Потресно сведочење професора Владимира Мајевског о последњим данима и МИСТЕРИОЗНОЈ СМРТИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

0

На данашњи дан, 18. марта 1956. године у Саут Канану (САД), под до данас неразјашњеним околностима, упокојио се Епископ жички и охридски Николај (Велимировић).

владика николај

Поводом годишњице смрти Светог Николаја Охридског и Жичког који се упокојио на данашњи дан, 18. марта 1956. године у Јужном Канану (САД), објављујемо текст професора Православне богословске академије Светог Тихона Владимира Мајевског, који је првобитно угледао светлост у часопису „Тројичко-светосавски мисионар“ јеромонаха Арсенија Тошовића, за кога неки аутори тврде да је био „ратни и поратни екстремни љотићевац“. Текст Владимира Мајевског је, потом, и на другим местима прештампаван, копиран, цитиран и препричаван. То је донедавно био једини извор и једино сведочење о последњим данима и упокојењу Светог владике Николаја, док се из црквених архива нису појавила два нешто другачија сведочења о истим догађајима – о последњим данима, смрти и сахрани владике Николаја: протојереја Миодрага Мије Ђурића из Лакаване и епископа Дионисија, од којих се ово друго не може озбиљно разматрати као историјски извор, јер је објективност аутора, који је и сам актер контроверзних дешавања о којима је реч, дискутабилна.

Не улазећи у истинитост тврдњи изнетих у тексту, који евидентно одише љубављу и поштовањем аутора према епископу Николају, овом приликом га преносимо у целини.

***
Владимир Мајевски: Смрт владике Николаја

владика николај
Академија Светог Тихона/Фото: http://www.stots.edu

Моји сусрети и живот са владиком Николајем

Имао сам срећу да се још у својој младости први пут сретнем са будућим великим јерархом, преосвећеним Николајем (Велимировићем). Тада сам ја први пут допутовао у Србију да бих као добровољац ступио у српску војску у време балканских ратова 1912 — 1913 г. На тај начин, моје познанство са владиком Николајем, почело је још пре 45 година. После балканских ратова, вратио сам се у Русију и у почетку 1920 г. већ као емигрант, поново сам допутовао у Србију. И живео сам у тадашњој Југославији више од 24 године, долазећи често, лично или по служби, у додир са преосвећеним Николајем, тада већ Епископом битољским, а после жичким.

Рат и дошла немачка окупација, која нам је донела страдања. Обојица смо бачени у туђину: били смо лишени слободе, а после послати у Немачку, у концентрациони логор. И тек после Другог светског рата, поново смо се срели у САД; заједно смо служили у духовној школи и живели у једној кући све до Владичине смрти 18. марта 1956. године.

Те 1950. године много сам пострадао у Њујорку приликом једне аутомобилске несреће. Владика Николај сазнао је о овом из новина, па ме је посећивао у болници. А када су ме после двомесечног лечења превезли у приватни стан, он ме је још чешће посећивао и остајао у дужем разговору. Обојица смо боловали од исте болести: од носталгије. Но, разуме се, владика је страдао много више, јер ја сам провео у емиграцији више од 30 година и зато је моја душевна рана постала мање болна, а преосвећени Николај био је нови емигрант и његова свежа рана крварила је неиздрживо.

Опоравивши се од тешких повреда, вратио сам се на службу у Духовну Семинарију при Манастиру Св. Тихона, држава Пенсилванија. И кад сам сазнао из разговора са владиком Николајем да садашњи српски епископ у Америци, Дионисије, не показује према њему, заслуженом јерарху и великом православном богослову, не само дужну пажњу, него уопште НИКАКВУ, ја сам одмах поднео питање о томе да се преосвећени Николај позове у нашу семинарију. И ускоро затим, ја сам о овоме и лично говорио са владиком. Али, мене је изненадила његова реакција на то: од изненађења он се заплакао као дете; захвалио се срдачно и испричао тад још тежи факт рђавог односа према њему садашњег епископа Дионисија.

