Мр Данијел Игрец: ПРАГ И БЕЧ – на путу деконструкције КОСОВСКЕ „ДРЖАВНОСТИ“?

0

У протекла два дана одиграла су се за Србију и њене националне интересе два политички (и међународно) изузетно битна и пажње неопходна догађаја.

 праг и беч
Аустријски парламент, главна дворана парламента/Фото: Wikipedia

1) У Прагу је за 17. фебруар, на годишњицу једностране шиптарске сецесије најављен сада већ традиционални протест против тзв. независног Косова са којег се сваке године шаље порука подршке Србији у очувању територијалног интегритета.

Оно што је посебно интересантно је управо чињеница да ће ове године кључно обележје тог скупа бити и покретање петиције за прикупљање потписа подршке иницијативи да Чешка повуче своју одлуку о признању тзв. Косова. Иницијативу иза које је стао велики део чешких политичара и интелектуалаца, међу њима и доказани пријатељ српског народа Вацлав Дворжак, први је већ потписао Јан Каван, изузетно угледна политичка личност у овој европској држави, потпредседник чешке Владе и тренутни председавајући Генералне скупштине Уједињених нација.

2) У званичну посету Београду дошао је актуелни вицеканцелар аустријске Владе и председник просрпски оријентисане Слободарске партије Аустрије, Хајнц Кристијан Штрахе. Одмах, приликом своје прве посете Србији као високи државни функционер Аустрије, Штрахе је у духу принципијелне политике своје партије о неприхватању једнострано наметнутих решења по питању КиМ српској држави послао веома охрабрујуће поруке.

Он је између осталог веома јасно и децидно рекао: „да на Србију не треба гледати као на део проблема но као на део решења“. Штрахе је поручио да је „Косово без сваке сумње део Србије“ и да је „притискати Београд да призна независност погрешан политички пут“.

праг и беч
Ханс Кристијан Штрахе с бројаницом

Шта нам, заправо, говоре ова два догађаја? Који значај за Србију имају најновија политичка дешавања у Чешкој и Аустрији и шта је оно што им је заједничко?

Познато је да у Чешкој не постоји општи политички консензус по питању статуса јужне српске покрајине. Све од 2008. године када је Влада Мирослава Тополанека, мимо препоруке националног парламента, газећи Резолуцију 1244 и Хелсиншки завршни акт, на којем, узгред речено, почива и неповредивост граница саме Чешке, донела одлуку о признању тзв. Косова добар део чешке политичке и интелектуалне јавности оштро се противи третирању Приштине као независне државе. То противљење добило је и своју институционалну форму и потврду у делу званичне чешке државне политике, оличене у председнику Милошу Земану који упорно (и успешно) одбија западне захтеве да Праг именује свог амбасадора у Приштини.

праг и беч
Милош Земан

Покретање иницијативе која претендује да буде и званично предложена чешком парламенту и Влади на разматрање зато има вишеструки значај за Србију и тo из више разлога. Чињеница да до овакве иницијативе долази управо у чланици ЕУ која је међу првима признала сецесију Приштине има не само симболичку но и своју конкретну политичку димензију.

Она може да допринесе томе да се питање КиМ поново врати у жижу европске јавности и то на начин да се на „независно Косово“ више не гледа као на „завршену причу“ но као на комплексно међународно питање које не може да буде решено једностраним путем, а пре свега не без поштовања позиције и аргумената државе Србије. Ова иницијатива већ самим својим покретањем доприноси даљим турбуленцијама унутар саме ЕУ и отежава позицију Брисела, Берлина и Париза да се унутар Уније постигне (читај: наметне) јединствен став по питању (међународног) статуса Косова и Метохије.

Без обзира да ли ће на крају бити и усвојена (а предиспозиције за то свакако постоје), ова иницијатива већ претендује да узрокује озбиљан политички потрес у редовима унутар ЕУ и да постане својеврстан преседан који ће следити и неке друге државе у Европи и свету које су иначе признале тзв. Косово.

праг и беч
Праг/Фото: Putovanja.info

Што се Штрахеових порука тиче треба истаћи неколико ствари. Са њима не само да је сада са највишег места у Бечу признато и прихваћено да Србија по питању КиМ има свој став и своје легитимне интересе које је неопходно уважити ако се желе постићи дугорочан мир и стабилност на Балкану, него је са њима наговештен и могући нови, конструктивнији курс аустријске спољне политике према Београду. Курс који уместо политике уцена и притисака наду полаже у политику равноправних разговора и обострано прихватљивог компромиса.

Да је ово сасвим реална могућност говоре и реакције аустријске опозиције која је осула дрвље и камење на лидера Слободара због његових изјава у Београду.

Највише критика дошло је из табора аустријских социјалдемократа, истих оних који су 2008. године пожурили да признају „Републику Косово“, слепо следећи Берлин и Вашингтон. Представници опозиционог НЕОС-а (аустријски либерали) затражили су чак сазивање спољнополитичког савета и санкционисање Штрахеа због, како кажу, „офанзивне србофилије“ и изјава које тобоже сврставају Аустрију у „магарећу клупу европске политике и представљају озбиљан безбедносни ризик за државу“.

Интересантно је како најгласније присталице „независног Косова“ у Аустрији сада одједном брину о сигурности земље и њених грађана, (намерно) заборављајући да је управо неолиберална политика „отворених граница“ и безусловне подршке албанском „иредентизму“ у којој је Беч до сада пратио званични Берлин главни фактор угрожавања безбедности Аустрије. Руку на срце оваква реторика ни не чуди имајући у виду да су замена теза, лицемерје и искривљавање истине најомиљенији метод политичке борбе европских мондијалиста.

