Мањине у Србији ОДБИЈАЈУ да науче и говоре српски језик

0

Кo говори само српски језик на северу Баната и Бачке могао би да остане и гладан и жедан. У кафићу у Малом Иђошу “бледо” су нас гледали када смо затражили киселу воду, на трафици у Орому узалудно смо објашњавали на српском да желимо допуну за мобилни телефон, а у Малим Пијацама нико на улици није разумео када смо питали за правац.

српски језик

Ни Устав, ни закони не обавезују држављане Србије да морају да говоре српски језик, иако је у највишем правном акту он уписан као службени. Многи представници мањина проживе цео век а да не прозборе ни реч на српском. То постаје посебно изражено међу децом која уче матерњи, али не и службени језик. Ово је посебно изражено откада је Србија 2006. године усвојила и ратификовала Европску повељу о мањинским и регионалним језицима, која гарантује службену употребу мањинског језика. Исто омогућава и наш закон, који каже да у свакој локалној средини где мањина чини више од 15 одсто становништва, има право на равноправну употребу оба језика – да се школује, тражи правду, гласа или узима уверења на матерњем језику.

– То значи да у локалној заједници где им је језик признат као службени представници те мањине могу да остварују сва права на њему. Али ако дођу пред републичке институције, морају да се обрате на српском језику. Уколико га не говоре, могу сами да ангажују преводиоца – објашњавају у Министарству правде и државне управе.

У Канцеларији за људска и мањинска права Владе Србије појашњавају да, чак и када нека мањина не чини 15 одсто становништва на територији целе локалне самоуправе, може да озваничи употребу матерњег у једном насељу или месној заједници, ако чини четвртину становника.

– Статутом Аутономне Покрајине Војводине регулисано је да је, поред српског језика и ћириличког писма, у службеној употреби у раду органа и организација Аутономне Покрајине Војводине и мађарски, словачки, румунски, русински и хрватски језик и њихова писма – кажу у Канцеларији. – Устав одређује да припадници националних мањина имају право да на свом језику користе име и презиме, а Породични закон да родитељи могу да траже да се име детета упише у матичну књигу рођених и на матерњем језику и писму једног или оба родитеља.

Исто тако, тамо где се мањински језик званично користи, налазе се двојезичне табле са називима насеља, улица и институција, јавни натписи, упозорења…

На територији Србије говори се 15 мањинских језика, од којих десет има и званичну употребу – албански, босански, бугарски, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски.

А колико велики отпор поједини представници мањина пружају ка језику државе у којој живе показује и ситуација међу суботичким основцима.

– Дошла сам по дете на тренинг и док сам га чекала, чула сам нешто што је и мени и другим родитељима запарало уши – наши основци разговарају на енглеском језику – прича у даху Суботичанка Љиљана А., чији син Андрија иде у трећи разред у српско одељење, док његова два друга похађају наставу на мађарском језику. – Моје дете не зна мађарски, а његови вршњаци Мађари српски причају тек покоју реч. Нисмо знали како да реагујемо, и искрено, све нас је било срамота, јер кад смо ми били деца сви смо знали и српски и мађарски језик.

Права која су гарантована: Службена употреба мањинског језика значи да припадник мањине може да користи свој језик у вођењу управног поступка, судског спора, у поступку издавања докумената и службених евиденција. Може и да гласа, то јест да добије гласачки материјал. Загарантовано је и учење језика у школи. Неке заједнице имају целокупно школовање на матерњем, док неке само уче елементе сопственог језика и културе.

По мишљењу социолога, реч је о проблему који постаје све видљивији у вишенационалним срединама.

– Српски и мађарски језик у Суботици су се одувек учили или у национално мешовитој породици, или кроз игру, дружење, на улици и на игралишту – објашњавају суботички социолози. – Када то изостане, што је данас чест случај, за децу која наставу похађају на мађарском језику остају два пута недељно обавезни часови српског језика као нематерњег у основној или у средњој школи.

српски језик
Српско-мађарска граница

Али вишедеценијско искуство показало је да је мало ко научио српски у школи. Обостране су жалбе да су планови и програми за учење српског, а и мађарског језика као нематерњег, незанимљиви и неусклађени са узрастом детета.

– На часовима обрађујемо “Мост на Жепи” Иве Андрића, а после школе они не умеју у пекари да траже хлеб на српском језику – прича наставница из једне суботичке основне школе. – Наилазим на младе људе који не желе да науче српски, а за мене је недопустиво не научити језик средине и државе у којој живиш.

Да су младе генерације “изгубљене у преводу” потврђује и недавна изјава покрајинског омбудсмана. Наиме, саопштено је да постоји велика социјална дистанца између ученика различитих националности, која је узрокована непознавањем језика, како српског као службеног, тако и других језика у службеној употреби.

– Вршњачке групе се одвајају због језика којим говоре, а на тај начин и према националној припадности – упозорио је омбудсман.

Са друге стране, и тамо где разумеју, у последње време дешава се да представници мањина добијено право злоупотребљавају. Најбољи пример су случајеви из судница у Новом Пазару, Тутину, Сјеници и Пријепољу, у којима Бошњаци траже судског тумача који ће са српског да преводи на босански и обратно. И не крше ниједан закон тиме што тврде да не разумеју језик на коме су проговорили и којим су се једино служили док босански није постојао.

Ј. Лемајић – И. Мићевић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.