ЧУДА СВЕТЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТРОГРАДСКЕ

0

Пре хиљаду година Руска земља се просветлила светлошћу Христовог Евангелија. Од тада и до данас Блага Вест наставља да се објављује и води ка спасењу верна чеда Божја преко Руске Православне Цркве. Небројене стотине светих Божјих Угодника, прослављених и непрослављених, пројављених свету и њему непознатих, који су се спасавали у разне епохе те 1000-годишње историје, као диван плод Божанске сетве у руској земљи, представљају молитвене заступнике за своје земаљске сроднике и родну Отаџбину.

чуда свете ксенијеБлажена Ксенија Петроградска јуродива поштована је још за живота и касније, током XIX и XX века, до данас, као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости (безумна Христа ради). За своје трудове, молитве, постове, странствовања и са смирењем претрпљене поруге Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капелица на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву.

Молитвама новопрослављених Светих нека Господ подари Своју милост и благослов свима који са вером и љубављу притичу њиховом небеском заступништву. Амин.

 

Неки случајеви молитвене помоћи Свете Блажене Ксеније у раније време

***

Исцелење болести ногу потпуковника Владимира Ивановича Никољског

Током многих година, још од времена боравка на врховима Шипке, при заштити од Турака горе св. Николаја, а затим и при многим другим околностима В.И.Никољски се прехлађивао, а није волео да се лечи нити је за то имао довољно времена, запустио је болест толико да су га послали код доктора на Сакскије грјази на Криму. Одлазио је он у Саки три пута, али се сваки пут по повратку поново прехлађивао, и болест се поново враћала. После трећег пута, болест је толико била јака, да је он већ једва покретао ноге.

Лекари и професори, којима се обраћао су после прегледа слегали раменима, и сви су говорили скоро једно те исто: “Могу да их намажем, али ја нисам Бог!”

Видевши сву безнадежност своје ситуације В.И. је потпуно клонуо духом. Томе је допринела још и спознаја да је премало обезбедио своју породицу, и да ће она после његове смрти бити скоро сиромашна, пошто његова пензија није могла да задовољи ни најосновније животне потребе. Али сетивши се да многи људи добијају помоћ и исцелење по молитвама на гробу слушкиње Божје Ксеније, В.И. је одлучио да стално одлази на њен гроб. Он никако није могао да дође до Смоленског гробља пешке, а није желео ни да путује кочијом; пожелео је да узме на себе неки подвиг како би његова молитва била угоднија. И ево шта је смислио: да дође пешке (живео је на Јамској улици) до Смоленске станице за шинобус, а одатле да путује шинобусом до краја 17. линије Васиљевског острва и да опет пешачи од 17. линије до капеле Блажене Ксеније. Кренуо је на пут рано ујутру. На исцрпљујући ход до шинобуса му је отишло скоро пола дана, 40-50 минута је путовао њиме и потом је до капеле Блажене Ксеније дошао увече када је свештеник завршавао последњи парастос и спремао се да иде кући. Владимир Иванович га је замолио да одслужи још један парастос Блаженој, некако је клекнуо и са умилењем се помолио.

Када се парастос завршио, пожурио је да целива гроб Блажене, пошто су капелицу већ затварали, и пошао је из ње заједно са свештеником, успут га питајући о слушкињи Божијој Ксенији.

Поздравивши се са свештеником скоро код саме станице шинобуса на углу 17. линије и Камске улице, Владимир Иванович је тек тада схватио и био веома задивљен тиме да је потпуно лако прешао растојање од капелице до станице, за шта му је пре једно пола сата требало читава два сата! Још једном је одлучио да провери своје ноге, а потом је пошао пешке до следеће станице на Малом проспекту, иако је вагон већ био спреман да крене, и долазио је нови. Растојање од краја 17. линије до раскршћа на Малом проспекту је прешао тако брзо, да га шинобус није могао стићи, и он га је чекао неко време.