Од септембра 1951. године ми смо били радосни због доласка преосвећеног Николаја у нашу семинарију. Владика је предавао Догматско и Пастирско богословље. А од јесени 1955. године, после смрти нашег ректора епископа Јоне, преосвећени Николај једногласно је изабран за ректора наше семинарије, на којој га је дужности и смрт задесила. У кругу манастира, у живописној околини над урвином и малом реком, за којом је језеро у шуми, а која се простире у даљину до једва заметних гора, — налази се бели дом на два спрата, у коме је владика Николај провео своје последње године. Дом овај не блешти неком необичном замишљу архитектурног плана и богатством украса; не пада у очи ни то да је нов. Године су оставиле свој печат на овај усамљени дом, који ако и не блешти спољашњим изгледом, то располаже унутра потпуном америчком удобношћу. Скроман је овај дом, но далеко у околини сви знају да је то бивша летња резиденција митрополита, који су допутовали у манастир. А последњих година живео је овде велики православни јерарх, српски Епископ Николај.

владика николај
Улаз у Манастир Светог Тихона/Фото: http://www.pravmir.com

У животу ми често видимо да правда Божја, тај огањ који мами путника у даљину препуну чаробне лепоте — не борави у раскошним дворцима, него у простим склоништима и чак колибама. Светлост Христова светли понекад и у таквим скромним кућицама поред којих ми често пролазимо, не обраћајући на њих никакву пажњу. Христос је посећивао као небески Гост колибе сиромаха и простих људи понекад чак и више, него великолепне палате гордих богаташа и надувених мудраца. Уђимо и ми у ову скромну кућицу и погледајмо шта је тамо… Пред нама је бела веранда, покривена с три стране мрежом; кроз унутрашња врата ступамо у велику визитну собу и даље у трпезарију и велику кухињу, а с десна налазе се две собе за становање. Дрвене степенице воде на други спрат, где има пет спаваћих соба са свима удобностима. Ето, ту је и био стан преосвећеног Николаја.

Све последње године живео сам и ја у томе дому не само под једним кровом са владиком Николајем, него и, такорећи, соба до собе. Зато, имао сам срећу да из дана у дан не само гледам његов живот и рад, него смо провели и много времена у незаборавним разговорима, кад је владика без околишења саопштавао своје огромно духовно искуство и с потпуним поверењем изјашњавао се о многим животним питањима..

У прво време живели смо у томе дому само нас двојица: Владика Николај и ја. И тек после две године уселио се у доњи спрат још један професор, такође самац. Све то време био је владика Николај у блиском додиру са мном, не само зато што ме је познавао десетине година и лепо се односио према мени, но и зато што смо живели у усамљености, далеко од семинарије и њеног интерната за ученике из разреда, куда су Владику, у време непогоде, возили аутомобилом. Владика је имао келејника, који је долазио из манастира, а учио је семинарију. Владика га је много волео. То је био јерођакон, о. Кирил Булашевич, који се сад у чину јеромонаха подвизава на Аљасци. Он је пола-Рус пола-Србин: отац му је био руски поморски официр, а мајка Српкиња. Све време ми смо проводили у усамљености, предани сами себи.

Владику су ретко посећивали гости-Срби, већином из Њујорка и Лакаване. Овде у згради Сиротињског Дома, Срби су приређивали понекад своја скромна празновања да би на њима могао учествовати и њихов драги архипастир и да би могли доћи с њим у ближи додир и чути његове мудре савете. И овим гостима својим, изгледало је, верним поштаваоцима, Владика Николај се много радовао. Нажалост, ове посете биле су ретке и кратке, свега један до два дана. Чешће је долазио Т. Топаловић из Њујорка и о. Миодраг Ђурић из Лакаване.

У удаљености приближно један километар од нашег дома, налази се велико здање Сиротињског Дома, такође на манастирској земљи. Овим Домом управља свештеник о. Сергије Семинин, који има породицу: матушку и кћери Марију и Киру. О овој породици треба рећи неколико речи не само стога што су сви њени чланови допутовали из Југославије и много поштовали Владику Николаја, него стога што је ту породицу Старац нарочито ценио и нежно волео. Дешавало се да би он и по два пута на дан одлазио к њима на виђење и да поседи 15-20 минута и попије турску кафу. Сви чланови ове добре свештеничке породице, заједно са децом Дома, указивали су поштованом Авви љубав и услужност. И тешко је пребројити све услуге, којима су се они старали да обрадују Владику Николаја: готовили су његова омиљена српска јела, извршавали свемогуће поруке, паковали његове пакете за отаџбину и главно — гостољубиво примали га код себе и смештавали допутовале Србе; уступали просторије за српске трпезе и помагали при приређивању њихових прослава. А при најмањем поболевању владике Николаја, цела породица оца Семинина служила му је услугама.

