СРАМОТА: Нисмо пописали отето српско културно благо у НДХ и деведесетих

0

Дуже од 70 година траје прећуткивање о уништавању и пљачки око 460 српских цркава за време Анте Павелића. Древне српске иконе, књиге и архиве, које су избегле усташке ломаче, покрадене и склоњене у тамошње институције културе, до данас нису враћене. Док хрватска држава има прецизан списак шта од уметничког блага Српске православне цркве треба да се врати на њену територију, наше Министарство културе до сада, ни у једном сазиву, није поставило ниједан захтев за реципрочан повраћај српског културног блага!

културно благо

Нема одговора ни на питање где је из похараних храмова у ратном вихору током деведесетих нестало српско културно наслеђе. И док ми „поштено“ носимо имовину СПЦ на територију друге државе, нама отето – не враћају. А та, српска баштина, која се налази на списку културних добара које потражују Хрвати, није ни опљачкана, ни отуђена, но спасена – да не доживи судбину огромног блага које је систематски уништено у НДХ.

Зашто се тако ради покушао је да нам објасни Марко Омчикус, некадишњи директор Републичког завода за заштиту споменика културе и дугогодишњи члан мешовите српско-хрватске комисије за повраћај културних добара:

– За разлику од нас, Хрвати имају прецизан попис инвентара у свим црквама. Наши истраживачи бавили су се репрезентативним примерима, а оно што је мање ексклузивно није потпадало под њихову сферу интересовања. Оно што је млађе од 15. века ретко кога је интересовало. Нису урађене ваљане евиденције предмета, а не можемо да потражујемо оно за шта немамо документацију.

Према нашим сазнањима, било је, ипак, истраживача који су до детаља описали српске храмове у Хрватској. Те спискове објавили су у књигама-каталозима. До тих књига се, међутим, тешко долази.

културно благо
Манастир Крка

– Изношење и разношење културних добара није било предмет разговора на досадашњим састанцима мешовите комисије – открива Омчикус. – Углавном смо разговарали о културним добрима која се налазе на хрватском списку. Можда би неко из новоизабраног сазива српског дела комисије могао да затражи да се уради ревизија тог пописа и да се коначно на том списку нађу и ствари које су до сада прескакане. Када се обрађује црква која је културно добро и сви предмети који су у њој, такође, имају исти статус. Наши људи то, међутим, нису озбиљно схватили и зато немамо прецизне инвентаре. Хрвати тачно знају шта потражују, ми, нажалост, немамо спискове.

На крају – минирано: Током Другог светског рата из српских цркава и манастира на територији НДХ опљачкано је четрдесет вагона црквено-уметничких драгоцености. После рата, Српска православна црква успела је да поврати десет вагона блага, углавном опљачканог у Србији и Војводини, а најзаслужнији за то је професор Радослав Грујић, тадашњи директор Музеја СПЦ. Од преосталог уметничког материјала оформљен је Музеј Срба у Загребу, који је, после неколико година, претворен у Одјел Повјесног музеја Хрватске, да би се седамдесетих година све то благо стопило у Повјесни фонд Повјесног музеја Хрватске.Српска православна црква сваке године је потраживала преостали део опљаканог блага, али је успела да га добије тек после смрти Јосипа Броза. Од тог материјала оформљени су Музеј СПЦ у Загребу, ризница у Пакрацу и Музеј са архивом и библиотеком Епархије горњокарловачке СПЦ у Карловцу. Али, у последњем рату све је то минирано.

На питање да ли су од хрватских колега затражили да им макар позајме комплетан списак уметнина које су нестале, Омчикус одговара:

– Нисам тражио, добио сам. ИКОМ је у Републички завод донео дискету са списком предмета које Хрвати потражују. Та дискета је послужила за контролу извоза уметнина. Свака ствар за коју се тражила извозна дозвола проверавана је према том списку. Нисмо пронашли ниједну. Та дискета се вероватно и данас налази у Заводу. Хрвати су својевремено надували бројке, али су сад тензије спуштене.

Питање које се, такође, прећуткује је колико је српске баштине држава Хрватска спасла и колико је украдених српских уметничких предмета и црквених реликвија вратила.

