Др Владислав Б. Сотировић: Рат у Босни и Херцеговини је био низ False Flag-операција Запада (2. део)

1

„Међународни“ Хашки трибунал (под директним финансијским и политичко-пропагандним) покровитељством САД и њених западних клијената је недавно и званично потврдио оно што се већ одавно знало да су босанскохерцеговачки муслимани (данашњи Бошњаци) масакрирали, бар у једном случају, своје сопствене сународнике за време грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992−1995. г. ради сакупљања политичких и пропагандних поена на Западу који их је фактички и гурнуо у тај исти грађански рат.

рат у Босни и Херцеговини
Др Владислав Б. Сотировић

До 18. марта 1992. г, када је коначно потписан Кутиљеров план о кантонизацији Босне и Херцеговине, ставови три супротстављене стране у преговорима су се усагласили. Тако су и муслиманска и хрватска и српска страна из Босне и Херцеговине тог дана потписале „Основне принципе уставног решења за Босну и Херцеговину“, а којима је уговорено да Босна и Херцеговина остане у постојећим границама као јединствена држава у међународним односима али са три унутрашње конститутивне јединице од којих би свака била заснована на етнонационалном принципу као и неутралног Града Сарајева. Све у свему, према потписаном Кутиљеровом плану би све у свему око 12−15% становништва Босне и Херцеговине остало да живи ван својих етнонационалних кантона. Дакле, овим планом се избегло издвајање било српске било хрватске територије од остатака Босне и Херцеговине као и формирање држава у држави.

Ови кантонизациони принципи су убрзо допуњени 30. и 31. марта у Бриселу са три нова документа:

1. апелом за уздржавање од акција којима би се могло угрозити мирно споразумевање;

2. разрадом механизама за свеобухватну заштиту људских права као и права етнонационалних мањина; и

3. одлуком о формирању специјалне радне групе која би имала задатак да одреди етнонационалне кантоналне јединице у оквиру Босне и Херцеговине: I) српску; II) муслиманску; III) хрватску; и IV) неутралну територију Града Сарајева.

Основни задатак те радне групе је био да сачини конкретну мапу територијалног разграничења и поделе али да при том води рачуна не само о етнонационалним но и  о конфесионалним, саобраћајним, културолошким и комуникационим критеријумима за организовање кантона. Мора се скренути пажња да су у том тренутку све три локалне заинтересоване стране биле у принципу задовољне планом па су га стога све три тада и потписале. Све три стране су пристале да жртвују своје максималне захтеве зарад мира у кући како би се избегао нови рат, а ратови на просторима бивше Југославије ниуком случају нису обични ратови.

У том контексту вреди навести речи др. Радована Караџића који је 18. март 1992. г. назвао „великим даном“ за Босну и Херцеговину: „Ако будемо поштовали оно о чему смо се споразумели, могли бисмо казати како су отклоњени сви узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини“…“Остало је још само да се разграниче компетенције заједничких институција и органа конститутивних јединица, што је, како нам се чини, неупоредиво лакше“.[12]

Остаје чињеница да је Кутиљеров план о „швајцаризацији“ Босне и Херцеговине био неупоредиво лошији за српску страну у односу на Дејтонски споразум из новембра 1995. г. и то из два разлога:

• Република Српска [13] (тј. српска држава у држави) као конститутивни етнополитички ентитет не би постојала, а Срби би живели у кантонима чија се аутономија ипак не може поредити са фактичком независношћу Републике Српске; и

• српске територије, тј. кантони у оквиру Босне и Херцеговине, би и физички биле разједињене на два дела са великом муслиманском енклавом уз Дрину и две мање муслиманско-хрватске у Западној Босни.

Иако је у почетку, после стављања потписа на Кутиљеров план о кантонизацији Босне и Херцеговине, изгледало да је грађански рат и стварно избегнут постизањем искреног споразума све три стране о међународно признатој јединственој и функционалној „Швајцарској на Балкану“ лидер муслиманске преговарачке стране – Алија Изетбеговић, прави неочекивани политички salto mortale који само неколико дана касније уводи Босну и Херцеговину у крвави грађански рат у коме су учествовали и многи страни плаћеници на хрватској и муслиманској страни укључујући и око 5000 арапских и других муџахедина.[14]

Наиме, оно што је урадио Изетбеговић после потписивања Кутиљеровог плана сигурно би требало да уђе у анале прљаве дипломатије с обзиром да је после разговора са (последњим) америчким амбасадором у СФР Југославији, Вореном Цимерманом, променио став и ноншарлантно повукао потпис са споразума јер му је Вашингтон понудио више од Кутиљера а то је не само јединствена но и унитарна Босна и Херцеговина у којој ће Срби бити третирани као обична етничка мањина.