Као што је горе речено, владика Николај предавао је у семинарији Догматско и Пастирско Богословље. И испуњавао је он ове своје дужности са изузетном љубављу. Зато је и оставио за собом дубоки траг у душама слушалаца, свештеничких кандидата, на целу њихову потоњу животну делатност. И сви његови бивши слушаоци, од којих су многи већ пастири американске Русије, с љубављу сећају се свога преосвећеног наставника и ректора.

Није обична и сува дужност привлачила слушаоце на његове лекције, него нешто сасвим особито, што се могло чути и осетити тамо. Лекције владике Николаја нису носиле карактер блиставих фраза, учених термина и иностраних речи; у њима није било спољашњег блеска, који обично на веома кратко време обраћа пажњу слушалаца; нису она ни притискивала масом учености. Али су зато задивљавала дубином и усредсређеношћу, огњеном вером, необичном јасношћу објашњења и простотом, која је напомињала о огромном знању и религиозном искуству предавача. Зато је владика Николај оправдано назван изузетно обдареним професором, који је знао да утиче на младе и да привлачи себи не само пажњу својих слушалаца, него и срца њихова. А то и јесте најважније. Лекције његове биле су оригиналне и интересантне, колоритне и живе. Оне су потпуно везивале пажњу и држале су је неослабном.

владика николај

Овај знаменити и искусни јерарх-богослов и мислилац, држао је своје лекције с таквим дубоким познавањем предмета и, рекао бих, надахнућем, да су на његове лекције долазили понекад и други наставници. Сви су хтели да чују и да се поуче у великог богослова и познаваоца душе људске. Необично пажљив и савестан у свима својим поступцима, у односу према студентима Владика Николај био је веома снисходљив. Он је ценио само слободна напрезања ученика и био је далеко од свих вештачких мера, од сваког принуђавања. Сличне мере потпуно су биле туђе његовом духу и противне његовој доброј природи. Његова келија била је увек отворена за студенте; свакоме он је био готов да да савет, сва неопходна обавештења, а често и потребну заштиту. И непрестани срдачни односи са својим васпитаницима у току свега пребивања Владике Николаја у нашој семинарији, имали су за њихово образовање и религиозно васпитање огромни значај. То су добро разумели сами васпитаници и умели високо ценити такав однос к њима са стране особитог наставника, а доцније и ректора.

И тај однос нагласио је и студент у својој посмртној речи, када је, лијући сузе, рекао да је владика Николај био за њих не само наставник и ректор, но и отац рођени. Осим свога наставничког рада, Владика Николај за време свога боравка у нашој Св. Тихоновској духовној семинарији, много је времена и пажње посветио богослужењу и проповедништву. С правом се може рећи да није готово било ни једне недеље, а још мање празничног дана, да он не би служио у манастирском храму и проповедао на руском или енглеском језику. Проповед на енглеском била је нужна стога, што су већину манастирских парохијана чинили фармери, који су давно допутовали у Америку (или се и родили овде) и руског језика нису знали.

Владика Николај проповедао је обично на евангелске теме, изводећи мудре закључке и поучавајући слушаоце у вези са савременим животом и догађајима. И чинио је то толико мудро да је свака његова реч поуке падала у душу слушалаца. Готово увек је проповедао и студент најстаријег разреда семинарије, који је био на реду… Али и ове млађе проповеднике припремио је за њихову проповед Владика Николај. Последње две године он их је, наиме, припремао за проповедништво, узевши тако на себе и трећи предмет, тј. Омилитику. Владика би обично у разреду говорио о теми будуће студентске проповеди; затим би студент долазио к њему у келију са својим планом замишљене проповеди и, најзад, долазио још једном са написаним текстом. И тада, говорио је коначно проповед пред владиком – наставником. Тек после овог, добијао је право да проповеда у храму. Тако је брижљиво припремао многоискусни Архипастир своје питомце за одговорно дело проповедништва.

У току школске године, позивани су сви студенти наше духовне семинарије са њиховим хором на парохије како блиске тако и удаљене. Позивани су они са мисионарским циљевима: тада би се вршило свечано архијерејско богослужење, на коме су студенти прислуживали, читали, певали и проповедали. Обично су наступала два проповедника, а зависно од састава парохије: говорили су на руском, на енглеском, а некад и на карпаторуском. За све ове проповеди припремао их је Владика Николај. И треба признати, припремао их са марљивошћу, стрпљењем, љубављу и великим својим изненађујућим искуством. Зато и сада многи парохијски свештеници сећају се с радошћу да их је спремао за пастирску службу, учитељство и проповед велики Јерарх, преосвећени Николај српски. И што се баш његов потпис налази на њиховим дипломама, то је за њих од свега драгоценије и много више и од дипломе универзитетске.

