Вучић и Тачи, браћа у пропаганди: Ако нећете НОВИ РАТ – дозволите да ПРИЗНАМО Косово

0

Инцидент у Митровици могао би да остане хаотично изведена драма којом Вучић и Тачи увећавају политички капитал. Али би драмске кулисе могле и да се стварно запале, пише у ауторском тексту социолог Дарио Хајрић.

вучић и тачи
Фото: dpa/AP, V. Kryeziu

Кад год имамо инцидент на релацији Београд-Приштина, ваља питати: у реду, шта је овде сувишно? Вишка стварности је у понедељак у северном делу Митровице било на све стране, а у данима пред нама и Београд и Приштина ће то обилато користити, пре свега за унутрашњу пропаганду.

Спорење око тога ко је имао право да дође на округли сто у Митровици, а ко је имао право да долазак забрани још увек траје, али једно је сигурно: обе стране су могле да спрече инцидент. Београд тако што би одложио долазак делегације за дан или два, Приштина тако што га не би опструирала. Цивиле и дуге цеви не ваља мешати, нарочито јер нису биле неопходне РОСУ за потпуну контролу ситуације. Ништа мање излишан није био ни третман цивила током привођења Марка Ђурића, а о трофејном парадирању по улици не треба трошити речи. Једини разлог да било ко придржава Ђурића јесте његово комплетно и безброј пута демонстрирано одсуство кичме, а било какве „полуге“ и слични захвати служили су искључиво као демонстрација силе. Разлоге није тешко наслутити.

У последњим месецима видели смо низ сигнала да се убрзано ради на споразуму српских и косовских власти. Званична Приштина пред својом јавношћу не сме да покаже никакав знак попуштања према српској страни зато што је већ дуго изложена притиску покрета „Самоопредељење“ Аљбина Куртија. Било какав уступак био би моћно оружје Куртију на следећим изборима и вероватно би онемогућио формирање већине без њега. Агресивно прекидање округлог стола у Митровици, хапшење Ђурића и шок бомбе под ногама послужиле су као доказ косовских власти да намеравају да буду тврд преговарач.

Инцидент је добро дошао и Београду. Вучићу предстоји неугодан чин склапања правно обавезујућег споразума с Косовом, који укључује отварање пута ка УН и неку форму признања независности. Макијавелијански део преговора вођен ван видокруга јавности несумњиво је укључивао одређене уступке Србији, чиме би власти грађанима понудиле било шта што може да се представи као дипломатска победа.

Међутим, од повратка америчке дипломатије у преговарачки процес осетна је промена тона – уступци попут формирања Заједнице српских општина изостају и нервоза расте, а са њом се умножавају и слабо промишљени Вучићеви потези, попут агресивног инсистирања на учешћу званичника Србије на округлом столу у Митровици. „Ја вам кажем, даћете. Дали, не дали, они ће да учествују у Северној Митровици, ‘ајд да видим шта ћете да урадите по том питању“, поручио је Вучић. Испоставиће се да позивање блефа није било најмудрији потез, јер је одговор стигао у виду јединице РОСУ наоружане хеклерима.

вучић и тачи
Дарио Хајрић/Фото: приватна архива

Неупитно у Вучићевој технологији владања је да он не ради ништа ако од тога нема политичку корист.

Будући да је на основу запаљиве реторике било јасно да не жели да предупреди инцидент, као и то да из њега није извукао никакву спољнополитичку корист, једини профит који је из свега могао да стекне налази се на унутарполитичком плану.

Насловне стране београдских таблоида створиле су још једну симулацију ратног стања насловима у којима су доминирали „рат“, „хаос“ и слични катаклизмични термини. Нарочит успех у подгревању колективне психозе остварен је, наравно, у јужној Србији, где су до вечери већ почеле да колају гласине о томе да се војска мобилише и креће према граници с Косовом.

За свега неколико сати дошли смо у необичну ситуацију да до детаља знамо шта су Марку Ђурићу викали припадници РОСУ у „марици“, али шта је био садржај тајног састанка Вучића и Тачија у Сједињеним Државама остало је мистерија. У општем медијском шуму, није деловало да то икога више занима.