Каква радост је тада обузела Владимира Ивановича, он није био у стању да опише. И од тада се служи ногама, као и сви здрави људи. Поред реуматизма В.И. је имао и проширене вене и закречење венске крви. Владимир Иванович Никољски је био у служби у 93. пуку од 23. фебруара 1873. године, и био је још жив 1907. године.

Исцелење од зубобоље земљораднице Смоленске губерније Гжатског региона Татјане Прокопјуевне Ивановне

чуда свете ксеније

Татјана Прокопјевна Иванова је већ две године патила од страшне зубобоље.

У то време Иванова је живела у Петрограду у Галерној улици број 33. Обраћала се за помоћ различитим лекарима у Петрограду, али јој ништа није помогло. Међутим, болест је постајала све јача и јача.

Последња три месеца болесница више није могла ни да једе ни да спава.

Измучена и исцрпљена болесница је одлучила у јануару (17. јануара) да оде на Смоленско гробље и измоли помоћ од слушкиње Божје Ксеније. И истог трена, без обзира на јаку зубобољу, болесница је села у кочије и пошла на Смоленско гробље. Дошавши у капелицу, замолила је да се одслужи парастос Блаженој Ксенији, помолила се, плакала, узела уља из кандила, и када је намазала образ изнад болесних зуби, зубобоља је тог трена престала. Прошло је много времена од тада, али се њена зубобоља никада није повратила. Иванова сматра својом дужношћу да 17. јануара долази на Смоленско гробље и служи парастос слушкињи Божјој Ксенији.

Света Блажена Ксенија је много пута указивала своју молитвену помоћ истим особама

Г-ђа Јулија У. је слушала много прича о пројављеној молитвеној помоћи слушкиње Божје Ксеније, али на њих није обраћала неку посебну пажњу. Пре пет година јој је у руке доспела књижица о слушкињи Божјој Ксенији. Пажљиво ју је прочитала, и приче о молитвеној помоћи Блажене Ксеније су оставиле тако снажан утисак на њу, да је одлучила да се у свим околностима свог живота обраћа за помоћ слушкињи Божјој Ксенији.

– Јулијин муж Димитрије је пре неколико година непрекидно пио. Као последица тога у њиховој породици су непрекидно избијале свађе, бука, вика и уопште све непријатности. Жена је дуго наговарала свог мужа да остави алкохол и усрдно се молила Блаженој Ксенији. Муж се опасно разболео и често је губио свест. Али верујућа жена није клонула духом него се још усрдније молила Блаженој Ксенији, и када би се мужу враћала свест молила је и њега да јој се моли. И молитва верујуће жене је била услишена. Муж је једном када је дошао к свести рекао: “Само се ти моли, а ја ти дајем реч да када оздравим никада више нећу узети ни кап вотке у уста”. Тако се и десило. Муж је оздравио и од тада (прошло је око пет година) не само да није пио, него је и друге одговарао од пијанства.

– Тај исти Јулијин муж Димитрије је тражио посао. Дуго се трудио око тога, али су сви напори били узалуд. На крају је одлучио да оде у суседни град и тамо потражи срећу. Пре поласка жена га је наговорила да оде у цркву и одслужи парастос слушкињи Божјој Блаженој Ксенији. Муж је отишао и није прошло ни четири дана како је његова жена добила од њега телеграм са вешћу да је добио посао.

– 10 месеци после ступања у службу Димитрије се разболео, и боловао целе године. Никакав лек му није помагао. Забринута због мужевљеве болести жена је одлучила да оде у Петроград к Блаженој Ксенији. Одслужила јој је парастос, узела земљу са гроба, купила иконицу. Вративши се кући, зашила је земљу у мужевљев јастук и окачила иконицу изнад његовог кревета. И шта се десило? Прве ноћи је муж спавао мирно, болест га није мучила, а ујутру је устао потпуно здрав. Од тада је прошло доста времена, али му се болест више никад није повратила.

Снага мајчинске молитве

Становница Нерехте, Фелицата Ивановна Трескина је одавно дубоко поштовала слушкињу Божију Ксенију и увек јој се обраћала са молитвом за помоћ у свакојаким невољама. И њена молитва није остала неуслишена.

