ЗА СВЕТОГ САВУ ЛОМАЧА упаљена на Ташмајдану

0

Међу најтеже догађаје из историје Србије сигурно спада спаљивања моштију Светог Саве, нашег највећег светитеља. Тежак задатак сваког ко покуша да разликује историју и предања, неминовно увезана са њом, јесте коначан приступ истини. У овом случају, тај посао није баш лак. Стари извори говоре нам о том догађају на различите начине, али све више је извесно да спаљивање моштију није учињено на Врачару, где се данас налази велелепни храм посвећен светитељу, него на Малом Врачару, како се некада звао део града који данас покривају Ташмајдан и простор око којег се налази „Главна“ или „Камена пошта“.

спаљивање моштију светог саве

„Мали“ Врачар

Највећи број становника српског главног града мисли да су мошти светитеља спаљене на Врачарском платоу, на месту где се данас налази храм посвећен Светом Сави. Узгред, овај храм је највеће православно здање на Балкану, али и у овом делу Европе. Налази се на највишој тачки овог дела Београда, па је урбанистичка идеја да буде баш ту, просто – неприкосновена.

Ипак, ако послушамо старије историчаре и хроничаре, испоставља се да се тај догађај није одиграо на месту данашњег храма. Познати историчар Јован Д. Поповић тако бележи како је „највећи душевни бол за време робовања под Турцима претрпео народ, поготово у Београду, приликом спаљивања моштију Светог Саве на београдском Малом Врачару“. Тада су Османлије одлучиле да обезглаве Србе уништавајући им светиње. Догађај се, како бележи овај, а потом и многи други хроничари, одиграо на Малом Врачару.

спаљивање моштију светог саве

Да ли су Турци заиста на овом месту спалили мошти светитеља данас је тешко рећи са апсолутном сигурношћу, али је чињеница да је тај део града у оно време био много ближи централним деловима ондашњег Београда. Намера Османлија била је да се злокобни пламен види и на банатској страни, а у оно време поглед са Ташмајдана према другој обали Дунава нису спречавале данашње велике грађевине, јер је и сам Ташмајдан био врста периферије града.

Београд оног доба завршавао је код потоње Стамбол капије, односно у близини данашњег Народног позоришта. У сваком случају, извесно је да су на овакав начин Турци направили жестоку одмазду српском народу, пошто су ови почели са бунама у Банату и у Херцеговини. Поповић наводи и да „о спаљивању моштију на Малом Врачару сасвим је мало бележака, а и оне су сасвим штуре“. Према тим белешкама, како даље наводи Поповић, на Велики петак мошти су пренете у позлаћеном ковчегу из манастира Милешева на Мали Врачар. Ту су, како он каже, биле спаљене, а пепео је, наводно, био развејан низ ветар.

– Спаљивање је било извршено за уклин српском народу – бележи даље овај хроничар. – Одиграло се на месту које се простирало испред Батал џамије, односно данашњег Дома народа (Скупштине) и Ташмајдана.

Слично пише и Војин Пуљевић, у књизи „Сећања старог новинара“, човек који је објављивао велики број књига и текстова у београдској штампи у периоду пре и после Другог светског рата. Пуљевић зато каже: „Јест, Свети Сава је спаљен на Врачару, али где је тај Врачар? Београд данас има два Врачара, источни и западни, а Савинац (место где се све одиграло) би се могао назвати и јужним Врачаром.“

Пуљевић се враћа у историју причајући о белешкама Сретена Поповића, који је „био школован на страни“ и који је белешке објавио у књизи „Путовања по новој Србији“.

Поповић се не ослања само на предања која су преносили оновремски сведоци, но тражи и писана документа, па тако наводи писање из „Гласника Српског ученог друштва“, где цитирају извесног слепог Богића. Овај, опет, тврди, да је Свети Сава спаљен на садашњем Таш-Мајдану, код гробља више палилулске цркве, на левој страни брега код Чупине хумке“.

Све ово штампано је у поменутом гласнику из 1886. године и помиње се да је прах светитеља, после ломаче, развејан 29. априла 1595. године. Међу интересантним белешкама Војина Пуљевића пажњу привлачи и она, у којој говори о настанку имена „Врачар“.

Он прича како ондашње Роме и њихове породице Турци нису пуштали у град, па су они ишли од места до места у чергама. На једној страни Смедеревског друма, који је претходио данашњем Булевару краља Александра, „понамештале су се Циганке, да сачекују пролазнике, а и Београђани, да са њима тргују старим оделима и живином. Најважније им је било да свету радозналом врачају и предсказују судбине гледајући у длан, пасуљ, угљевље и карте. По томе је то место и прозвано Врачар“.

Милешева и Синан-Паша

Прича о овом, за Србе тешком догађају из 16. века, одиграла се тако што су Османлије пренеле мошти светитеља у Београд из манастира Милешева, где је светац до тада почивао. Данас је сачуван део његове руке, који се чува у истом манастиру, а пренет је из манастира Свете Тројице у Пљевљима, где је донедавно био чуван.

Један прст са шаке Светог Саве и данас се чува у Трнову, у данашњој Бугарској, где се светац упокојио, у повратку са Синаја.

Мошти Светог Саве спалио је, а манастир Светих Архангела, задужбину цара Душана уништио до темеља исти човек. То је био Синан-паша, који је мислио да ће физичким уништавањем највећих српских светиња умирити непокорне Србе. Да би иронија била потпуна, Синан-паша је родом био из околине Призрена, постао је јаничар, а постоје основане претпоставке да је пореклом био – Србин.

спаљивање моштију светог саве

Београд испод Београда

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.