Треба жалити да се овим даром није користила Српска Црква у току 15 година.

Духовни лик владике Николаја

владика николај

Поред спољашњег постоји још и унутрашњи свет. Он је препун таквих дубина и таквих тајни, каквих не налазимо нигде у свету спољашње активности макар колико да је она високог степена. И у томе свету налази се зрно вечног живота. Ту је и само небо. Овај свет не заузима никакав простор, али макар колико да се ми удубљујемо у њега, он нам све више изгледа необухватан и непопуњив. У том унутрашњем свету налази се основа свега нашег живота. Из тога унутрашњег света осветљава се цео поредак личног живота, а такође и живот људи око нас, — видљиви свет са хиљадама најразличитијих његових појава. У томе свету може да буде мало спољашњих знања, чињеница спољашње активности. Но поред ове невидљиве оскудице дела, у њему може да буде дубина познања себе и свега што нас окружава.

Овде је онај драгоцени јеванђелски бисер. Генијални научник може да буде слеп у упоређењу са таквим човеком. И Спаситељ каже да је Његово учење несхватљиво мудрацима спољашње мудрости. И Апостол сведочи да је проповед о крсту за ту спољашњу мудрост или једино саблазан или једино безумље. Може се гледајући не видети и слушајући не чути.

Ето, овај живот духа и био је живот Владике Николаја за све време његова живљења, до последњег даха. Тиме је он био силан и славан. Тај живот духа давао је особити отисак целом његовом животу и раду и створио му таква утврђења, о којима други нису могли ни мислити. Из тога унутрашњег свог света он је радосно гледао на цео спољашњи свет са хиљадама његових простих и сложених појава. Тај свет давао му је могућност да се одржи и тамо, где су се други без икаквог боја предавали и пропадали. Он му је светљавао све таквом светлошћу, чега су се узалуд хтели да домогну други људи спољашњим средствима.

Тамо где су људи били и слепи, и безосећајни и тужни, владика Николај налазио је могућност да буде радостан и бесконачно саосећајан. Тамо где многи као слепци нису ништа видели, он је својим духовним оком све прозирао. И добијала се интересантна слика. У једним и истим појавама он и други људи видели су до супротности потпуно различите стране. Читали су исту књигу живота, а разумели потпуно различито баш као да су читали неке ником познате клинасте натписе.

Проникнимо макар на неколико тренутака у овај особити унутрашњи свет Владике Николаја и погледајмо шта је тамо. Владика Николај био је изузетно дубоковерујући и проницљиви религиозни човек. Његова вера у Бога није се одређивала сувим формулама и разним философским одредбама. То је била жива вера у живога Бога, који је толико и непрестано близак човеку да је то тешко и представити људским језиком. Он је представљао Бога ближим човеку и од самог ваздуха који нас окружава, ближим и од тела нашег. Он је представљао Бога као Онога који борави у најскривенијим недрима наше душе. И у природи свуд, од најмањег делића прашине до огромних појава, — Владика Николај видео је и созерцавао Бога. И то стално осећање близине Божје у односу према човеку, изражавало се пре свега у молитви.

Молитва је за многе — празан звук, формално вршење религиозности. За Владику Николаја она је била свечана химна у част Онога, Који држи све у Својој свемогућој, премудрој и благој десници. Молитва — то је жива беседа човека о томе шта је за њега од свега најдраже на свету и у целој вечности. Ето зашто су често затицали Владику Николаја да се моли. У својој соби он је с изузетним усрђем вршио молитве и читао службе. А у појединим напоменама налазе се интересантне забелешке о томе, како се он борио с људским слабостима при молитви.

владика николај
С верним народом у родном Лелићу

Владика Николај, овај ретки молитвеник, причао је како се много борио са собом, принуђавајући се молитви. И, посматрајући га у току многих година, видели смо слику његове велике борбе са собом. Као стражар, који стоји на опасном стражарском месту, будно гледа он свуд и на све што се догађа около њега. И тако из године у годину гледао је и бдео овај велики јерарх около себе. И кад само у мислима представимо себи ово, то нас сама собом изненађује огромност његове унутрашње борбе.