чуда свете ксеније

И ево шта каже г-ђа Трескина у свом писму: “Живим у граду Нерехти, Костромске губерније. Два моја ожењена сина служе у једном кантору, 40 врста од града и живе у разним становима. Обојица су у јануару 1909 године одлучили да дођу да ме посете. Дуго и нестрпљиво сам чекала њихов воз, али њих није било. А ближио се празник Свете Блажене Ксеније. Моје срце као да је предосећало неку несрећу и само сам о томе размишљала када би ме Господ удостојио да некако дођем до гроба Блажене Ксеније и тамо се помолим! Али немајући ту могућност цео дан 23. јануара сам била са сузама у очима, непрестано се у души молећи слушкињи Божјој Ксенији за помоћ мени и мојој деци. Ближњи су ме питали шта ми је, зашто плачем, а ја им ништа нисам говорила већ сам се сузама молила све јаче и јаче. Тако је протекао и 24. јануар. На крају нисам издржала, обукла сам капут и отишла сам у цркву на вечерње. После вечерње сам замолила свештеника да одслужи парастос Блаженој Ксенији. Мало умирена, вратила сам се кући и нисам успела ни да се скинем, кад су дошла обојица мојих синова. С радошћу сам потрчала да их дочекам. Али када су почели да скидају капуте, одједном сам приметила да је рука нижег сина завијена. Питала сам га шта се десило.

“Мама, не брини, све је у реду“, одговорио је он. „Хвала ти, ти си се сигурно данас молила за мене и твоја молитва ме је спасла од смрти. Ево шта се десило. Јуче сам се с братом договорио да дођемо да те посетимо, знајући да ти мама поштујеш слушкињу Божју Ксенију. Ујутру је требало да отпутујем до брата и заједно са њим до тебе. Када сам дошао код брата, он још није био спреман и почео је да се спрема за пут. Између осталог из комоде је извадио револвер и ставио га на сто, а сам је са женом отишао у другу собу да пакује неке ствари. Ја сам из неког разлога узео револвер и почео да га разгледам, у потпуности убеђен да није откочен. Гледајући га, размишљао сам следеће: “Ето каква мала ствар, а људи се њоме убијају”, и притом сам га прислањао и на срце и на слепоочницу, повлачећи обарач. Одједном се чуо пуцањ. Страшно сам се уплашио иако нисам осетио никакву бол. У собу су утрчали уплашени брат и његова жена; гледају – лакат леве руке ми је био сав у крви, у десној руци држим револвер, сам стојим блед и једва се држим на ногама. Истог часа су ме ставили на столицу, превили ми руку и одвезли код доктора. Показало се да ми је метак прострелио само меки део леве руке између палца и кажипрста, нимало не додирнувши кост. Доктор је завио руку и рекао да је то све скоро ништа и да ће кроз неколико дана рука бити потпуно здрава. После завијања смо одмах кренули код тебе”.

Шта сам ја преживљавала док је син ово причао, не могу да опишем: схватила сам само како је јака мајчинска молитва и како се Божји Угодници одазивају на ту молитву. Диван је Бог у Светима Својим!

И деци и унуцима строго саветујем да свето поштују празник Блажене Ксеније и да је не заборављају у својим невољама”.

Исцелење слуге Божјег Стефана захваљујући преписки

У Кубањској области је две године био болестан један човек по имену Стефан. Његови рођаци су имали много бриге и уложили су много труда око његовог оздрављења, али ништа није помогло. Сазнавши да Света Блажена Ксенија много помаже свима који јој притичу за помоћ, један од болесникових рођака, почасни грађанин Иван Осипович Андријенко, је написао писмо настојатељу цркве на Смоленском гробљу са усрдном молбом да одслужи парастос слушкињи Божјој Ксенији и да у својим молитвама помене болесног Стефана. Његова молба је наравно била услишена, о чему је био и обавештен. Ускоро после тога господин Андријенко је саопштио оцу настојатељу: “Презахвалан сам вам за ваше молитве Господу и Блаженој Ксенији и за њену топлу молитву Господу: наш болесни Стефан је по вашој молитви и молитви Блажене Ксеније оздравио, о чему вас обавештавам. Био је болестан две године, а сада је здрав”.

