НЕПОЗНАТИ ДЕТАЉИ: КАКО ЈЕ ПУНИША РАЧИЋ УБИО СТЈЕПАНА РАДИЋА и на кога је све пуцао У СКУПШТИНИ 1928. године (ФОТО)

1

Заједничка држава југословенских народа је од самог почетка мирисала на зло, упркос доброј вољи и оптимизму многих који су у њој живели. Како је време пролазило, тензије су све више расле, а све је кулминирало 20. јуна 1928. године током седнице Народне скупштине Краљевине СХС.

пуниша рачић
Радикалски посланик из Црне Горе Пуниша Рачић пуца на посланике ХСС-е у Скупштини 1928. године. Од ране је касније умро Стјепан Радић. Ово је довело до Шестојануарске диктатуре./Фото: Wikipedia

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца од самог свог зачетка није слутило на добро, јер ниједан од народа у њему нико није питао да ли жели уопште да та држава настане. Хрватски сабор, примера ради, никада није гласао за уједињење, друго је тело донело ту одлуку, и оно што смо ми посматрали као њихово ослобођење од аустроугарског јарма они су, можда, већином, посматрали као нову врсту окупације.

Како је време пролазило, тензије су све више расле, а све је кулминирало 20. јуна 1928. године током седнице Народне скупштине Краљевине СХС.

Претње по живот Стјепана Радића – лидера Хрватске сељачке стране која је била у коалицији са Самосталном демократском странком која је окупљала тзв. Србе Пречане (оне који су живели са друге стране Дрине, Саве и Дунава) – већ су долазиле из радикалских редова, због чега му је саветовано да не дође тог дана у Скупштину.

Радић је ипак дошао. Седница је била у хаосу, водила се жучна и бурна распава без икаквог смисла. Опозиција је непрестано ударала у клупе, а радикали Тома Поповић и Пуниша Рачић из Црне Горе су са говорнице отворено претили.

пуниша рачић
Стјепан Радић, лидер Хрватске сељачке странке кога је Пуниша Рачић убио у Скупштини 20. јуна 1928. године/Фото: Wikipedia

Светозар Прибићевић, Србин и вођа Самосталне демократске странке, питао је Рачића „да ли хоће да се у Лондону чује да се овде прети оружјем“, Иван Пернар из ХСС-а је на то додао: „Нека Еуропа чује, куд су Хрвати и Пречани дошли. Нека Еуропа то чује!“, на шта је Рачић одговорио да постоји део народа који је издавао народне и интересе целе државе.

На то је Пернар добацио Рачићу: „Опљачкао си бегове“, вероватно алудирајући на отимање имања бившег муслиманског племства након Првог светског рата (Рачић је био оптуживан и да је присвојио шуме манастира Високи Дечани; колико је то тачно, не знамо, али он јесте од сиромаха постао милионер преко ноћи). Рачић је позвао председавајућег да казни Пернара, вратио се за говорницу и узвикнуо: „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!“.

Председник Скупштине тада необјашњиво излази из сале.

И онда креће пакао.

пуниша рачић
Светозар Прибићевић, вођа Самосталне демократске странке која је окупљала Србе пречане, оне с друге стране Дрине. Био је у коалицији с ХСС-ом/Фото: Wikimedia Commons/ Енциклопедија лексикографског завода 5

Рудолф Хорват овако описује оно што се дешавало:

„У том часу извадио је Пуниша Рачић из џепа свој револвер (парабелум). Министар Вујичић, који је сједио у министарској клупи иза Рачића, ухватио га је за руку с намјером, да спријечи пуцање. Истодобно је прискочио и министар Кујунџић с једнаком намјером (оба министра су били Срби; прим. нов.). Али Рачић, који је веома јак човјек, отргне се министрима.

Точно у 11 сати и 25 минута страховит пуцањ из парабелума одјекне у дворани. Тане је погодило др Пернара један центиметар изнад срца. Када се Пернар срушио на клупу, наперио је Рачић свој парабелум на Стјепана Радића. То је опазио др. Ђуро Басаричек, који је скочио преко стенографскога стола, да Рачићу спријечи намјеру. Али Рачић се нагло окрене према Басаричеку, на којега испали парабелум. Тане погоди Басаричека у слабине тако, да је изашло на лијеву лопатицу, те је Басаричек одмах онесвијештен пао на под.

Међутим је пред Стјепана Радића дојурио Иван Гранђа, да га заштити својим тијелом. Но Рачић опет испали парабелум, те погоди Гранђу у руку. Чим се Гранђа срушио, нациља Рачић стоичком мирноћом на Стјепана Радића, којега тане погоди у трбух.