– Резултати, по том питању, врло су мршави – истиче наш саговорник. – Нико не оспорава да је било пљачке. Пљачкаши су појединици који су у то време видели неку материјалну корист или су те предмете узимали као трофеје. Али, оно што су урадиле наше стручне екипе у време рата никако се не може подвести под то. Они су те предмете пренели у Србију и збринули на безбедно место.

Омчикус сматра да тај материјал треба да се врати тамо одакле је однет, јер је то српски белег на том простору и доказ да су Срби ту живели.

– Обавезе и једне и друге стране су јасно дефинисане. Хрвати обнављају српске светиње, а ми тек кад их обнове враћамо уметничко благо. Повратак предмета прати повратак народа. Манастир Крка је жив, благо је тамо враћено. Где нема српског народа, ништа није враћено. Ни Хрвати не желе да узму нешто што не могу да чувају.

У рату деведесетих српски храмови и остало црквено уметничко наслеђе СПЦ били су први на удару. Ти храмови представљају верски и национални идентитет српског народа на тим просторима. Пакрачки Владичански двор је опљачкан, гранатиран и демолиран. Резиденција загребачко-љубљанског митрополита у Загребу је минирана. Владичанска кућа у Карловцу је опљачкана, демолирана и минирана. Стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих српских библиотека, опљачкана је, а вредни стари рукописи се и данас препродају широм Европе. Ризница старе Епархије пакрачке, у којој су чуване вредне иконе и други литургијски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане и многобројних храмова, опљачкана је и уништена.

Поред драгоцених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела познатих иконописаца и сликара од 16. до 20. века. Број икона на иконостасу креће се од 20 до 50, па чак и 70. Најнижи просек би био 35 икона, не рачунајући остале иконе, целивајуће, литијске, заветне… Када се овај најнижи просек од само 35 икона на иконостасу помножи са бројем порушених храмова, добија се збир од више од 7.000 уништених икона. Оволико уништених ликовних дела за сваки народ представља огроман губитак. Доста тога опљачканог у последњем рату нашло се у антикварницама широм Европе. Доношене су старе књиге из епископске књижнице у Пакрацу. Такође, нуђене су из осјечких цркава не само иконе, но и вредни портрети…

– Бивши директор Музеја СПЦ Слободан Милеуснић је својевремено направио фонд за откуп тих предмета, који су се нашли на тржишту. Знам да су се у Мађарској појавили примерци ретких књига из пакрачке библиотеке, и он их је купио.

Највећа пљачка и уништавање српске баштине, ипак, се одиграла у Другом светском рату на простору НДХ. Ни данас се прецизно не зна шта је од изнетог из Србије уништено, а шта покрадено, јер су регистри први завршавали у пламену. Велики део сачуваног блага Милешеве налазио се у 20 сандука у скривници манастира Крушедол, до ноћи између 24. и 25. маја 1941, кад су их усташе однеле у Загреб. Тек 11. јула те године део скупоценог златног посуђа, драгоцених књига и слика предат је Музеју за умјетност и обрт.

Захваљујући ентузијазму неколицине људи, пре свега професору Радославу Грујићу, део опљачканог блага из Загреба је 1945. враћен у Београд. Међутим, мало је познато да су комунистичке власти поново велики део те наше баштине вратиле у Загреб, у разне музеје.

Као посебно важан део тог блага су инкрустрирана врата која су стајала између припрате и наоса, опточена седефом и белом слоновачом. Ипак, највећа вредност је плаштаница проткана златом из 16. века, дар влашког војводе, веома везаног за Милешеву. Највећи проблем је што музеј митрополије, као и многи други, поседује велики број предмета који су 1945. враћени, али без записа о томе одакле потичу, што није случајно, јер се тиме оспорава право на враћање правом власнику.

– Културно благо Срба опљачкано у НДХ, које се и данас налази у хрватским институцијама, стечено је ратним злочином који никад не застарева и можемо увек да га тражимо. Али, потребна нам је документација – потврђује Омчикус. – Имамо ли је? Немамо. Ко је крив због тога?!

Д. Матовић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име