Милослав Самарџић: Чему нас учи 27. март – ПРОПАГАНДА И ЧИЊЕНИЦЕ

0

Да ли се 27. марта 1941. заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?

27. март
Београд, 27. март 1941: Говор једног од официра-пучиста/Фото: Војни музеј на Калемегдану

Поново ћемо, као и сваког 27. марта, слушати коментаре о војном пучу и демонстрацијама подшке пучистима, на тај дан 1941. године.

Временом, коментари су све монолитнији и јавно мнење је већ близу својеврсног консензуса: да су пуч извели плаћени енглески агенти. У том смислу, 27. март се пореди са 5. октобром 2000. године.

Међутим, сва битна документа сада су позната и види се да између 27. марта и 5. октобра постоји велика разлика.

27. март
Београд, 27. март 1941: Демонстранти носе официре/Фото: Војни музеја на Калемегдану

Вође 5. октобра налазиле су се на платним списковима западних земаља, као и цела њихова коалиција, звана Демократска опозиција Србије. У извештају америчког Конгреса наведена је сума од 100 милиона долара датих ДОС-у, а то је била само једна од многих линија финансирања. Тада су странци финансирали стотине новина, радио и ТВ станица, десетине политичких партија и хиљаде тзв. невладиних организација у Србији.

То није био случај са извршиоцима двадесетседмомартовског пуча.

Ни један пени нису тражили, ни добили, генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић, мајори Живан Кнежевић и Милутин Миловановић, поручник Милорад Поповић… нити ма ко од официра који су извели пуч.

На платном списку странаца нису биле ни кључне цивилне личности, академици Слободан Јовановић и Драгиша Васић и други интелектуалци из Српског културног клуба.

Страни плаћеници нису били ни патријарх Гаврило и епископ Николај, без чије подршке демонстрације не би биле онако масовне.

На страном платном списку није се налазила ни Демократска странка, која ће од тога дана постати најдоминантнија, како у емиграцији, тако и у окружењу генерала Драже Михаиловића.

Страни плаћеници нису били ни у претходном периоду доминантни радикали.
Странци нису финансирали радио станице и филмске журнале, нити је под њиховом контролом била српска штампа (изузев комунистичке, коју је финансирао Совјетски Савез, али то је друга тема).

Укратко, британски агенти налазили су се у једној од две Земљорадничке странке и у Српској народној одбрани на челу са војводом Илијом Трифуновићем Бирчанином, а њихова улога у пучу била је небитна.

Пуч од 27. марта 1941. подржала је огромна већина српског народа. Против је био Југословенски народни покрет “Збор“ Димитрија Љотића. КПЈ је била пасивна, с тим што су неки њени делови самостално покушали да се наметну масама. Касније је ова партија потпуно фалсификовала догађаје, тврдећи чак да се она налазила на челу демонстраната. Међутим, ти њихови фалсификати су у новије време одбачени и сада заправо на све стране слушамо љотићевску верзију, коју је током Другог светског рата ширила и немачка пропагандна машинерија.

Како, онда, оценити 27. март? Да ли се заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?

Потписнику ових редова одговор су дала два споменика палим Шумадинцима у центру Крагујевца, један из 1930-их и један из 2000. и неке године.

Први споменик је дело једног од најбољих вајара онога доба, Антуна Аугустинчића. Састоји се од четири групе од по две фигуре ратника, као и од лика Шумадинке која држи краљевску круну (комунисти су јој после одсекли руку и на њу накалемили венац, што је исправљено 1989. године). Све фигуре представљају поносне, чврсте и храбре људе. Њихова снага и одлучност су надреални. Цели комплекс споменика, употпуњен рељефима и уклесаним победоносним годинама, изазивао је код посматрача позитивна осећања.

27. март
Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 1930-тих

Други споменик је дело једног локалног вајара и посвећен је Шумадинцима палим у ратовима деведесетих година. Он је у свему другачији од првог. Овде фигуре не само што нису јуначке, но асоцирају на људе-жабе. Људи-жабе виде се само отпозади, као да крију лица и очи, ако их уопште имају. Нема уклесаних победоносних година, јер их није ни било. Издалека, споменик наликује буздовану и од грађанства је добио управо тај надимак: буздован. Код посматрача изазива мучна осећања.

27. март
Детаљ са споменика из 1930-тих

Према томе, одговор који пружају споменици веома је једноставан и гласи: оно је био један народ, ово сада је други народ. Овај народ не може разумети онај народ, него му суди према сопственим критеријумима. С друге стране, онај народ не би могао да разуме овај народ.

27. март
Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 2000-тих

Онај народ је одбио страшне ултиматуме 1908, 1914. и 1941. године.Овај народ више и не зна колико је бесмислених ултиматума прихватио.