Спасење девојке од удаје за робијаша

Једна удовица, која потиче из веома добре фамилије (удовица генерал-пуковника), која је поседовала значајна материјална средства, веома је уважавала и поштовала празник Блажене Ксеније. У то време, када су на гробу Блажене Ксеније размишљали да изграде капелицу, та удовица је узела усрдно учешће у том послу и својим средствима помогла њену брзу изградњу.

Та удовица је имала одраслу ћерку-невесту. Ускоро после изградње капелице на гробу Блажене Ксеније, један пуковник се спријатељио са удовицом и њеном ћерком, и често је боравио код њих у кући, зближио се са девојком и предложио јој да се уда за њега. Предлог је био прихваћен. Мајка се такође сложила с ћеркиним браком са пуковником. Одређен је био чак и дан свадбе. Поводом тог догађаја мајка и ћерка су отишле на гроб Блажене Ксеније, одслужиле су парастос и молиле Блажену за њену помоћ у тако озбиљној ствари.

Сви који су познавали удовицу и њену ћерку су се искрено радовали будућој срећи младе девојке. И заиста, обоје младенаца, женик и невеста, су били млади, лепи, поседовали су значајна средства: све је очигледно доприносило њиховој потпуној срећи.

„Тако је и требало да по молитвама Блажене Ксеније, коју они толико воле и поштују, Господ и пошаље тако доброг женика“, говорили су они који су познавали удовицу и њену ћерку, „молитва Блажене је угодна и јака пред Богом и за удовичину љубав према њој, она ће јој узвратити својом љубављу”. И заиста, молитва Блажене је била јака пред Богом. За удовичину љубав према њој, Блажена јој је узвратила својом љубављу. Али молитвена помоћ Блажене се показала сасвим другачије него што су то људи мислили: млада девојка на срећу се више никада није видела са својим жеником.

Ево како се то десило. Уочи свадбе мајка је заједно са ћерком по обичају отишла на Смоленско гробље да одслужи парастос слушкињи Божјој Блаженој Ксенији. У време парастоса оне су усрдно молиле Блажену да уреди својом помоћи будућу срећу заручене невесте. И Блажена се истог трена одазвала на њој упућену молитву. У то време, док су се удовица и њена ћерка молиле на гробу Блажене Ксеније, женик-пуковник се упутио у Главну Благајну, да би тамо према неким документима добио велики новац. Ушавши у Благајну, пуковник се спремао да извуче из џепа документе, и није приметио да је чувар који је ту стајао устремио на њега свој зачуђен поглед.

Пажљиво осмотривши пуковника и очигледно препознавши га, чувар је брзо пришао благајнику и тихо му рекао: “Ваша благородности, тог човека (при чему је очима показао на пуковника) треба овог трена ухапсити. Ја га знам и дозволите ми да му кажем неколико речи”.

Благајник је у недоумици погледао на ни по чему сумњивог пуковника и рекао стражару: “Говори!”.

Стражар је пришао пуковнику, још једном му погледао у лице и без икаквог поштовања његовог чина, строго му рекао:

“А ти, братац, како си овде доспео?”

Чувши те речи, пуковник је побледео, као мртвац, и испустио документа из руку.

Људи који су у то време били у Благајни, били су зачуђени наступом чувара, и истог трена су се окупили око њих.

“Ваша благородности“, рекао је чувар гласно, окренувши се ка благајнику, „то није пуковник, него одбегли робијаш! Пре неколико година сам га спроводио као конвојац у Сибир на робију. И сада сам га добро препознао. Ја не грешим”.

Лажни пуковник, дрхтећи од страха и видевши, да му не преостаје ништа друго да уради, тог трена се освестио да је он заиста робијаш који је не тако давно побегао из Сибира.

