ОПТУЖИЛИ ГА да је друговао с Хитлером, био је изложен подсмесима, а он је поколењима ОСТАВИО НЕШТО НЕПРОЦЕНИВО (ВИДЕО)

0

Заоставштина Христифора Црниловића, сликара и јунака, за понос генерацијама које долазе. Богату збирку уступио Београду, – коју је сместио у Манакову кућу.

христифор црниловић
Небојша Илић испред куће у којој је Црниловић провео последње дане / Фото И. Митић / Христифор Црниловић / Фото Фондација даровитих Власотинчана

Власотинчанин Христифор Црниловић оставио је поколењима једну од највећих етнолошких збирки на Балкану са 2.600 различитих предмета. Осим народних ношњи, збирку чине и накит, разни предмети из покућства, прибори за ручне радове, кандила и други религијски предмети, стари новац, као и више од 23.500 листова документационе грађе.

Црниловић је био сликар и педагог, а летње распусте је користио да на коњу „крстари“ селима југа данашње Србије, Јужне Србије (данашње БЈР Македоније) и Космета. Тако је, прикупљајући разне предмете, кућу у Власотинцу напунио сандуцима у којима је био сложен његов живот. Због свог „необичног“ понашања популарног Кицу је мало ко разумео, а шта су о њему мислили земљаци и савременици, говори и надимак који су му наденули – Пусто’од.

Христифор Црниловић Кица је рођен 1886. године у породици Прокопија Ђокића Црнила, имућног власотиначког трговца, уз чију подршку је завршио Краљевску уметничку академију у Минхену. Радио је као професор уметности у Неготину, Скопљу и Алексинцу.

Храбро се борио у отаџбинским ратовима, јунак из батаљона 1.300 каплара, преживео је албанску голготу и са Крфа донео нека од тридесетак сачуваних дела која је за живота насликао. То је време када Христифора почиње да окупира етнографски рад.

Награде филму: За документарни филм о свом необичном суграђанину Небојша Илић Илке је добио прегршт награда на фестивалима у земљи и иностранству. У Власотинце су стизала признања из Сарајева, Сплита, са Рудника, из Велике Плане, Сремских Карловаца, Кучева… Небојша Илић је у последњих 11 година снимио исто толико документарних филмова и захваљујући свом раду добио више од 50 награда.

– Свака мала средина не трпи људе који су испред времена, због чега је Кица био изложен подсмесима, неразумевању и неприхватању. Живео је у свом свету, због чега су га сматрали чудаком, а како је то изгледало, најбоље говоре сведочења да су несташну децу плашили њиме – прича Небојша Илић Илке, аутор документарног филма о човеку који је, како каже, симбол пожртвованости, самоодрицања и дефиниција уметника.

Претходно Илић о Црниловићу ништа није знао, али је после вишемесечног истраживања свој филм започео речима: „Постоје људи, наизглед необични, осуђени на сваку муку, али не и на заборав.“

– Да снимам филм о Кици, навеле су ме две, испоставило се, неистине. Прва, да је у сликарској школи у Минхену био са Хитлером, а друга да није волео место у коме се родио и живео. А свако ко се упозна са његовим животом и заоставштином остане без речи. Њена вредност није само у бројности предмета, него и у начину истраживања и прикупљању података. Збирку су Кици тражили из Париза и родног Власотинца, али ју је он уступио Београду, под условом да буде изложена као посебна целина – истиче Илић.

За смештај збирке Београд је обезбедио и реновирао Манакову кућу, док се Етнографски музеј обавезао да је прикаже и чува. Овом музеју уступљено је и више од хиљаду негатив-стаклених плоча и око 600 филмова на којима су људи, објекти и предмети које је Кица фотографисао у Србији, Грчкој, на Блиском истоку, у Словенији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Он је израђивао и етничке карте на основу распрострањености традиционалних ношњи. Сам је издвојио, превенствено на основу народне женске ношње, три комплекса: моравски, вардарски и шопски.

христифор црниловић
Кица, како су га Власотинчани звали, на једном од својих путовања

Највећи број предмета потиче из друге половине 19. века, али међу прикупљеним накитом има наушница старих и по 600 година. Црниловић је живео скромно. Штедео је на јелу и оделу, да би парама од професорске плате куповао ношње, накит, ћилимове, везове и друге ручне радове.

Последње дане живота (до јула 1963. када је преминуо) провео је у кући своје сестре Лепосаве Стаменовић у Власотинцу, где су две собе претворене у Кицин атеље и мрачну комору. О збирци је бригу водила и њихова сестра Зора. Две сестре биле су пуне разумевања за све што је Кица радио, а њему је, без обзира на све осуде околине, њихова љубав била довољна да истраје у свом науму и да се упише на листу за незаборав. У Власотинцу данас фондација даровитих Власотинчана носи име Христифор Црниловић Кица, као и КУД у оквиру овдашњег културног центра.

Комеморативна изложба

Црниловић је излагао своја сликарска дела на изложбама „Ладе“ у Београду и Скопљу, и на више колективних изложби у Паризу. Међутим, прву самосталну изложбу имао је тек две године после смрти, јер је за живота „због буржоаског порекла“ био потпуно маргинализован. У организацији његових бивших ученика 1965. године у Галерији „Графички колектив“ биле су изложене његове слике и пастели, за које је од стручњака добијао изузетне комплименте.

Документарни филм Небојше Илића о Христифору Црниловићу можете погледати овде:

Игор Митић, Новости/Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име