рат у босни и херцеговини
Жозе Кутиљеро

Да је др. Радован Караџић био у праву рекавши да су САД испровоцирале потоњи међуетнички рат у Босни и Херцеговини потврђује и сам Ворен Цимерман који индиректно признаје у својим мемоарима (као последњи амерички амбасадор у СФР Југославији) да је управо он (тј. америчка администрација која је била незадовољна одлуком Председника босанскохерцеговачког Председништва да прихвати Кутиљеров план) убедио Изетбеговића да на крају одбаци лисабонски споразум и мапу. На крају ипак остаје неоспорна чињеница да је Изетбеговић повукао потпис са већ постигнутог мировног споразума у Лисабону управо после разговора са представником америчке администрације у Београду. Овде наравно остаје да се разреши велико питање колико је чланица Европске Заједнице подржавало овакав став америчке дипломатије а пре свега Немачка, тј. колико је Кутиљеров план био унапред осуђен на пропаст од стране главних америчких партнера у Европи.

Као директна последица оваквог америчког мига долази 6. априла 1992. г. до признавања независне Босне и Херцеговине од стране Европске Заједнице као целовите и унитарне државе уз формално образложење да се оваквим ужурбаним дипломатским потезом спречавају сукоби (који су иначе већ избили 1. марта када је убијен младожењин отац Никола Гардовић и рањен православни свештеник на сарајевској Башчаршији од муслиманских снајперских хитаца а овом приликом су Бошњаци покушали да спале српску заставу коју су носили сватови).[15]

Међутим, Изетбеговићево поништавање Лисабонског споразума као и исхитрено и „глупаво“ (како је то у једном интервјуу признао сер Лорд Овен употребивши реч „foolish“) признавање независне Босне и Херцеговине после тога су само долили уље на ватру међуетничких сукоба у несуђеној „Швајцарској на Балкану“ јер Србе после случаја на Башчаршији као и мноштва муслиманских и муџахединских барјака на скуповима Изетбеговићеве СДА више нико није могао да убеди у концепцију унитарне Босне и Херцеговине о којој је сањао Изетбеговић после тајног састанка са Цимерманом.

Да иронија судбине буде још већа, пред крај рата када је било јасно да ће Изетбеговић и Бошњаци неким Дејтоном добити мање него што им је Кутиљеро нудио а Караџић и Бобан на ту понуду ставили потписе још пре почетка самог рата, сам Цимерман је изјавио да Кутиљеров план о „Швајцарској на Балкану“ уопште и није био лош и да је његово одбацивање од стране Изетбеговића била чиста грешка[16] сваљујући тако сву кривицу за рат у Босни и Херцеговини на Алију Изетбеговића. Оно што је на крају ипак заживело од Кутиљерове босанске дипломатије било је само трипартитно потписивање споразума о прекиду ватре на читавој територији Босне и Херцеговине 12. априла 1992. г.

Ипак, од модела Босне и Херцеговине као „Швајцарске на Балкану“ није било ништа и то превасходно захваљујући америчкој политици и политици америчких војнополитичких савезника из Европске Заједнице што већег слабљења позиција Срба и Србије на постхладноратовском Балкану. Швајцарска ће у сваком случају још морати да чека да уђе на Балкан. Бар све док се други буду петљали у евробалканске послове.

На крају можемо закључити да се план америчке администрације о свођењу босанскохерцеговачких Срба на ниво етничке мањине у унитарној и независној Изетбеговићевој Босни и Херцеговини већ двадесет година латентно спроводи у пракси кроз неколико етапа:

• прво је Изетбеговић наговорен да жртвује мир ради независности после потписивања Кутиљеровог плана марта 1992. г, што овоме и није било тако тешко обзиром да је нешто раније у фебруару 1991. г. приликом подношења у парламенту Босне и Херцеговине од стране СДА и ХДЗ Б-Х Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине дословце изјавио: “За суверенитет Босне и Херцеговине жртвовао бих мир, ради мира у Босни и Херцеговини не бих жртвовао њен суверенитет”;[17]