“Побегавши са робије“, причао је он, „дуго време сам измучен хладноћом и глађу, лутао по сибирским тајгама. На крају сам успео да пређем Уралске планине. Ишавши једном путем, и пролазивши поред густе, мрачне шуме једва сам покретао ноге. Одједном сам видео да је до мене дошао један официр у кочији са једним запрегнутим коњем. По запрези сам препознао да је то пуковник. Не желећи да долазим у контакт са било ким, отишао сам у страну од пута и пошао својим путем даље, не обраћајући на официра никакву пажњу и мислећи да ме није приметио. Али преварио сам се. Пуковник ме је приметио. Видевши ме крајње тужног, уморног и измученог, позвао ме је к себи, упитао ме ко сам, и препознавши у мени интелигентног човека, сажалио се на мене и позвао ме у своју кочију. Шта ту даље да се прича? Путовали смо кроз најгушћу шуму… Ту нико ништа не може да чује, никаква помоћ се не може очекивати … Једном речју, искористивши повољну прилику, заклао сам и осећајног пуковника и његовог помоћника. Потом сам са пуковника скинуо одело, обукао га, узео његове документе и новац, обојицу закланих људи збацио са кочије и побегао. Дошавши до Петрограда, као вешт човек, посебно што сам код себе имао сва документа, лако ми је успело да се представим као пуковник. Упознао сам се са генераловом ћерком, и сутрадан је већ требало да буде моја свадба. Али очигледно је Господ услишио молитву невесте и спасао је од удаје за мене. А да није било тог чувара, ја бих већ сутра био ожењен”.

Лажни пуковник је тог трена био ухапшен, предат суду и због његових многобројних преступа осуђен на смртну казну. Да, Блажена Ксенија зна да узврати својом љубављу онима који је воле и поштују.

Исцелење од болести и предсказање рођења девојчице Ксеније

чуда свете ксеније

Једном је био болестан човек веома високог образовања и порекла. Његов живот се налазио у озбиљној опасности. Од њега се ни на трен није одвајала његова супруга.

Једном ју је у ходнику зауставио човек, који је био ложач код њих, и замолио је да му дозволи да да савет као помоћ болесноме. Добивши од ње дозволу, рекао је да је и сам једном био веома болестан и да се исцелио када су му донели песак са гроба Блажене Ксеније. И тада јој је дао мало тог песка са молбом да га ставе под јастук болеснику, кога су због његове доброте волели сви који су га знали.

Болесникова супруга је испунила молбу добронамерног слуге. Ноћу, седећи поред постеље болесног мужа, заспала је и имала виђење. Пред њом је стајала стара жена чудног изгледа и у необичној хаљини и рекла јој:

“Твој муж ће оздравити. То дете које сада носиш у својој утроби ће бити девојчица. Назовите је по мени Ксенија. И она ће чувати вашу породицу од разних невоља”.

Када је болесникова супруга дошла к себи, те жене већ није било. Али све што је Блажена Ксенија која се страдалној жени јавила у виђењу с утехом и добром вести рекла се потпуно испунило. Болесник је оздравио, а њихово следеће дете је била девојчица, коју су назвали Ксенија.

Сећајући се помоћи Блажене Ксеније, захвална и благочестива супруга је сваке године долазила на гроб Блажене и служила јој парастос. Од тог усрдног дела је нису могле спречити ни многобројне и компликоване обавезе.

Чудно је то што се после неколико месеци, пошто се њихова ћерка Ксенија удала, на њихову породицу обрушила страшна невоља. Отац породице, који је некада исцељен по предсказању Блажене се разболео и упокојио иако се чинило да је био пун снаге.

Прича несталог мужа по молитвеној помоћи свете Блажене Ксеније

Крајем прошлог века у граду Виљно, живела је породица Михајлових, која се састојала од мужа, војног чиновника у пензији, жене Марије Васиљевне и њихове једине ћерке Евгеније, која је учила у гимназији. Муж је добијао 970 рубаља годишње. И породица је са тим скромним средствима живела срећно уз међусобну љубав једних према другима.