27. март
Детаљ са споменика из 2000-тих

Онај народ водио је узастопно три рата, сва три пута је победио и срушио је три непријатељска царства. У ратовима је главну реч имао официрски кор. Он је био веома цењен и утицајан и касније – и он је извршио пуч. Да је неко рекао генералу Мирковићу да је плаћеник, он би то сматрао највећом увредом. Мирковићу су 1942. године Британци заиста нудили много тога да пређе на њихову страну у тзв. Каирској афери, али он им је рекао да безусловно подржава Дражу Михаиловића. У још већим искушењима нашао се мајор Живан Кнежевић, коме је Мирковић 27. марта 1941. поверио најважнији задатак: да ухапси председника владе Драгишу Цветковића. Као принципијелни шеф Војног кабинета владе Слободана Јовановића, Кнежевић је за Британце постао персона нон грата број један. Касније, 1944, Британци су га чак и ухапсили у Италији, заједно са потпуковником Бориславом Тодоровићем. Два официра покушавала су да дођу у Михаиловићев штаб, савршено свесни ризика тог чина.

Овај народ је изгубио Други светски рат са ужасним људским губицима и смањењем територије од 50 посто. Онда је колективно подвргнут тзв. методу јаничарења, што је 35 година касније имало за последицу масовно оплакивање команданта својих ратних непријатеља, комуниста.

Уопште, последице комунистичког поретка по јавни и приватни морал становништва су несагледиве. Исто тако и последице чињенице да су се током расплета догађаја и у серији нових ратова, 1990-тих година, на свим кључним позицијама у држави налазили (нео)комунисти.

Због свега тога овај народ масовно прихвата љотићевско-хитлеровско виђење 27. марта 1941. Онај народ, дакле, делује овом народу као маса чудака. Док би онај народ гледао на нас као на беднике.

Пописи становништва сваких десет година доносе све неповољнију слику о бројном стању српског народа. Међутим, права слика стиче се тек посматрањем знатно дужег раздобља. Срба је у 14. веку било колико и Енглеза, око два милиона. Пре 210 година, уочи Првог српског устанка, Срба је било двоструко више него свих других Словена на Балкану. Данас је Срба двоструко мање него осталих балканских Словена.

Наравно, из безброј разлога, свеколико опадање дешавало се и многим другим народима: Швеђанима, Пољацима, Аустријанцима, Мађарима…

Реално, Србија 2012. не може да води исту политику као 1912. године. Али, свакако би било корисно да се пронађе нека варијанта између.

примера за то од 1945. наовамо нема, јер су све време на власти комунисти и њихово потомство.

Раније, добар пример пружио је лидер радикала др Милан Стојадиновић, а лош кнез Павле Карађорђевић.

Стојадиновић је водио политику неутралности са опасним суседима – Немачком и Италијом. Са грофом Ћаном, италијанским министром иностраних послова, чак се договорио о подели Југославије између Србије и Италије (јужно од Сплита, Босна, Херцеговина, Славонија…)

Међутим, кнез Павле је то рекао традиционалним хрватским савезницима Британцима, који су сматрали да се хрватско питање мора решити на други начин. На британски притисак кнез смењује Стојадиновића и оснива владу са Хрватима, која проглашава Бановину Хрватску, додељујући јој и неке територије које су до тада припадале српским бановинама. Стојадиновић то назива правим именом – државни удар – а кнез Павле га у сарадњи са Британцима протерује из земље. Тиме он изазива још већи одијум у становништву. Поред особе која нечасно потупа са малолетним престолонаследником, он је сада виђен и као противник парламентарне демократије, противник странке која је имала већину гласача, али и као заступник хрватских интереса. Реагујући на све то, водећи интелектуалци оснивају Српски културни клуб.
У новој ситуацији, кнез Павле је морао истовремено да испуњава захтеве Хрвата, које су подржавали Британци, и да страхује од Немаца и Италијана, који су га сматрали британским човеком и који су, у новим околностима, поново почели активно да подржавају Хрвате, као и пре Стојадиновића.

Зато кнез покушава да поправи односе са Немачком и Италијом, посећујући Хитлера и Мусолинија.

Његов маневар не успева и он бива изложен притисцима Немаца и Италијана да прихвати Тројни пакт. Такво понашање Берлина и Рима према “јаком човеку са Балкана“, Стојадиновићу, било је незамисливо. С друге стране, било је незамисливо да се против њега покрене онакав народни бес, који је виђен 27. марта 1941, а који је заправо представљао кулминацију незадовљства политиком кнеза Павла. То је суштина 27. марта, а не касније пренаглашена парола “Боље рат, него пакт“.

Кнежева мисија је, тако, брзо окончана. Сада је он протеран, и то уз помоћ својих “пријатеља“ Британаца.

Углавном, под данашњим околностима није ни мало чудно што се рехабилитује и слави кнез Павле, а не Милан Стојадиновић.

Извор: Слобода, Чикаго, 25. март 2012.

Приредио: Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.