пуниша рачић
Пуниша Рачић у народној и четничкој ношњи 1926. године/Фото: Wikimedia Commons/Bulgarian Archives State Agency

Сад је према Пуниши Рачићу скочио Павле Радић. Ипак се Пуниша није збунио, него је Павлу Радићу добацио: „Ха! Тебе сам и тражио!“ И мирно нациља револвером на Павла Радића, којега погоди један центиметар испод срца тако, да се Радић одмах онесвијештен срушио на под.

Како је Светозар Прибићевић сједио у клупи тик Стјепана Радића, држало се, да ће Пуниша Рачић шести хитац опалити на Прибићевића. То се ипак није догодило, него је Пуниша иза толикога крвопролића посве сабрано с револвером у руци изашао из дворане кроз тзв. министарску собу. Видјело се, да Пуниша пуца само на хрватске народне заступнике. Његови су хитци слиједили у размацима од неколико часака тако, да се цијели злочин Пунише Рачића збио у једној – и то непуној – минути.“

Једини спорни елемент у овом опису Рудолфа Хорвата је то да Рачић није хтео да пуца на Прибићевића. По свему судећи, заправо, он му је био једна од две мете које су спречили Басаричек и Гранђа. Радић је, ипак, био важнија, као и његов синовац Павле који је погинуо том приликом.

Што се тиче слике која је приложена на самом врху текста, није посве јасно на који се моменат целог овог догађаја односи. Такође, треба казати и Павле Радић, синовац Стјепанов, наводно још раније питао Рачића колико кошта српска крв са Кајмакчалана да би Хрвати могли у злату да је плате, само да се престане са причом о томе како су Срби ослободили Хрвате својом крвљу. Сам Стјепан Радић ништа и није причао јер је пре доласка на ту седницу обећао да ће ћутати.

пуниша рачић
Свадба краља Александра Карађорђевића и краљице Марије/Фото: Wikimedia Commons/Стари Београд – Београд којег више нема / Old Belgrade

Рачић се сутрадан предао.

Пернару су београдски лекари спасли живот, као и Гранђи. Радић је умро од последица рањавања 8. августа, иако га је лично оперисао др Миливој Костић, најбољи београдски хирург; сама рана није била смртоносна, али је Радић био рђавог здравља, слабог срца и имао је дијабетес.

Међутим, док је још лежао у болници, Радића су посетили сви српски политичари као и сам краљ Александар; овоме је лидер ХСС-а рекао да „сада постоји само краљ и народ“, али нико није знао шта је тачно мислио; краљ је то интерпретирао као „зелено светло“ за укидање парламентарног живота и увођење диктатуре ради сређивања расула. Пошто му је било боље, пре смрти, пуштен је из болнице и дошао је у Загреб где га је дочекало неколико десетина хиљада грађана.

Рачић је осуђен на 20 година робије. Служио је у Забели, где је имао привилеговани положај; могао је, рецимо, да се шета по Пожаревцу током дана. Пуштен је после 13 година, симптоматично баш на дан 27. марта 1941. године. Не зна се тачно шта се десило са њим након окупације, коју је провео у Београду; по свему судећи, стрељали су га партизани из 21. српске дивизије под командом Милоја Милојевића.

пуниша рачић
Антун Корошец, вођа Словенске људске странке, једини не-Србин на месту премијера Краљевине Југославије/Фото: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Елем, директна последица описаних догађаја у скупштини били су велики протести Хрвата, захтеви за независношћу, и тако даље.

На крају је краљ Александар завео тзв. Шестојанурску диктатуру 1929. године, забранио рад свим политичким организацијама, увео поделу на бановине, озваничио политику интегралног југословенства (под паролом, један народ – три племена, требало је да се створи јединствена југословенска нација без подела на Србе, Хрвате и Словенце) те променио име држави у Краљевина Југославија.

Има их који сматрају да је ово био план све време, настао у кухињи Антона Корошеца, министра унутрашњих послова и лидера Словенске људске странке (и после тога јединог премијера Краљевине Југославије који није био Србин), са циљем консолидације Краљевине на линији са интегралним југословенством (Корошец је сматрао да се са Радићем „не може правити држава“).

То, међутим, није претерано вероватно.