Али судбина је свим члановима доделила други удео.

Једном се ћерка прехладила, добила запалење плућа и умрла. Родитељи су много туговали: жена је читаве дане проводила на ћеркином гробу, а муж је почео да пије вотку. У пијаном стању је био потпуно несносан. У породици је уместо пређашњег тихог живота наступио прави пакао: сваки дан је било вике, свађа. На крају се муж некако освестио: престао је да пије, нешто је размишљао, и од јутра до касне вечери је био ван куће, и скоро није разговарао са женом. Прошло је 7-8 месеци од ћеркине смрти. Одједном је рекао Марији Васиљевној да више нема намеру да буде у Виљни, да је добио посао у Ташкенту, и да уколико она жели да иде заједно са њим може одмах да распрода сву имовину јер путује за недељу дана. Уколико не жели да иде с њим може да остане у Виљни: он ће јој слати 50-60 рубаља месечно за издржавање.

чуда свете ксеније

Марија Васиљевна је дуго размишљала о мужевљевом предлогу. Али, с једне стране је била веома повезана са умрлом ћерком и навикла се на живот у Виљни, а с друге је био страх од живота са пијаним мужем од кога је доживела тако много невоља у последње време, а притом је то страна далека земља, тако да се приволела да ипак остане у Виљни.

Муж се потпуно хладнокрвно растао од жене и отишао у Ташкент. Првих месеци је редовно слао жени новац за издржавање, иако писма није писао. Затим је новац почео да стиже све ређе и ређе и на крају је потпуно престао. Марија Васиљевна је морала да распрода сву имовину… у почетку је становала у једној собици… и на крају је остала потпуно без средстава: није имала ни да плати собу, нити за храну. Преостало јој је да се храни Христовим именом (прошење). На срећу, у помоћ јој је притекло Виљенско друштво за заштиту жена, које је случајно сазнало за њену јадну ситуацију, дало јој је смештај и почело да тражи њеног мужа… али од тога није било ништа. Тада су Марији Васиљевној посаветовали да оде у Петроград и ту да информације о свом мужу. Дошла је у Петроград и пре свега је пошто није имала средстава тражила неки свој кутак где би се сместила. Дуго је ишла по разним сиротињским прихватилиштима, и на крају је доспела у раднички дом. Обрадовала се и таквом смештају. Али њена радост је била привремена. Њене цимерке су биле младе веселе девојке, а њој је већ било 58 година. Почела су ругања и сваковрсне увреде. Међутим и њени напори да нађе мужа су били потпуно без резултата: у војним канцеларијама су јој говорили само да је из Ташкента прешао негде и пренео пензију, али нису могли да јој кажу никакву адресу како би га привели на суд. (Напослетку се показало да је Михајлов од времена одласка из Виљне седам пута мењао службу и место становања). Сирота Марија Васиљевна је запала у потпуно очајање. Данима је седела у врту при Грчкој цркви и оплакивала своје очигледно безизлазно стање.

Једном, када је Марија Васиљевна по обичају седела у врту, пришла јој је нека старица, поразговарала са њом, питала је за невољу и опраштајући се рекла:

“Мати, уместо што идете по разним канцеларијама, боље отидите на Смоленско гробље к Блаженој Ксенијици, помолите се тамо, и она ће вам помоћи да нађете мужа”.

“А ко је та Блажена Ксенијица?“, упитала је Марија Васиљевна. “Сазнаћете када вам помогне да пронађете мужа”,  одговорила је старица. “Опростите не могу више с вама да разговарам имам још доста других послова. А код Ксенијице обавезно отидите нећете се покајати!”

С тим речима се старица опростила са Маријом Васиљевном и отишла. Марија Васиљевна ја мало размислила и пешке отишла на Смоленско гробље. Тамо је пронашла капелицу Блажене Ксеније. Одстојала је у капелици неколико парастоса, отплакала, пожелела и сама да јој се одслужи парастос, али није имала новца. И опет је пешке отишла у раднички дом.