Навешћемо неколико мисли — примедби владике Николаја о молитви: “На молитви није било довољно покајања…”, “При молитви побуда покајања, но не у довољној мери…”, “Читао сам покајнички канон.” “Узнемирење при читању канона”, “Није било довољно доброг расположења при читању”. “Молио сам се искреније и топлије него прошли пут…” итд. Ове кратке примедбе осветљавају много тајну живота, која се одвијала у овој дубоковерујућој души. О каквој сили и чистоти духа сведоче оне! То што за многе и не постоји, и потпуно промиче из поља пажње, овде се запажа са свима најмањим подробностима и нијансама.

Владика Николај молио се не само у својој соби. Може се рећи да се он молио свуда. Молио се на шетњи, идући у храм или семинарију. Кад је било лепо време, он је ходао ненасељеном алејом, а у то време његова уста су се помицала, нешто шаптала; поглед је био усредсређен на нешто унутар. Застајао је… стајао на некој невидљивој унутрашњој тачци – Молио се и шетао по манастирском гробљу.

Ја сам и не једном потпуно неочекивано наилазио на њега и затицао га на молитви. Добро памтим ове тренутке. Ето, он стоји иза грана густог јоргована, готово потпуно сакривен у његове гране. Сунце обасјава својом светлошћу сву земљу. Чисти прозрачни ваздух дрхти. Свуда тишина. Природа као да врши своје богослужење – и гле, усред овог служења природе и служитељ Божји — гологлав и седе косе, стоји и чита хвале и благодарења Томе, који је мудро све саздао и Који нам је тако близак; чије се дисање чује у сваком и најмањем грму, листићу, травци, мирисавом цветку. Поглед светитеља обраћен је небу, а уста шапћу молитве. И у силном молитвеном расположењу, све више сагиба се глава седог Старца.

Но ако би Владика приметио да се неко приближава, то је он брзо узимао обични положај, не дајући да се види чиме се занимао… Ја сам се увек старао да се у сличним случајевима неопажен скријем, да не нарушим молитвено расположење Старца.

Али треба рећи да се Владика у своме животу није ограничавао само молитвеним подвизима и созерцањима. Своју веру у живог Бога, Коме је име Љубав, он се непрестано старао да покаже и делом. И у том погледу он је био необично висок и велик, тако да се ни многи монаси подвижници који су се удаљили у манастире, не би могли упоредити с њим. Он је био несреброљубац у дословном смислу ове речи. Све што је добивао од многобројних поштовалаца — увек је давао невољнима. Зато је и умро као потпуни сиромах.

Могло би се говорити и о много чему другом и особитом, што се догађало у белој кућици у кругу Свето — Тихоновског манастира, где је тихо проживео Владика Николај последње године свога живота. Али време и место не дозвољава нам да загледамо подробније у тајна места душе великог архипастира који је живео овде. Но ми верујемо да ће доћи време, када ће се поново и не једном прегледати све, што се преживело у овој кућици. И тада ће се о свему испричати верним поштоваоцима великог Николаја. Духовни лик владике Николаја још више ће тада израсти и још више учинити да се сагну пред њим главе и срца не само поштовалаца, но и срца гордих, који много мисле о себи, неразумних непријатеља Авве.

Слободно време од посла у семинарији владика Николај посвећивао је, углавном, научном и књижевном раду. И тај рад представља највиднију, најбогатију страну његове делатности у току целог његовог боравка не само у Свето-Тихоновској духовној семинарији, него и уопште у Америци. У њој су се најбоље пројавили њему својствени таленти: опширност знања, ученост и трудољубивост. При упознавању тога његовог рада, зачуђује његова необична плодност. Владика је писао много, писао непрекидно и о различним питањима. Може се с правом рећи да је његов богословски рад као писца претстављао за њега неопходну потребу без које се он није могао осећати задовољан. Перо његово није знало за умор и врло се често догађало да је он истовремено писао неколико дела. И владика Николај оставио је богато литературно наслеђе. Но, нажалост, оно је свуд разбацано и представљаће велики напор да се саберу његова дела на разним језицима и опишу. Све остало слободно време, много времена, владика Николај посвећивао је молитви у ћелији, читању. И ја који сам последње године живео с њим “соба до собе” чудио сам се необичној трудољубивости тога изванредног старца – светитеља. То је била велика милост Божја према овоме великом служитељу Његовом, архипастиру и молитвенику. Сате проводио је владика Николај за писаћим столом, окружен хрпом књига, свежњима хартије, рукописима и књигама са забелешкама. Он је учествовао у многим издањима и готово сваке године излазила је из штампе његова нова књига; некад и више. Писао је на српском, руском и енглеском; бивало је да је писао и на немачком, пошто је одлично владао и тим језиком. Но није волео писаћу машину и избегавао је да диктира; писао је по старински — руком и читко тако да је то свак могао лако и слободно да чита. Много времена посвећивао је владика исправци последњих коректура својих дела, која су се штампала. Но доста се трудио и над туђим рукописима, које су му у изобиљу слали беспослени „књижевници“.

