Тито и Кардељ припремали РАСПАД СФРЈ, а не Кучан, Милошевић и Туђман

1

Распад СФРЈ: Како је заиста текао процес „растакања“ заједничке државе Јужних Словена. Темељ конфедерацији и националним државама – на Осмом конгресу СКЈ.

распад сфрј
Тито са Кардељем и Владимиром Бакарићем

Већ двадесетак година уназад сведоци смо готово шаблонизованог сценарија у новинским и публицистичким чланцима, па чак и у историографским делима, да су Милан Кучан, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић угасили светло у земљи која је трајала, с малим прекидом за време Другог светског рата, скоро седамдесет година. Међутим, ако зачепркамо по архивској грађи, документарној заоставштини актера политичких збивања шездесетих и седамдесетих година прошлог века и по многобројној мемоарској литератури, лако ћемо уочити да су 1991. ова тројица наречених лидера Словеније, Хрватске и Србије само докусурила оно што је остало од југословенског провизоријума.

Процес растакања друге Југославије имао је неку временску постепеност и годинама ће бити третиран као државна и полицијско–обавештајна тајна. Многи од актера тих догађаја, нарочито они који су се опирали том процесу и због тога бивали драстично кажњавани изгоном из политичког и јавног живота, тешко и нерадо су сведочили о том времену, и откривали део по део те истине, приморани ваљда болом свог пораза и стидом због својих заблуда.

Развој догађаја и политички заокрети, најпре од 1958. до 1962. године, и доношење Устава из 1963, потом VIII конгрес СК Југославије и Брионски пленум, што ће резултирати Уставом из 1974, указивали су на неминовну пропаст Југославије. Све се одигравало под плаштом развоја самоуправљања, постепеног „одумирања државе“ и пуног суверенитета република. И као што ретко у историји овог поднебља бива, овај концепт је остварен – држава није нестала него се распала, али не у смислу нестанка бирократије и преноса власти на самоуправљаче, но у најбуквалнијем смислу – републике су искористиле свој суверенитет и постале државе.

Занимљиво је да цео процес дезинтеграције Југославије може да се посматра и кроз личне односе тројице југословенских челника, Јосипа Броза, Александра Ранковића и Едварда Кардеља. Прве озбиљније чарке међу њима почеће с краја пете и почетком шесте деценије 20. века. Камен спотицања биће припреме за промену устава. На једној страни су били Тито и Ранковић, а на другој Кардељ. „Син наших народа и народности“ тада је још био за федерацију.

распад сфрј
Карикатура Ранка Гузине

О том времену остало је забележено сећање Александра Ранковића:

„Први велики концепцијски сукоб између мене и Кардеља догодио се 1962. године, када сам добио нацрт устава по Кардељевом пројекту, који смо донели 1963. године. У том Кардељевом пројекту гарантован је пун суверенитет република. Шта то значи, питам се.

Одем Титу и кажем: ‘Стари, добио сам пројекат устава. Изненађен сам концепцијом.

Како ти изгледа? Шта мислиш о пројекту? Не могу да прихватим неке ставове. Како је текла дискусија у Комисији?’

Нисам члан Уставне комисије. Кардељ то води. Препричам му ставове о суверенитету република, а он ми каже: ‘То тако не може. Дај ми свој примерак уставног пројекта.’

Сутрадан, Тито ми се јавља телефоном, било је рано пролеће 1962, и каже: ‘Ако ствари овако иду, ја дајем оставку!’

‘Не треба да дајеш оставку. Сазваћемо пленум ЦК и расправити те ствари.'“

Едвард Кардељ је тих година већ био словеначки националистa и конфедералистa. Југославија му је била потребна да помоћу ње оствари словеначке националне циљеве. И Тито је то добро знао. Због тога је он лично зауставио поновно штампање Кардељеве предратне књиге „Словеначко национално питање“.

распад сфрј
Тито и Ранковић када су били најближи сарадници

Неки месец касније, Тито заједно с Кардељем одлази у Москву. По повратку зове Ранковића и каже:

– Ја с Кардељем више не могу да радим. Дезавуише ме на сваком кораку. Са мном се ни о чему не договара. Напада Русе. Тера своју политику према Русима. А Пепица интригира против мене и Јованке. Да сазовемо пленум ЦК. Из Партије ван он или ја. Ја ћу да држим реферат.

И стварно, на следећој седници ЦК, на коју су позвани само пробрани чланови овог партијског форума, Кардељ је остао усамљен у својим ставовима. Нико му није дао јавну подршку. После оштрих наступа Тита и Ивана Гошњака, друг Бевц је затражио реч и заплакао се, није могао да заврши свој говор…

И као да се помирио са судбином и повукао се из јавног живота. Одлази са Пепицом у Лондон на лечење. Слао је поруке де ће се по повратку потпуно повући из Београда и да ће се посветити професури, да ће предавати марксизам на Љубљанском универзитету. Али словеначко руководство није мислило тако. Шаљу делегацију код Тита. Миха Маринко, Франц Лесковшек, Вида Томшич и Иван Мачек постављају ултимативан захтев да Кардељ не може да се повуче из партијског врха. Тито је попустио и позвао Кардеља да се врати на своју дужност. Он је одмах прихватио и већ сутрадан био у Београду.