• САД под окриљем НАТО-а директно улазе у рат у Босни и Херцеговини у пролеће 1994. г. на страни Хрвата и Бошњака избацујући тако са дипломатске сцене Европску Унију са циљем да се територија под контролом Срба смањи што је могуће више пре потписивања мировног споразума. После директних ваздушних удара по Србима од стране НАТО-а у лето 1995. године, српска страна је коначно принуђена да потпише Дејтонски споразум којим Срби у Босни и Херцеговини губе читавих 20% територије, а за узврат добијају Републику Српску чија је будућност потпуно неизвесна; и

• после Дејтона Запад полако укида атрибуте државности Републике Српске, покушавајући да је стави под контролу Сарајева при чему се у пропагандне сврхе користи и политикантска митологија случаја Сребренице. Од пролећа 2008. г, када је у Београду коначно устоличен класични марионетски режим Запада колонијалног типа отворено се говори о круцијалној ревизији Дејтонског споразума а главна ставка те ревизије је укидање Републике Српске.

дејтонски споразум
Свечано потписивање Дејтонског мировног споразуме о БиХ у Јелисејској палати. Документ су потписали: Председник Србије Слободан Милошевић, председник БиХ Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман. Свечаности су присуствовали: представник Владе Шпаније Фелипе Гонзалес Government Felipe Gonzalez, US President Bill Clinton, President of France Jacques Chirac, Chancellor of Germany Helmut Kohl, Prime Minister of the Great Britain John Major and Russia’s Prime Minister Viktor Chernomyrdin., Image: 68488836, License: Rights-managed, Restrictions: Mandatory credit, Model Release: no, Credit line: Profimedia, AFP

***

[12]„Грађански рат више не прети“, Дневник, Нови Сад, 19. март 1992, стр. 1.

 

[13]Овде се такође може поставити и питање сврсисходности назива „Република Српска“ и њених инсигнија из више разлога. Као прво, оваквим називом се брише историјски континуитет српске државности у Босни и Херцеговини у средњем веку обзиром да је средњевековна Босна била једна од неколико српских националних држава (Иван Вуковић, Лазо М. Костић, Истина/Чија је Босна, Нови Сад: Добрица књига, 1999 (репринт)). Сматрамо да је у називу за српске територије у Босни и Херцеговини, без обзира у којој политичкој форми оне биле, стога морао да остане термин „Босна и Херцеговина“. Стога би прикладнији назив био „Србска Република Босна и Херцеговина“ а најбоље решење би било „Демократска Република Босна и Херцеговина“. Као друго, избацивањем из назива термина „Босна и Херцеговина“ индиректно се омогућава Бошњацима и Хрватима да својатају повесницу и културу српске средњевековне босанске државе као своје а познато је да у средњем веку у Босни и Херцеговини није било никаквих нити Муслимана нити Бошњака док је број Хрвата био занемарљиво мали. И као треће, не коришћење средњевековних државних симбола босанске државе од стране српског руководства као и војске се такође даје могућност оној другој страни да преко инсигнија средњевековне Босне својата туђе и да се пред међународном заједницом представља као легитимни наследник средњевековне босанске државе. Муслиманска страна је овај кардинални пропуст српске стране одлично маркетиншки искористила ратујући под званичном заставом средњевековне Краљевине Босне. У овом контексту се треба потсетити да нити данашња држава Србија нити две српске државе преко Дрине Република Српска Крајина и Република Српска не користе права српска национална обележја јер то нису нити црвено/плаво/бела тробојница нити је то двоглави орао бар не у овој форми у којој се званично користи.

[14]О овим муџахединима са којима се неколико пута сретао и сам Алија Изетбеговић као председник Босне и Херцеговине постоји и документована видео грађа, нпр. британски документарни филм у трајању од 8 минута у продукцији SKY News: https://sendvid.com/58l2t4sg

[15]Овим поводом др. Радован Караџић је изјавио: „То политичко убиство десило се за време свадбе, а разлог је што је на свадби истакнута српска застава. То показује како бисмо живели у независној Босни и Херцеговини…“ (НИН, Београд, 1994, 3. јун, бр. 2266, стр. 56).

[16]Николић М., „Бејкер, Де Микелис, Карингтон, Дима, Венс: Признавање Словеније, Хрватске и Босне била је катастрофална грешка“, Аргумент, Београд, 24. фебруар 1995, стр. 3−5.

[1]Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize 1990−2000, I, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, str. 311.

 

1 коментар

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.