Људима који су под Милошевићем прегурали читаву деценију ратног стања заиста није упутно вриштати у лице да се налазе на прагу избијања новог рата, нарочито у кризним ситуацијама. Но, таблоидиоти сервирају јавности ту врсту масовне хистерије сваког месеца, а инциденти попут овога у Митровици су им идеална прилика да се разобруче.

Србија на стероидима

вучић и тачи
Фото: printscreen

Поново је неизоставна била и доза зазивања руске војне помоћи. За медије под директном или индиректном контролом власти, Русија служи као тотем за пројекцију национализма: будући да је тешко приказивати сопствену нацију час као просперитетну и снажну, час као народ на рубу уништења, Русија у псеудопатриотском имагинаријуму служи као Србија на стероидима. Она је непобедива империја која, као Мујо у вицу, увек на крају зајебе Енглеза и Немца, а после тога фрајерски намигне гледалишту. Путин се на насловним странама час мршти, час облачи униформу, чиме јавност добија поруку како у случају ескалације сукоба не треба да брине, јер би се Русија умешала и заштитила нас. Сви се сећамо како је то изгледало прошли пут, али ако пише у новинама, мора да је истина, зар не?

Нарочит куриозитет било је то што је ИН4С, један од црногорских „српских“ портала, вест о хапшењу Ђурића објавио неколико сати пре него што се то заиста и десило.

Део јавности протумачио је преурањену вест као доказ да је читав догађај био унапред изрежиран. Исправно је „погођено“ да ће бити ухапшен само Ђурић, а не и Никола Селаковић. Једна од најупечатљивијих фотографија митровачког инцидента – ону на којој шака вири из оклопног транспортера показујући палац нагоре – представљена је као да је у питању Ђурићева рука, иако се на фотографији јасно види да рукав има ранфлу, што значи да је „лајк“ показивао неки од припадника РОСУ, а не у сако обучени Ђурић. Но, приметити тако нешто је непатриотски чин.

Исте вечери смо видели и нови бизарни адут из пропагандног шпила. Једна од телевизија са националном фреквенцијом, иначе неувијено наклоњена властима, обукла је учеснике свог врло гледаног ријалитија у маскирне униформе и рекла им да бирају команданта. Тако смо после хибрида вести и забаве добили хибрид забаве и пропаганде.

Ванредно стање

Један од првих знакова увођења државе у ратно стање увек је милитаризација оних делова јавног простора у којима војсци нема места. Примера ради, у вечери у којој је отпочело бомбардовање ’99. године, РТС је у програм ненајављено пустио филм „Бој на Косову“. Током филма је уследио и кајрон на којем је потврђено оно од чега смо страховали. Милитаријалити у понедељак је забрињавајуће личио на такав моменат.

Чему уопште служи рат који обитава само на насловним странама таблоида? Његова намена је двојака. Уколико је изведен довољно уверљиво, он је сигнал да су власти у Београду спремне да заоштре сукоб, чиме отварају могућност да играју на милошевићевску карту „гаранта мира и стабилности“ у жељи да ојачају позицију у преговорима с Приштином. Друга намена је далеко прозаичнија: као што косовске власти желе да докажу свој патриотизам спектакуларно хапсећи Ђурића хеклерима и шок бомбама, тако и Вучић мора да докаже како је за Косово спреман и да ратује ако затреба. Део јавности ће признавање независности спонтано прогутати ако му се као алтернатива представи нови рат. Је л’ хоћете да ратујете? Је л’ то хоћете?

Па ипак, кључни проблем са апокалиптичним, ратнохушкачким насловима није у томе што стварају још кулиса за потребе власти, него то што су кулисе запаљиве. Мада би инцидент у Митровици могао да остане само хаотично изведена драма са циљем увећавања политичког капитала на Вучићевом и Тачијевом конту, чињеница је да на власти имамо човека који зарад опстанка на власти нема проблем да разара институције сопствене земље. Није немогуће да би, у случају да процени да би му то донело корист, ризиковао даљу ескалацију. На крају крајева, у среду су борбени авиони војске Србије надлетали Прешево.

Дарио Хајрић, dw.com

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.