Словенци, међутим, своју мисију нису завршили рехабилитацијом Кардеља код Тита. Окружују га са свих страна. Наредне две године вуку га по Словенији, организују ловове, приређују забаве… и све то у координацији са Хрватима. Опколили су га Стево Крајачић, Мирослав Крлежа, Владимир Бакарић…

Десет месеци 1964. године није крочио у Београд. Боравио је на Брионима, на Брду код Крања, посећивао разна места по Хрватској и Словенији.

По повратку у престоницу, „окренуо је ћурак наопако, није се више ни камуфлирао, заокренуо је националну и државну политику ка конфедерацији“, забележио је Александар Ранковић.

Свој однос према Србији Тито ће показати и почетком новембра 1964. када је у саобраћајној несрећи страдао Слободан Пенезић Крцун. Колале су три верзије овог случаја: по једној, наводно је течност непознатог порекла нагризла гуму предњег точка па је при великој брзини експлодирао; по другој, престругана му је осовина; а по трећој, шофер је због блатњавог пута изгубио контролу над возилом и ударио у храст на оближњој њиви. Било како било, Тито није дошао на сахрану човеку који му је у бици на Сутјесци спасао живот и „за ким је туговао цео српски народ“. У време сахране, на Брду код Крања, весело је чаврљао са америчким глумцем Кирком Дагласом.

У Току припрема за VIII конгрес Савеза комуниста Југославије долази до новог разлаза велике југсловенске тројке. Овог пута са једном рокадом – Тито је уз Кардеља против Леке Ранковића.

распад сфрј
Ранковић, Тито и Кардељ у време када су били истомишљеници

На овом конгресу припремала се промена партијског државног курса и политике. У фокусу су конфедерација и националне државе. Заступала се концепција националних и републичких економија…

Јосип Броз, који је после бурног партијског пленума марта 1962. године допуштао раздор између либерала и конзервативаца и притом искоришћавао једне и друге у потрази за нужном равнотежом како би сачувао режим и своју улогу у њему, на овом конгресу је неочекивано стао на Кардељеву страну. Предлажући чланове Извршног комитета и наглашавајући њихову националну припадност, за себе је рекао: „Јосип Броз Тито, Хрват.“ Некима је после тога било јасно куда иде Југославија. Многима, нажалост, то ни данас није јасно.

И на сцену поново ступа Едвард Кардељ. Он ће, 12. и 13 новембра 1965, на седници Извршног комитета ЦКЈ, на запрепашћење свих присутних, изговорити:

„Јер на крају крајева, другови, ја ћу то да кажем, нисмо се ми у Југославију ујединили због Југославије, него смо се ујединили због социјализма. И ако нам не буде јасно да је социјализам тај који уједињује Југославију, онда никакав други фактор не може да Југославију уједини.“

Пет месеци касније, средином марта наредне године, за време Загребачког велесајма, Кардељ и Владимир Бакарић ће обавити серију разговора на којима ће бити ударен темељ догађаја наредних година и деценија о дезинтеграцији Југославије. Први корак је био уклањање Александра Ранковића, мада је њихов циљ заправо био Тито, али како су схватили да њему нису дорасли, латили су се Ранковића, „главни ослонац на који је могао да рачуна“.

А онда је дошао Четврти пленум на Брионима, 1. јула 1966. године. Пала је оптужба да је лидер српских комуниста носилац југословенског великодржавног централизма и кочница самоуправљања, и уз то да је прислушкивао Тита и све остале значајније југословенске функционере. То је било довољно да буде елиминисан Александар Ранковић, један од тројице најважнијих људи у земљи.

Пут за доношење Устава из 1974. године био је отворен. Ни Титов обрачун са маспоковцима у Хрватској није био некаква значајнија препрека.

Опсесија да ће га Срби убити

У другој половини јуна 1966, када су одржаване припреме за Брионски пленум ЦК Савеза комуниста Југославије, у лифту, у згради Централног комитета (поред данашњег тржног центра „Ушће“), срели су се Александар Ранковић и Едвард Кардељ:

– Зар ти, Бевц, стварно верујеш да сам ја Тита и тебе прислушкивао? – упитао га је Ранковић.

– Не верујем. Ти добро знаш да Тито има опсесију да ће га Срби убити – одговорио је Кардељ.

– Не знам – рекао је Ранковић.

– Е то, Марко, мораш да знаш.

Иван Миладиновић, Новости

1 коментар

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.