Много је времена ишло на опширну кореспонденцију, зато што су се обраћали к њему са свих страна света за савет, благослов, ободрење. Много су писали и из отаџбине. Уопште, владика Николај последњих година највише је времена посвећивао молитви и српском делу. Но, нажалост, колико смо ми могли видети, за живота владици нису посвећивали довољно пажње и бриге, а, изгубивши га, стали су плакати и жалити што нису сачували великог старца, нису му указали потребно старање. О том ће бити још говора, а сад да се вратимо опису живота владике у усамљености, у близини манастира.

Познато је да је владика Николај био не само истински, него и храбар родољуб. Он се потпуно предавао интересима своје отаџбине, и страдао је њеним страдањима. Стога је своје насилно одвајање од ње болно преживљавао. Носталгија је код њега бивала понекад велика и болна. У тим часовима њему је тешко било остајати самим, па је долазио у моју собу потпуно сломљен и готово очајан. Много је болело њега и то што је био потпуно одстрањен од живота Српске цркве. И много ми је он говорио тад о свему том, али није још настало време да се предају јавности ти разговори старца, које сам ја све пажљиво записивао.

А долазио је владика Николај к мени зато, што сам га ја у нашој усамљености делимично могао разумети. Преко породице ја сам био близак његовој отаџбини, проживевши у Србији више од 26 година, везан с њом радостима и страдањима. Осим тога, својим скромним делима био сам везан са Српском црквом, коју сам искрено волео. Много смо ми тад говорили — искрено, од срца и просто. Како сам могао, ја сам га тешио, и што је било могуће предавао његовим блискима. Писао сам и испуњавао његове поруке, кад се владика сам било из којих разлога није могао обратити овом или оном лицу. Једном, потиштен осећањем носталгије, владика Николај показао је жаљење што није имао фруле, на којој је из детињства волео да свира. Ја сам одмах писао епископу призренском Владимиру (Рајићу) и ускоро добио сам од њега фрулу, коју је лепо био обрадио неки од поштовалаца владике Николаја. Сећам се кад сам је предао Авви, старац се као дете обрадовао, јер је фрула била из драге његове отаџбине и подсећала на њу. И доцније често, када је владика — увек изузетно деликатни — претпостављао да сви у нашем дому спавају, разлегали су се звуци фруле, мелодије драгих српских песама. То је старац – владика, — као у старини Јувал (1, Мојс. 4,21) или Роман Слаткопевац, — свирао драге му српске мелодије и плакао. И кад сам двапут случајно после тога ушао к њему у собу, затекао сам старца у сузама. Али плакао је не само он — плакао сам и ја, будући да сам још много раније изгубио отаџбину. И нама обојици тешко је падало да оставимо кости у далекој туђини.

владика николај

Ми смо се тако приближили питању, које је крајње болно у тим успоменама, а нарочито питању о небратском односу црквене власти према најстаријем и најзаслужнијем своме сабрату, према владици Николају за време последњих година његова живота. У годинама тужног и горког емигрантског живота. И, чувајући потпуну објективност незаинтересованог и страног посматрача, мора се рећи да је тај однос био не само небратски, него је често прелазио у отворено непријатељство према великом имену и популарности владике Николаја. Често је оно прелазило границу жестокости према старом и немоћном великом јерарху. Говоре да је главним мотивом таквог односа била људска завист. Ми не сматрамо себе компетентним за суђење таквог односа и остављамо то потпуно савести криваца таквог односа. Бог и историја рећи ће свој суд. А писма и разговоре о томе питању самог владике, ми ћемо навести други пут и на другом месту.