Управо чињеница да су у оптужбама најгласнији они који су протеклих година од Београда захтевали да призна „косовску реалност“ говори о томе да нова аустријска власт више није спремна да у односима према Србији примењује политику диктата и тражи безусловно потчињавање Београда интересима ЕУ.

праг и беч
Косовка реалност: Албанац ломи крст на цркви Светог Саве у јужној Косовској Митровици

Напротив, сада и сама свесна важности и улоге коју Србија игра у обезбеђивању регионалне стабилности, нарочито у погледу заустављања мигрантског таласа чиме се штите шенгенске границе (што је за актуелну власт у Бечу због њене политике обуздавања прилива миграната од суштинског значаја), Аустрија ће бити пријемчивија и отворенија за српске захтеве.

In conclusio, из ових дешавања неопходно је извући неколико кључних поука и сходно њима дефинисати смернице будућег (пожељног и потребног) спољнополитичког деловања Београда.

Поука број један: На политичком небу ЕУ као последица измењених геополитичких прилика у свету дефинитивно дувају нови ветрови. Ветрови који са собом (до)носе перспективу супстанцијалних промена у Европи које наговештавају да суверенизам може да постане нова реалност европске политике. Сведоци смо (слободно се може рећи историјског) процеса да у оквиру појединих земаља ЕУ долази до озбиљних политичких помака; помака који за резултат имају јачање евроскептичних и државотворних политичких снага којима је доста ултиматума из Брисела и које су спремне да кормило своје државе преузму у своје руке.

Поука број два: Део државне политике у Чешкој на челу са председником Земаном одлучно се противи даљем учвршћивању дипломатских односа са Приштином и са своје стране тежи да се Праг врати на колосек поштовања међународног права, аболирајући своју одлуку о признању тзв. Косова. Нова народњачко-слободарска савезна власт у Бечу свесна енормне економске штете коју бриселско-вашингтонска политика санкција према Русији наноси Аустрији жели отопљавање односа са Москвом и већу слободу држава чланица на пољу спољне политике.

Поука број три: Нису само Праг и Беч ти који Приштини узрокују додатнy главобољу и успоравају њене покушаје на путу потпуне међународне афирмације „државности“. Ту је још увек и оних преосталих пет земаља чланица ЕУ које не прихватају „независно“ Косово. Међу њима посебно треба издвојити и појачану дипломатску активност Шпаније на пољу блокирања даљег европског пута тзв. Косова. Поучен искуством око Каталоније, Мадрид је сада одлучнији него икада пре да не дозволи било коју одлуку у оквиру ЕУ која би допринела коначној легитимизацији једнострано проглашене косовске „државности“ и тиме подстакла јачање сепаратистичких тенденција у оквирима шпанских граница.

Овакав развој догађаја Београду отвара врата за проактивно спољнополитичко деловање; маневарски простор Србије шири се на пољу међународне одбране својих државних и националних интереса. Тренутно политичко расположење у Аустрији и Чешкој од Беча и Прага ствара потенцијалне српске стратешке партнере и својеврсне заступнике њених интереса у односима са ЕУ.

Ту јединствену прилику Београд нипошто не сме да пропусти. Сада имамо простор за деловање, на нама је да вештим лобирањем предузмемо све што је у нашој моћи да убрзамо како процес чешког повлачења признања Приштине тако и процес веће афирмације наших политичких и економских интереса у односу са Аустријом.

Трудити се морамо да путем расположивих формалних и неформалних механизама утичемо на руководство у Чешкој како би се поcтојеће противљење косовској „независности“ које постоји у јавном мнењу и делу државне политике пресликало и на остале факторе политичког одлучивања у тој држави, пре свега на њен парламент и Владу. Као један од могућих и ефикасних видова те борбе показује се интензивније привредно и политичко повезивање Београда и Прага што је могуће постићи и кроз боље ангажовање Србије у оквиру Вишеградске групе чији је и Чешка пуноправни члан. Већа економска међузависност ствара и услове да се изврши легитиман међународни притисак на чешке власти што би повећало и изгледе за успех поменуте иницијативе о повлачењу признања тзв. Косова.

Стратешки, дугорочни план за одбрану КиМ мора да обухвати координисано дипломатско деловање Београда и држава које се противе унилатералној сецесији у оквиру свих светски важних тела и форума; у том погледу треба размишљати и о покретању заједничке међународне пропагандно-логистичке офанзиве чији циљ би био разобличавање истине о стварним дешавањима на КиМ како би европска и светска јавност биле упознате са чињеницом да „државност“ Приштине не почива на међународном праву, но сасвим супротно, на његовој грубој негацији.

Београд мора вредним и упорним радом да искористи промену односа унутар ЕУ како би за себе у даљим преговорима са Приштином извукао што бољи резултат. Вештим лобирањем за своје интересе код држава које су спремне да преиспитају своју политику према тзв. Косову Београд може да преокрене даљи ток преговора у своју корист; све мање разумевање појединих европских земаља за приштинске захтеве и евентуално повлачење признања може вишеструко да ојача преговарачку позицију Србије и омогући јој да у разговорима наметне своја решења која су на линији очувања државног суверенитета и територијалне целовитости.

праг и беч
Мр Данијел Игрец

Како време пролази, однос снага на простору Европе и Балкана све више иде у прилог Србији. Зато не треба хрлити да се направи споразум који би по Србију сигурно био неповољнији него што би био за четири, пет или десет година. Имајмо на уму да није вредно жртвовати стратешки најважнији део своје територије за једно „велико ништа“ у шта се данас претворила ЕУ.

*Аутор је магистар међународног јавног права

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.