О. Ш, Телеграф

1 коментар

  1. Догађаји који су поменути у тексту (Атентат у Скупштини 20.јуна 1928., смрт Стјепана Радића председника Хрватске сељачке странке, Шестојануарска диктатура 1929.) су оставили дубоке и трајне последице по односе Срба и Хрвата. Догађаји су до данашњег дана, а посебно у време распада Прве и у време Друге Југославије злонамерно интерпретирани, као да је то био сукоб српског и хрватског народа по етничкој линији, а не раскол политике по питању власти. У први план је истицано да је тадашњи лидер хрватског народа убијен од стране једног српског радикала из владајуће већине. Да је убиство извршио српски народ, краљ, Београд, а мит о београдској доминацији је добио на снази. Ово пуцање у Скупштини је са огорчењем прихваћено у хрватским народним масама. Чињенице које се не уклапају у овакву слику су игнорисане, заобилажене или им је значај умањиван па су и заборављене. Шта је на тај начин сакривено од нас?
    Увреде опозиционих посланика ка Рачићу и другим радикалима су трајале данима. Личне увреде које је Пуниша Рачић примио су биле неприхватљиве, али ипак је он тај који је испалио 6 метака од којих су два човека изгубила животе, а тројица су били рањени. За то нема оправдања. Како је Пуниша Рачић унео пиштољ у Народну Скупштину Краљевине СХС? Поред скупштинског обезбеђења, на чијем челу је полицијски комесар Скупштине, директно подређен тадашњем Министру унутрашњих дела Антону Корошецу.
    Зашто је сакривено да је Рачић најмање једном пре атентата, био у посети министру Корошецу, што је забележио у свом дневнику шеф кабинета Станко Мајцена? Зашто је сакривено да је Рачић након пуцњаве у Скупштини, мирно изашао из сале, и кроз Масарикову улицу одшетао до кабинета министра Корошеца, који не жели да га прими. Мирно се предао жандармима министарства и одведен је у зграду Управе града Београда где предаје свој револвер. Рачићу је суђено тек маја 1929., осуђен је на 20 година, одслужио је непуних 12 (плус годину у притвору) и на слободу излази 27.марта 1941.г. У току борби за ослобођење Београда, 16.октобра 1944. два партизана из 21.српске дивизије га одводе у непознатом правцу. Син Александар је страдао у револуционарном терору по окончању рата.
    Зашто је улога Антона Корошеца у овим догађајима сакривана? Корошец је за Радића рекао “да се са њим не може правити држава“. Неко је уклонио умереног, пројугословенски расположеног Радића, довео Влатка Мачека који ће својим Сељачким и Градским заштитарима расчистити пут за екстремне представнике хрватског државног права. Тешко болесни, скоро потпуно слепи, политички слабо успешни Стјепан Радић постаје хрватски јунак и мученик и жртва великосрпске хегемоније. И утире пут за нешто много страшније што ће се догодити. Анте Павелић је био у Скупштини током пуцњаве као посланик. Те вечери он путује за Загреб, а убрзо емигрира у иностранство и за кратко време у бугарским планинама потписује “Софијску декларацију“ са представницима ВМРО-а.
    Зашто је сакривено да Стјепан Радић није страдао у атентату? Погођен је рикошетом, одбијеним метком од клупе. Њега је оперисао најбољи хирург у Београду, краљ га је убрзо посетио и разговарао са њим. После неколико недеља опорављен, одлази у Загреб. Тамо 24.јула 1928.истражном судији даје свој исказ. Објаснио је како је седница тог дана изгледала страшно, али како је био страховито лошег вида, кратковид на граници слепила, рекао је да му ништа није било јасно шта се догађало. Тешко болестан, са поодмаклим дијабетом, скоро потпуно слеп, под температуром, са слабим срцем и упалом плућа умире 08.августа 1928.г од срчаног удара. Лекари су потврдили да је рањавање имало последичну везу са смрћу што је омогућило да се Рачићу суди за убиство, а не покушај убиства.
    Током јула 1929.г, када је ствар изгледала најгоре, Александар Карађорђевић се састао са Радићевим наследником Влатком Мачеком и са Антоном Корошецом, нудећи им раздружење Србије, Хрватске и Словеније. Корошец је то категорички одбио, а са Мачеком је настало спорно питање граница разграничења. Мачек је одбио предлог и прихватио да се и даље настави у заједничкој држави. Краљ је прихватио оставку тадашњег премијера радикала Велимира Вукићевића, и без избора премијерску столицу дао Антону Корошецу, председнику Словенске људске странке. Мистерије око улоге Корошеца у овим збивањима су тиме значајно повећане. Ова влада, у којој је Корошец био и министар полиције, је трајала од краја јула 1928. до 06.јануара 1929. и распуштања Народне скупштине. И у наредној влади (Петра Живковића) Корошец је опет министар. Златни период његовог политичког деловања је место министра унутрашњих дела у две владе Милана Стојадиновића (јун 1935-децембар 1938.). Надамо се да ће историчари једном повезати персонална решења о именовањима начелника полицијских управа и жандармеријских станица која је Корошец доносио са дешавањима у време и након проглашења Независне Државе Хрватске 1941.г. Али то је нека друга прича…

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.