У сваком случају, при постојању великих могућности и средстава, црквена власт оставила је свога знаменитог јерарха, великог и познатог у целој Православној Цркви, без неопходног старања и пажње. Осим тога, када су се животни услови владике Николаја побољшали, то непријатељи његови покушали су чак да их погоршају. Када се сазнало да је владика Николај позват за наставника наше семинарије, то већ кроз неколико дана, са великом журбом долетео је (у дословном смислу те речи) надлежни српски епископ и, са својственом му грубошћу, захтевао да би старац напустио нашу семинарију. Била је очигледна жеља да би се владика Николај поново нашао у нужди и неспокојству. Но тога пута старац нас је зачудио чврстином и одлучно је одбио да изврши захтев немилосрдног сабрата.

Но та борба скупо је стајала измученог владику Николаја: потпуно сломљен морално и физички, одлежао је у постељи више од две недеље под пажњом американског лекара и манастирске братије. И тад нам је и рекао: „Запамтите, ако ја умрем овде, то и сахраните ме овде… на манастирском гробљу. Овде сам ја нашао мир и срдачну пажњу добрих људи. Молим се и радим на корист Цркве… па нека се овде и кости моје упокоје. А тамо… можда ће их некад пренети у отаџбину.“ То је он доцније често помињао и понављао. А једном, шетајући са инспектором семинарије, такође добре старости, по манастирском гробљу, рекао је: „Ево ту би нам било добро обојици да се упокојимо“ — и при том је показао на место у близини гроба професора Спекторског, кога је много ценио.

владика николај
Фото:http://www.stots.edu

Но све то сад већ није битно. Време је пролазило. Али за све време боравка владике Николаја код нас, ни једном га није посетио надлежни српски епископ; никад није говорио на телефон, нити се распитивао о старцу – сабрату. Почетком јесени 1955. године умро је ректор наше духовне семинарије, преосвећени Јона, и наш професорски савет обратио се Архијерејском Сабору с молбом да нам одреде владику Николаја за ректора. И ускоро је Сабор радо удовољио ту нашу општу молбу. Но, као што је то било и први пут при назначењу владике Николаја за нашег професора, наш митрополит из деликатности, поново се обратио за одобрење надлежног српског епископа. И ето, ту се догодило оно што је све нас изненадило својом неочекиваношћу, а владику Николаја тешко погодило. Но на томе питању, с обзиром на његову велику важност, потребно је задржати се дуже.

Од смрти нашег бившег ректора, епископа Јоне, од 26. новембра 1955. г. владика Николај мирно је провео све то време као нови ректор. А 12. марта идуће године кад сам се ја спремао на неколико дана у Њујорк, у нашу Митрополију, поздрављајући се с владиком, приметио сам да је он необично узнемирен и нервозан. Ја сам га питао за узрок, али је владика у почетку ћутао, а после тихо додао: „Не, није ми ништа“… Затим је рекао: „Кад будете у Митрополији, сазнајте какво је то тамо писмо. Изгледа да се мене тиче“. Ја овоме нисам тад придавао значаја и кад сам идућег дана био у Митрополији, заборавио сам о тој напомени владике Николаја о писму. Али, кад сам хтео, по свршетку својих послова, да пођем из канцеларије, обратили су се к мени с молбом: „Ви знате српски језик и преведите нам тачно ово српско писмо“. Ја сам узео писмо, које је било упућено од надлежног српског епископа митрополиту. И чим сам прочитао прве редове тога писма, одмах сам схватио да је то управо оно писмо за које ме молио владика да се распитам. Ова се претпоставка доцније потпуно потврдила. Ово писмо потпуно изузетно по форми и садржини, толико је карактеристично за разумевање свега што се догодило, да сматрам нужним навести његов садржај макар и скраћено… „Ви сте молили за моју сагласност“, писао је епископ Дионисије, руском митрополиту, — „да ректор у Вашој семинарији буде српски епископ Николај. Његово преосвештенство, епископ Николај још од пре зна добро моје мишљење о том питању (разуме се одречно! В. М.). А за дозволу он треба да се обрати патријарху у Београд. Но, настаје још питање: прелази ли епископ Николај истовремено у Вашу руску јурисдикцију? То је само по себи разумљиво ако он буде служио у Вас“…