Сутрадан већ није могла да иде у канцеларију, ноге су је јако болеле од јучерашњег умора. А трећег дана је пошла у канцеларију и замислите како се зачудила када су јој тамо саопштили да се њен муж налази у Кишињеву у тој и тој улици и у тој и тој кући. Тог часа је предала у санкт-петербуршки окружни суд молбу за добијање свог дела мужевљеве пензије. Ствар је покренута и почела је да добија 30 рубаља месечно.

У то време је живела у сиротињском прихватилишту Марије Андрејевне Сабурове и често је посећивала капелицу Блажене Ксеније. А потом је отишла у Виљно, како би остатак живота провела тамо и била сахрањена поред своје драге ћерке.

Чудесна помоћ Свете Блажене Ксеније у наше дане

чуда свете ксеније

Данас живимо на великој временској раскрсници, на завршетку другог хиљадугодишта ере Новога Завета. Али љубав светих Божјих Угодника, а међу њима и наше вољене мајке – свете Блажене Ксеније Петроградске је неисцрпна и не подлеже току времена. Свети припадају вечности и живе у незалазној светлости. Ни данас се не смањује број верника који моле за помоћ Блажену Ксенију, и данас ка њеној капелици долазе и путују људи са свих страна са сузама туге и молби, али и са сузама љубави и благодарности. Велики број писама стиже у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази капела – људи моле да се помолимо, помогнемо, али исто тако стиже и много писама о испуњењу молитве, о чудесној помоћи по молитвама Светитељке. Нека од тих писама предлажемо пажњи читалаца.

* * *

Поштовани оче!

Имам за Вас велику молбу. Да ли бисте могли да одслужите молебан Блаженој Ксенији? Ствар је у томе што се пре неколико дана моја мајка јако разболела. Веома сам се бојала за њу и нисам могла да се приморам да идем на спавање иако је већ била ноћ. Недуго пре тога су ми поклонили “Житије и акатист Светој Ксенији Петроградској”. У њему су навели много примера исцелења људи по молитвама Блажене Ксеније. И помислила сам кад је услишила молитве толиких људи, због чега не би и мени помогла? Упалила сам кандило поред мајчиног кревета и почела да се молим. Дуго сам се молила, а када се мајка будила са јауцима, питала сам је да ли јој је боље. Опет сам се молила и мама се пробудила и рекла да јој је боље и да је глава скоро више и не боли. Изгледала је потпуно здрава и била је бодра и весела. Само што нисам плакала од радости, јер су моје молитве биле услишене. Обећала сам Светој Ксенији да ћу јој заказати молебан. Не могу а да не испуним своје обећање јер ће у животу бити још толико тренутака када ће ми бити потребна њена помоћ. Молим Вас да ми помогнете у томе. Не знам колико то кошта, али ми напишите и ја ћу послати новац, колико је потребно. Молим Вас да ме не одбијете.

Фокина Елена Александровна

12.10.93.

* * *

Помаже Бог!

Оче Викторе, добила сам Ваше писмо са латицама руже и капљицом уља са гроба Свете Ксеније. Писала сам из болнице, имала сам тешку операцију и писмо је стигло 10-и дан после операције. Још сам лежала на реанимацији (соба тешких постоперативних болесника). Када сам прочитала писмо, помолила сам се Светој Ксенији, а уље још нисам имала. Прислонила сам Ваше писмо са латицама ружа на болно место и први пут ноћу нисам имала болове, и спавала сам без инјекција за успављивање. Сутрадан ми је муж донео вазелинско уље, и у њега сам ставила латице руже и уље са гроба Свете Ксеније, а увече и наредних дана сам мазала око болних места тим уљем (болна места су била повијена и нисам смела да их мажем) и бол је престала. Али иако више није било боли, у стомак ми је била стављена дебела дуга цев, и она ми је веома сметала и досадила ми је. Ујутру дванаестог дана сам се обратила лекару речима да ми изваде ту цев пошто ми је веома сметала и нисам могла да ходам. Лекар ми је рекао да за то нема говора и да још дуго морам да је носим.

