, чинило је да је одмах стекао наклоност кнеза Михаила, који је позивао младог „Паризлију“ да с виолином до­лази на његова повечерја.

Каријера Ђоке Павловића била је бриљантна. Он је 1871. године основао Смеде­ре­в­ску кредитну банку и био три године њен директор, па је на тај начин поред гласа из­вр­сног правника стекао и глас искусног финансијера. Десетак година доцније био је на­предњачки министар финансија, чувен и по томе што је у Србију увео прогресивне по­резе (то је била новина која је значила акт социјалне правде, али коју није било просто и лако спровести), као и по томе што је закључио један државни зајам од 40 милиона ди­нара, који је био уписан преко 100 одсто, што је представљало нечувен успех. Чим је то свршио, Ђока је изјавио да је уморан, па је дао оставку. Усвајајући је, краљ Милан је рекао да је господин Павловић обавезао круну на захвалност за изванредне услуге ота­џбини и одликовао га Таковским крстом И реда, што је онда био врхунац друштвеног ранга.

Пре тога, а и после тога, Павловић је био министар правде и министар спољних по­сло­ва, председник највишег суда, професор Велике школе, писац чувеног „Хипотекар­ног права“ и посланик Србије у Риму, па чак и председник Народне скупштине, и то два пута. На свим овим положајима оставио је неизгладиву успомену човека ретког ауто­ри­тета, али и ретког такта. Никад није улазио у неке интимности било с ким, увек се изу­зи­мао од сваке гужве и демагогије, држао се по страни од свих интрига, полемика и личних објашњења. Остао је званичан, коректан и увек удаљен од свих „шпекулација“, ограничен на свој ужи круг пријатеља и на своје личне, музичке и друге интересе. Пи­сао је правне расправе за француске стручне часописе, лечио се по страним бањама, путовао по иностранству, читао стране новине – а на домаће политичке смицалице уопште се није обазирао.

Као посланик у Риму, он је систематски обилазио музеје и друге знаменитости, на­стојећи да допуни своје образовање из историје и разних уметности, и, укратко речено, био је методичан у свему. Никада се није предавао гневу, ни одушевљењу. Иако добро­душан у личном опхођењу, он је као судија био неумитан, а као критичар бескомпро­ми­сан. Нико није могао да рачуна да ће на основу личног пријатељства с њим извући би­ло какву корист за себе, ако на њу није имао права. Никада никоме није „кадио“. За­хте­вао је од свакога исто оно што и од самога себе: рад и законитост.

Пензионисан 1892. године, он је становао са својим богатим братом Јевтом, који је умро 1898. и завештао читаво своје богатство, од неких четири до пет милиона динара, у добротворне сврхе, али с тим да приходе од тога фонда доживотно ужива његов брат, господин Ђока, и да их троши по своме нахођењу. Окорели нежења, Ђока Павловић је седео сам на читавом спрату једне палате у Кнез Михаиловој улици, окружен књигама и цвећем, заузет само бригом око удаје својих многобројних смедеревских сестричина, којима је приређивао сјајне свадбе и давао велике миразе, као што је и помагао разне своје рођаке и децу својих пријатеља. Сви покушаји да га ожене остали су без успеха. Педесет година су се разне проводаџике и проводаџије из највиших кругова мучили да ожене Ђоку Павловића, који у ствари није био женомрзац, али су све те комбинације пропадале на некој сасвим безначајној појединости. Чак и онда када је прешао педе­сету годину, Ђоки Павловићу су налажене лепе, младе и богате девојке и удовице, али га и поред свега тога нико није успео наговорити да се ожени. Дозвољавао је, или се бар правио да не види, како се кују читаве завере да би га оженили, па је питање те ње­гове женидбе скоро пола века било предмет разговора у београдским напред­ња­чким и обреновићевским салонима. Питање његове женидбе занимало је чак и кне­гињу Јулију и краљицу Наталију, али је Ђока Павловић умро као вечити младожења, на велику жалост женског света, који је по сваку цену хтео да га усрећи. Али, у исто време, ниједна афера нити скандал у вези са женама нису везани за име господина Ђоке Павловића.

После 1903. године, за време владе краља Петра, углед овога човека је још више скочио. Он се познавао са краљем Петром још пре 1858, а после 1903. постао је човек његовог највишег поверења. Богат и независан, апсолутно неподмитљив, он је имао ми­шљење искусног државника који је лично био потпуно незаинтересован, који није имао својих амбиција али ни обзира према било коме. Кад год би избила нека велика, заплетена министарска или парламентарна криза, краљ Петар је консултовао овог ста­рог господина из Кнез Михаилове улице и давао мандат оној групи за коју би овај ре­као да јој по Уставу и строго парламентарној пракси припадају власт и одговорност државне администрације.

Штавише, на савет тог старог дипломате и судије, распуштa­на је и скупштина и мандат за изборе даван овој или оној парламентарној групи! Зато су дворска кола често долазила по Ђоку Павловића, и он би напуштао своју кућу да из­рекне пресуду у име уставног права и да се после врати у свој стан, међу своје књиге, цвеће, унучиће од сестричина и успомене које су га везивале за Париз царице Евгеније и Наполеона III; да се врати својој виолини и своме Моцарту, одмарајући се од напор­ног и пуног одговорности излета у политику, чудећи се амбицијама политичара и задо­вољан што их и сам нема.

Милан Јовановић Стојимировић, према књизи „Силуете старог Београда“

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.