ИЗЛИШАН је сваки коментар овоме писму. Оно је увредљиво за сваког човека, а поготово за заслужног старца — јерарха, који је био украс не само своје, него и целе Православне Цркве. Осим тога, у писму је била једна очигледна нетачност. Ту се говори да „настаје питање прелази ли епископ Николај у руску јурисдикцију“. Али таквом питању просто није било места и баш епархијски архијереј одлично је знао да о томе никад није било речи. То никад и нико није предлагао владици Николају, знајући о његовом искључиво српском родољубљу. Уопште, у нашој јурисдикцији су били радосни што су могли омогућити миран живот великом православном јерарху и били су поносни да ће он мрвице свог огромног знања предати будућим пастирима. Али мисао да се придобије он за нашу јурисдикцију није никоме ни на памет падала, јер то се уопште није захтевало. Таква мисао родила се једино и само у глави непомирљивог противника владике Николаја. Ова мисао епископа Дионисија о „јурисдикцији“ утолико је чудноватија, будући да је сам његов бивши секретар, архимандтир Фирмилијан, сада професор наше семинарије у Њујорку, а митрополит бугарски, Андреј, њен декан. И ни једном од њих није падало на памет да мењају своју сопствену јурисдикцију. То је одлично знао и епископ Дионисије. У чему је онда ствар?

владика николај
Епископ Дионисије (Миливојевић)

Но, вратимо се нашем казивању о последњим данима живота владике Николаја. Обавештење о садржају писма епархијског архијереја нашем митрополиту — владика Николај добио је неколико дана пре мога одласка у Њујорк. И зато, као што је горе речено, он је био толико силно узнемирен и молио ме да се о наведеном писму распитам у Митрополији.

Треба још напоменути да се неколико дана пре овога појавила у српској новини, коју је добијао владика Николај, вест да се он опасно разболео. Он нам је сам о томе говорио и при том са болом додао: „Рано хоће непријатељи да ме сахране… Али даће Бог да ја још поживим“. То је било 11-12 дана пре изненадне смрти владике Николаја.

А сад, с тешким осећањем, прелазим на најделикатнији део успомена. У току последњих година живота владике Николаја код нас, у манастир је долазио један Србин нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, — после одсуствовања више од једне године — наједанпут се ПОНОВО појавио код нас у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године.

Због великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере, улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је имао да проповеда, путујући на парохију, семинарист најстаријег разреда. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу.

Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара.

Кад је и како Србин отишао од владике, — нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима владике Николаја.

Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи са о. инспектором и певачима отпутовали су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тад је игуман о. Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине ћелије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља и решили су да чекају владику.

И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да се епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Поразговарали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, али такође одговора није било.

Тад је силом отворио врата. И видео је овакву слику: У спаваћем рубљу, владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али је одмах приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње. Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без обдукције, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши обдукција).

Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертивилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге. Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде.

владика николај
Мошти Светог Николаја у манастиру Лелић/Фото: Епархија ваљевска

Пред вече почели су долазити Срби и код ковчега владике почели су спорови: где да се сахрани? Ту, на руском манастирском гробљу као што је владика показао жељу или у српском манастиру у Либертивилу. На овом другом настојало је неколико људи, говорећи „да би Србима било непријатно, ако владику — Србина сахране у руском манастиру“. Разуме се, Руси су чували коректност и у спор се нису мешали.

Другог дана рано ујутру дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио све у манастиру и семинарији. У присутству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: „За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди“. Затим, с неколико Срба који су допутовали с њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (и у нашем дому и у семинарији) и подвргао их потпуном опустошењу: отварали су кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове забелешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли.

Други Срби покушали су да спрече ово незаконито опустошење и у одсуству американских власти викали су, свађали се и чак грубо осуђивали владику Дионисија. Но ништа није помогло. Кад сам ја допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испревртано и на поду су лежале стотине писама, листова, кутија и др. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке… Све то могло се догодити тако само услед мога одсуства. Да сам ја био на месту, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике до позива полиције из суседног места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим, само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да у таквог човека, каквог смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру — није могло да не буде писмене воље за случај смрти или чак формалног тестамента. У томе мене убеђује не само његов карактер, него и друге околности.

Троицко-Светосавски Мисионар, Trinity St. Sava Mission, Holy Trinity Monastery, Jordanville, NY, USA

Уредник: јеромонах Арсеније, бр. 2 март – април 1958, стр. 19 – 23

Приредио: Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.