Тада сам у помоћ позвала Св.Николаја Мирликијског Чудотворца следећим речима: “Николаје – Угодниче, ако си Чудотворац, учини са мном чудо, како би ми данас извадили ову цев из стомака, јер ми је досадила и веома ми смета”. Тога дана је требало да дође сестра која ме превија и рекла је да ће ме данас највероватније превијати лекар и извадити цев. Да – десило се чудо – цев су извадили и кроз два дана су ме пребацили у заједничку собу. 16. августа су ме пустили кући. Још сам доста слаба, ишла сам недавно у Цркву, причестила се Светим Христовим Тајнама. Данас сам први пут отишла на пошту и послала вам 50 хиљада рубаља пошто не знам колико треба. И пуно Вам хвала за молебан и за писмо. Оно је дошло тачно кад треба. Нека Вас Господ спасе!

* * *

Молитвама Светих Отаца наших Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!

Помаже Бог оче Викторе!

Пишем Вам да бих посведочио још једно чудо које је Господ пројавио по молитвама Блажене мати Ксеније. Једна моја пријатељица, становница Петрограда ми је на моју молбу послала адресу цркве на коју је то требало да пишем. Сам сам инвалид I категорије (парализа ногу) Димитрије Резепов. Моја болест траје већ 11 година, и на њу сам се већ навикао и није ствар у томе. Живим у заједничком дому, у граду Чити. Пре две године је управа дома одлучила да одузме станове свима који их нису добили по њиховим правилима. Један од таквих слободних станова су продали и мени, као инвалиду, да би побољшали животне услове. Прошла је година. Одједном се појавила претходна власница тог стана. Почела је судска расправа, која је трајала са повременим успехом више од годину дана. У том периоду ме је посетила једна моја познаница, веома драга, дубоко верујућа старица, писац Викторија Генадијевна. Затекла ме је у напетом расположењу. Тада је из торбе извадила књижицу “Житије Ксеније Петроградске” и наредила ми да је прочитам. Ја је наравно нисам одмах прочитао, него сам је ставио на сто где је одлежала још неколико недеља. На крају сам је прочитао. Треба да кажем, да сам за Блажену Ксенију знао још и од раније, читао сам њено житије, али сам мислио: “Где је Петроград, а где је Чита, како ће до Блажене доћи те молитве”. У тој књижици сам прочитао о једном случају када је Блажена Ксенија помогла у решењу судског дела. То ме је веома охрабрило. Међутим ближила се редовна судска расправа. Не знам зашто, али ми је у главу дошла мисао да насликам малу икону Блажене Ксеније и да је дам мајци да је понесе са собом на суд. Ја сам се бавим иконописањем јер сам пре болести завршио школу сликарства, а сада колико могу помажем у обнављању цркава и сликам иконе. Ту иконицу сам насликао за један дан, и још неосвећену дао сам мајци да је понесе са собом на суд. Мајка ју је брижно целивала, завила у салветицу, ставила у торбу и пошла. Ја сам се у то време молио, молећи Господа и Блажену Ксенију да нам помогну. Дивна су дела Господња и велико је Његово милосрдје! На суду се десио задивљујући случај. У време заседања бивша власница стана се одговарајући на питања судије толико збунила да је сама рекла да је купила тај стан по фиктивним документима и по познанству. Чак се и судија насмејао. На томе се све завршило. Мама се радосна вратила кући. Икону смо осветили и она је стално с нама. Сваки дан је посматрам и сећам се помоћи Блажене Ксеније и молим јој се. Тако да за Господа и Његове Угоднике растојање ништа не представља.

Диван је Бог у Светима Својим и Њему нека је слава у векове векова. Амин.

С поштовањем, Димитрије Резепов, 28 година, инвалид I категорије.

Преузето са: http://www.wco.ru/bibliо

Превод с руског Др Радмила Максимовић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.